Politički profit i Rame i Vučića

Neprijateljstvo je kulminiralo kada je Rama konstatovao da dvije države imaju različite stavove o Kosovu (Reuters)

Piše: Ratko Femić

Dugo očekivani susret premijera Srbije i Albanije, Aleksandra Vučića i Edija Rame, protekao je onako kako godinama protiču srpsko-albanski odnosi. Atmosfera zategnuta do pucanja, namrgođena lica, varnice i – umesto pesnica – pokoja pridika. Neprijateljstvo je kulminiralo kada je Rama konstatovao da dve države oko Kosova imaju različite stavove, ali da je nezavisnost Kosova “realnost jedna i neupitna, kako regionalna, tako i evropska, i mora se poštovati”, te da ćemo “što pre Srbija to prihvati, brže kao region ići napred”.

Nije mnogo trebalo srpskom premijeru da iskoči iz poze budističkog monaha i fingirane strpljivosti, koja je rezervisana za druge prilike, ali ne i za gosta iz Albanije, te je “diplomatski” podviknuo u mikrofon, uz nabijanje na nos to što je albansku delegaciju domaćinski ugostio i “udomio”, ali da ne može da trpi da neko ponižava Srbiju u Beogradu.

Ako je stvarno Rama planirao provokaciju, što tvrde srpski zvaničnici, zašto je onda srpski premijer naseo na nju i dopustio albanskom kolegi da izvuče iz njega radikalsku reakciju i tako mangupski poentira?

Moglo je to elegantnije i sa više šlifa da se uradi. Dovoljno je bilo podsetiti gosta na zvaničan stav Srbije o Kosovu, ali da, uprkos različitostima, možemo da radimo na poboljšanju odnosa. Ako je stvarno Rama planirao provokaciju, što tvrde srpski zvaničnici, zašto je onda srpski premijer naseo na nju i dopustio albanskom kolegi da izvuče iz njega radikalsku reakciju i tako mangupski poentira? Prevedeno na sportski rečnik – 2:0 u gostima, računajući dron sa mapom “velike Albanije” na stadionu Partizana, kada je prekinuta utakmica Srbija – Albanija.

Ako je to što je Rama rekao stvarno toliko velika provokacija, zašto onda albanskom premijeru nije uskraćeno gostoprimstvo i odatle – pravac Tirana? Ili, zašto bar nije albanski ambasador u Beogradu poslat kući? Uprkos svemu, ova poseta, prva na ovom nivou posle skoro 70 godina, omogućila je politički profit, i to obojici premijera. Poene su dobili, ali svako u svom dvorištu. Rama je “kupio” Albance iskrenim nastupom usred Beograda i ne dotiču ga previše primedbe Srba da je to bilo nediplomatski.

A ko je izdao Kosovo?

Vučiću, s druge strane, odgovara svaka kriza – veštačka ili stvarna – koja će da skrene fokus javnosti sa gorućih tema: niskog standarda, smanjenja plata i penzija… Dok tabloidni mediji bruje o tome kako nas je uvredio “Rama – Šiptar bez blama” lakše se podnose mere štednje i ostali stiskavci već kompresovanih kućnih budžeta koje Vlada nameće. I, još jedna stvar: možda Vučić nije imao mnogo izbora i Ramina diplomatska eskapada došla mu je kao dar s neba u nedelji kada se njegov bivši lider, ultranacionalista i optuženi za ratne zločine Vojislav Šešelj, vraća iz Haga. Kako je drugačije mogao da reaguje premijer koji je opsednut rejtinzima i javnim mnjenjem? Nije Vučić tako hrabar lider kakvim se predstavlja. Da je bio pomirljiv, možda bi deo članova njegove Srpske napredne stranke, koji su do juče bili Šešeljevi radikali, mogao da mu zameri izdaju i priznavanje nezavisnosti Kosova.

Možda Vučić nije imao mnogo izbora i Ramina diplomatska eskapada došla mu je kao dar s neba u nedelji kada se njegov bivši lider, ultranacionalista i optuženi za ratne zločine Vojislav Šešelj, vraća iz Haga.

Srpski zvaničnici se po pitanju nezavisnosti Kosova ponašaju u maniru “znamo mi to dobro, samo nam ne pominjite”. Većina zapadnih zemalja sa kojima Srbija sarađuje i od kojih zavisi budućnost Zapadnog Balkana već je priznala kosovsku nezavisnost. Rama je rekao glasno ono što se u zvaničnim krugovima izgovara šapatom, ono što je realnost, a ne neka fatamorgana sadržana u preambuli Ustava, u kojoj je navedeno da je “Kosovo neotuđivi deo Srbije”. Međutim, o suverenitetu na Kosovu mnogo više govori Briselski sporazum, koji uvažava realnost na terenu više nego najviši pravni akt Srbije izglasan na referendum bez učešća kosovskih Albanaca.

Briselski sporazum potpisali su Vučić i bivši premijer, a sada šef diplomatije Ivica Dačić. Važeći Ustav se mora poštovati, ali kako? Je li treba da se pravimo blesavi? Ako nam je lakše tako, možemo da ubedimo sebe da smo intergalaktička sila, ali to neće pomoći. Ako je neko ubeđen da je Kosovo Srbija –  ode u Prištinu, svrati na kiosk – kad tamo ne primaju srpske dinare. Tada ga odžepare i on hoće da prijavi krađu Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije – kad ono tamo kosovska policija. Ako insistira na srpskoj policiji, onda pravac Vranje, ali mu oni u tome neće pomoći, jer nemaju nikakve ingerencije “down there”.

Ovakvi incidenti su kao lakmus papir za civilizacijski nivo naroda regiona. I sada smo mogli da vidimo kako sve vrca od palanačkog duha – zaostalost i nizak stepen političke kulture, koji pothranjuju jeftini mediji. Ništa bolje nije trebalo ni očekivati kada su ministri dočekali albansku delegaciju namršteni, kao mlada koju prisiljavaju da se uda, a ona preko volje staje pred matičara.

Ko će čekati 34 sekunde?

Kao i u slučaju dron, kada je u Prištini i Tirani slavljen prekid utakmice, sada se slavi sastanak bez rezultata. Cilj sastanka je bio otopljavanje odnosa Begrada i Tirane, početak razumevanja dva suprotstavljena naroda. To se nije desilo, ali na obe strane imamo slavlje zbog reakcija premijera i pljuvanje druge strane.

Mediji u Srbiji su zaključili da je prva Ramina provokacija bilo to što je Vučić čekao albanskog premijera 34 sekunde da izađe iz automobila. Nije valjda srpski premijer toliki nervčik da mu je dovoljno pola minuta da izgubi strpljenje. Novinari valjda misle da je uobičajeno da zvaničnici iskaču iz auta u pokretu. Mediji su zaključili i da je Rama obuo cipele s debelim đonom da bi izgledao viši od Vučića, zatim da je kokainski zavisnik, a objavljene su i fotografije sa nudističke plaže. To, po sudu skudoumnih urednika, dokazuje da je neko perverznjak.

Sigurno je da Srbi danas bolje žive na Kosovu nego što su pre 10 godina živeli, ali i dalje se dešavaju napadi na povratnike i njihovu imovinu, i dalje je upitna sloboda kretanja van svojih enklava.

Albancima iz Preševa zamereno je da su Ramu dočekali kao svog premijera. U gradiću je bilo nekoliko bilborda koji su se na taj način obraćali gostu. Ali, to je karakteristika malih naroda, da uvek naginju matici ili nekim velikim zaštitnicima. Kako doživljavaju premijera Srbije u Banjoj Luci, ili premijera Hrvatske u zapadnom dijelu Mostara? Mnogim Bošnjacima u Sandžaku bliže je Sarajevo od Beograda i često se navija za Tursku kada igra protiv Srbije. Nismo li pre samo mesec dana, tokom posete ruskog predsednika Vladimira Putina, bili svedoci transparenata “Putin naš predsednik”?

Rama je izjavio da Albanci na jugu Srbije imaju manje prava od Srba na Kosovu. Tu je albanski premijer došao na klizav teren manjinskih prava na Balkanu. Sigurno je da Srbi danas bolje žive na Kosovu nego što su pre 10 godina živeli, ali i dalje se dešavaju napadi na povratnike i njihovu imovinu, i dalje je upitna sloboda kretanja van svojih enklava. Interesantno je da je Rama pomenuo prava Srba na Kosovu, ali ne i Srba u Albaniji, koji su albanizovani, a do skora nisu ni smeli da se tako izjašnjavaju.

‘Bez muke nema nauke’

Škole na manjinskim jezicima su bile decenijama zabranjene te je srpski jezik tek od skoro počeo da se uči, i to u privatnim školama, što su organizovali uglavnom sami lokalni Srbi i Crnogorci. Albanija je, pod uticajem Evropske unije, tek u januaru 2014. godine otvorila školu sa nastavom na srpskom jeziku. Za vreme Envera Hoxhe nealbanska imena i prezimena gotovo da su nestala.

Za razliku od Srba u Albaniji, Albanci na jugu centralne Srbije imaju pravo na svoj jezik i pismo, medije na svom jeziku, u školama se nastava odvija na albanskom jeziku. Imaju Albanci na jugu Srbije svojih problema i verovatno se susreću sa diskriminacijom prilikom zapošljavanja, žale se na militarizaciju tog regiona, nerazvijenost, u Preševu je čak 58 odsto nezaposlenih… Videli smo koliko je malo potrebno da Albanci u centralnoj Srbiji postanu meta huligana.

Imaju Albanci na jugu Srbije svojih problema i verovatno se susreću sa diskriminacijom prilikom zapošljavanja, žale se na militarizaciju tog regiona, nerazvijenost, u Preševu je čak 58 odsto nezaposlenih…

Ima tema za razgovor između srpskog i albanskog premijera, stvari koje su u obostranom interesu i ovaj susret će morati da se ponovi, ali uz manje tenzija. Sam Rama je izrazio želju i rekao da će biti teško citirajući – i to na srpskom jeziku – poslovicu “Bez muke nema nauke”. Zato, Edi Rama, dođi opet nama, ali sledeći put imaj u vidu koliko smo osetljivi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera