Platni razredi u Srbiji

Piše: Goran Stanković

Platni razredi u javnoj upravi, ali ne i u javnim preduzećima Srbije?

Pred kraj fiskalne 2014. godine predstavnici vlasti u Srbiji su se oglasili sa predlogom da se uvedu platni razredi u javnoj upravi, a da se javna preduzeća izuzmu iz ovoga. Ovome se usprotivila ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović.

Da bi bilo jasnije građanima, sada u Srbiji, ustvari, postoji nekakava razlika izmađu javne uprave i javnih preduzeća. Javna uprava je zdravstvo, školstvo, administracija, policija i dr, a javna preduzeća su: elektrodistribucija, telekomunikacija, vodovod, komunalne delatnosti… Ministarka državne uprave i lokalne samouprave kaže da javna preduzeća treba da posluju po korporacijskim principima.

U sveopštoj dostupnosti javnih tema baš svima malo smo se udaljili od suštine.

Suština ostaje ista

Ljude u Srbiji u poslednje vreme baš zaboli što kada se vrate umorni sa posla vide neke druge, koji sa upola obrazovanja i uloženog rada sede i troše svoje duplo veće plate.

Kako smo došli do ovoga?

Koliko god da oni koji daju „nova“ imena javnim upravama i preduzećima izvlače sinonime iz rečnika, suština ostaje ista. Narod treba da zna da se plan prihoda za ljude u ovim preduzećima i upravama konstruiše iz smera tržišnih firmi ka javnim, a ne obrnuto (tržišne plate moraju biti veće za nekih 15 odsto).

Pretpostavka državnih stručnjaka zapadnih ekonomija je da zaposleni u javnom sektoru ne mogu ostati bez posla usled promena na tržištu ili zastarelosti proizvoda koje proizvode, pa tako neće imati neminovne pauze između poslova u karijeri.

Javnost i građani Srbije već duže vreme negoduju na ovu pojavu, u kojoj razni službenici u strukturama koje finansira budžet ili u javnim preduzećima kojima je država (tj. narod) dala monopol na delu tržišta, imaju plate neuporedivo veće od onih koji se za svoj hleb bore u neizvesnoj tržišnoj utakmici. Za to i nije potrebno biti ekspert iz oblasti ekonomije i prava da bi se uvidelo da je to nepravedno.

Paralelni sistemi

Svaki takav monopol je u osnovi predviđen da bi ljudi neke resurse jeftino i sigurno koristili, a takođe da se izbegne međusobna borba na tržištu. Zato je logično da ne postoje paralelni sistemi (npr. vodovod, kontrola vazdušnog prostora…).

U zapadnim ekonomijama postoje dva smera u rešavanju ovog problema i istina je da su neki monopoli prešli u ruke korporacija, ali, i pored toga, rezultati ovakvog pristupa nisu uvek bili od koristi građanima.

Ideja da naša javna preduzeća posluju nezavisno, a da ne kupe neku licencu koju bi im vlasti eventualno naplatile, nelogična je. Svaka eventualna prodaja nekog javnog sistema bi onda trebalo da prođe kroz javnu raspravu.

Ovakav dosadašnji tretman je doveo do velike nezainteresovanosti mladih za nove i kreativne poslove, a ostale kompanije grcaju plaćajući bespotrebno velike dažbine. Srbija je dobila novu klasu ljudi, koja živi specifičan način života. Ovi ljudi sa velikim platama veći deo vremena provode u traganju za povoljnim turističkim aranžmanima, u kupovini raznoraznog pokućstava, sportske opreme…

To dovodi do toga da ljudi gube volju za radom a u svojim porodicama, gde bi trebalo da budu uzor svojoj deci, postaju primer „bespotrebnog“ znanja.

Između svije struje

Kakvu motivaciju ima jedan lekar specijalista za marljiv rad, kada ima platu upola manju od sekretarice u nekoj Vladinoj agenciji (prema zakonima iz 2005. i 2008, agencije spadaju u „nedržavnu“ upravu)?

U borbi između dve struje oko vlasništva nad javnim preduzećima neki resursi treba da ostanu u vlasništvu države (tj. naroda). Jer i u bilo kakvoj slobodnoj borbi na tržištu kod nas, naprimer u polju energetike, kakvu perspektivu ima privatnik u poređenju sa državom, kada ona proizvodi skoro 65 odsto energije iz uglja?

Ovde, po svemu sudeći, imamo izvrtanje i zloupotrebu nekog primera koji se nekada pokazao dobrim, a to je javno-privatno partnerstv. To, međutim, ne može biti primer za celokupne javne sisteme, koji imaju monopol, a koji posle lagodno pretrče u ruke korporacije!

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera