Tiha diplomatska heroina

Piše: Boško Jakšić

Catherine Ashton posle pet godina tihe diplomatije i izbegavanja publiciteta napušta mesto Visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost hvaljena na svim neuralgičnim lokacijama gde je posredovala, osporavana jedino u rodnoj zemlji, iako je teško setiti se Britanca koji je poslednjih decenija imao tako važnu svetsku funkciju.

Neki od protivnika jačanja izvršne vlasti EU, a takve vrste euroskeptika je sve više, smatraju da je funkcija šefa evropske diplomatije nepotrebna. Barem iz dva razloga.

Prvi, to vodi stvaranju centralizovanih ”Sjedinjenih Evropskih Država”. Drugo, što zajednička spoljna politika EU i ne postoji, kako se videlo u mnogim situacijama, od unutrašnjih podela povodom nezavisnosti Kosova do politike sankcija prema Rusiji.

Ne, uzvraćaju euro-optimisti. EU se bez obzira na Evropski parlament ili Evropsku komisiju kao neku vrstu vlade neće pretvoriti u unitarnu državu koja će pretopiti identitete zemalja članica. A što se tiče drugog, upravo je to razlog da postoji neko ko će usklađivati zajedničku spoljnu politiku, od EU-A napraviti aktivnijeg igrača na svetskoj sceni i angažovati se na svim problemima koji se tiču evropske svekolike bezbednosti.

Catherine Ashton prihvatila se upravo tog zadatka. Svoj ne previše šarmantan osmeh nije skidala ni kada se otkrivalo šta o spoljnoj politici EU-a, posredno o njoj kao odgovornoj osobi, misle Amerikanci. Setite se šta američkom ambasadoru u Ukrajini kaže pomoćnica državnog sekretara. Victoria Nuland se u tajno snimljenoj telefonskoj konverzaciji čuje kako objašnjava šta želi Washington, dodajući da ukoliko se to Briselu ne dopada “nek se j… EU”.

Nije joj bilo lako ni kada je snimljen njen privatni telefonski razgovor sa šefom diplomatije Estonije u kome Urmas Paet tvrdi da snajperisti u Kijevu nisu lojalisti predsednika Viktora Janukoviča, već plaćenici koji žele da razbukte krizu.
Baronesa je ćuteći saslušala.

Opasne misije

Davno je u Britaniji, gde je rođena u radničkoj porodici sa precima rudarima, naučila staru šekspirovsku mudrost da svakome treba pokloniti uvo, a retkima glas. Tako je i gradila svoju karijeru od aktiviste borbe protiv nuklearnog naoružanja do funkcija unutar laburističke stranke. Tako je 1999. i zaradila titulu baronese Ashton od Upholland, u LancashireU. Tako je 2007. postala lider Doma lordova.

Za ovogodišnjeg Nobela nominovali su je i ne manje složeni pregovori koji su već doneli konkretne rezultate: briselske runde između Srba i Albanaca sa Kosova.

Slučajnost je pomogla da odatle bude katapultirana u vrhove evropske birokratije. Postala je komesar za trgovinu, posao koji joj je omogućavao da savlađuje veštine međunarodnog progovaranja. Okolnosti su joj ponovo išle na ruku 2009. kada je Tony Blair izgubio mesto predsednika Evropskog saveta, pa su Britanci insistirali da njihov čovek budu “šef diplomatije” EU-a. Na opšte iznenađenje, to se i dogodilo.

Malo poznata u Britaniji, još manje u svetu, Catherine Ashton imenovana je za Visokog predstavnika EU-a za spoljnu politiku i bezbednost i u Briselu zatrpana buketom cveća njene visine.

Ubrzo je potpuno nestala sa radarskih ekrana medija. Nije davala izjave ni intervjue, pa su skeptici govorili da će biti neupotrebljiva baš onoliko koliko je nevidljiva. Baronesa je, međutim, okupljala saradnike, otvarala urede u više od stotinu prestonica sveta i pokušavala da formuliše politiku prihvatljivu svim članicama Unije.

Moguće je da je diplomac ekonomije sa Londonskog univerziteta napuštajući Dom lordova, u koji će se sada vratiti, malo znala o evropskim poslovima koji su joj nuđeni, ali njen boravak u Briselu nije ostao bez traga.

Catherine Ashton hrabro se prihvatila opasnih misija ne bi li opravdala godišnju platu od 265.000 eura. Odletela je za Kairo usred nereda jula 2013. i bila prva koja je uspela da se sretne sa svrgnutim predsednikom Muhamedom Mursijem koga je vojska uhapsila. Novu vlast maršala Abdel Fattah al-Sisija od tada je u čestim saopštenjima upozoravala na važnost održanja stabilnosti i pridržavanja puta demokratizacije.

Sve vreme je diplomatski obazriva. Posle nedavnih izbora u Bosni i Hercegovini, dok su mnogi svetski političari i analitičari upozoravali na neodrživost statusa quo kojim dominiraju nacionalne stranke, ona je pronašla svoju nišu: pohvalila je visoku izlaznost i nenametljivo dodala da očekuje da što pre budu formirane institucije na svim nivoima, kako bi u što kraćem roku počelo rešavanje ključnih pitanja.

Predsedavala je složenim ženevskim pregovorima o spornom iranskom nuklearnom programu koji je rezultirao sporazumom Teherana i grupacije P5+1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN-a plus Nemačka). Dok Izraelci nisu propuštali da istaknu da nikada nije izlazila na izbore i da nema diplomatsko iskustvo, ona je ipak otvorila vrata prvim kontaktima SAD-a sa Iranom posle Islamske revolucije 1979. Na Facebooku je kasnije otvorena strana “Catherine Ashton za Nobelovu nagradu za mir”.

Tokom dve godine, čak 430 sati provela je sa dvojicom balkanskih pregovarača, Ivicom Dačićem i Hashimom Thacijem. Svojevremeno i rođendan, jer se dijalog nije prekidao čitavog dana. 

Za ovogodišnjeg Nobela nominovali su je i ne manje složeni pregovori koji su već doneli konkretne rezultate: briselske runde između Srba i Albanaca sa Kosova. Uspela je da za isti sto dovede premijere Srbije i Kosova, iako je uterati Srbe i kosovske Albance u dijalog nekima u početku delovalo kao ”mission impossible”.

Ashton je ovoj diplomatskoj misiji, objektivno najvećem uspehu njene karijere, posvetila mnogo truda i nadasve strpljenja. Njen najjači adut krio se u ambiciji Srbije i Kosova da uđu u članstvo Evropske unije. Mogla je da pritiska i jednu i drugu stranu, da zahteva ustupke. Pregovarači su se naizmenično ljutili ili radovali, a ona nije posustajala. Iako je bila u jednostavnijoj poziciji od, recimo, posrednika UN-a u grčko-makedonskom sporu o imenu, to ne umanjuje njeno dostignuće.

Rijetko priznanje

Potpisivanje Briselskog sporazuma aprila 2013. demantovalo je skeptike. Tokom dve godine, čak 430 sati provela je sa dvojicom balkanskih pregovarača, Ivicom Dačićem i Hashimom Thacijem. Svojevremeno i rođendan, jer se dijalog nije prekidao čitavog dana. Dačić joj je poklonio šal i rukavice i otpevao stih Đorđa Balaševića „Oprosti mi Katrin, možda nisam bio fin, mada si mi bila draga“.

Gotovo dirljivi gestovi šefa srpskog pregovaračkog tima, propraćeni ne manje oduševljenim osmesima baronese, bili su stalna tema beogradskih medija. „Specijalna veza“ Ashton-Dačić, obeležena ljubljenjem ruku, milovanjem kose ili pevanjem pesama, kao da su bili srpski revanš za status koji je kod bivše američke državne sekretarke Madeleine Albright uživao Hashim Thaci.

Ostaće upamćeno da je Dačić, tada premijer, u jednom trenutku, tokom sastanka, uhvatio baronesu za ruku rekavši: „Keti, nemoj da se ljutiš“. Nedavno, kada je otputovao za Brisel na oproštajni sastanak, Dačić je u svojstvu ministra inostranih poslova baronesi u ime Vlade i predsednika Srbije kao poklon uručio kopiju ikone Bogorodice Trojeručice, zaštitnice srpskog naroda.

Potom je izjavio da je ona, po njegovom utisku, bila jedini objektivni posrednik u krizama na Zapadnom Balkanu. Biće da je to iskren utisak posle dugih zajedničkih sesija posvećenih normalizaciji odnosa Beograda i Prištine – kako se knjiže u srpskom oficijelnom vokabularu, ili normalizaciji odnosa Srbije i Kosova – što je formula kosovskih zvaničnika.

Biće da je to i sasvim retko priznanje nekome ko dolazi sa Zapada, tamo gde su srpski političari dugo pronalazili samo tvorce zavera.

„Moja uloga u sklapanju (Briselskog) sporazuma bila je majušna, a u otvaranju pregovora o pridruživanju sa Srbijom još manja“, skromno je izjavila Ashton spremajući se da 3. novembra funkciju Visoke predstavnice za spoljnu politiku i bezbednost preda bivšoj šefici italijanske diplomatije Federici Mogherini.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera