Raskorak između nove politike i simbola 90-ih

Malo kome je jasno zašto Vučić sa 100.000 evra finansira Kusturicin kulturnacionalistički projekat u tzv. Andrićgradu (Al Jazeera)
Malo kome je jasno zašto Vučić sa 100.000 evra finansira Kusturicin kulturnacionalistički projekat u tzv. Andrićgradu (Al Jazeera)

Piše: Marko Matić

Uprkos nespornoj činjenici da je 2013. bila godina velikih političkih iskoraka na evropskom putu Srbije, što je podrazumevalo i poboljšanje regionalnih odnosa kao jednog od ključnih uslova za dobijanje datuma početka pregovora, ta godina je istovremeno bila praćena brojnim kontroverzama koje su, u većoj ili manjoj meri, kompromitovale postignute rezultate i dovodile ih u pitanje.

Brojne nedoumice koje, za sada, na simboličkom nivou prate aktuelne političke procese u Srbiji, nisu izostale čak ni tokom dočeka nove 2014. godine u centru Beograda, na kojem je, na poziv privremene gradske uprave, nastupala Svetlana Ražnatović, pevačica koja predstavlja svojevrsni simbol devedesetih, ali i osobu koja je tokom operacije “Sablja” bila hapšena zbog svojih veza sa srbijanskim podzemljem, a potom i pravosnažno osuđivana zbog malverzacija sa prodajom fudbalera.

Iako je, pod pritiskom realpolitike, vladajući srbijanski politički establišment u prethodnom periodu zauzeo jasne proevropske pozicije, a modernizaciju i evropeizaciju zemlje definisao kao najvažniji politički prioritet, tokom čitave 2013. godine prisustvovali smo brojnim vrednosnim “proklizavanjima” donosilaca najznačajnijih političkih odluka, koja su naročito dolazila do izražaja na planu odabira kadrova i odnosa prema prošlosti.

S obzirom da je reč o jednoj od najproblematičnijih oblasti sa kojima se srbijansko društvo danas suočava, pokušaj otklanjanja postojećeg kadrovskog deficita reciklažom ljudi koji su bili bliski Miloševićevom režimu, a nesumnjivo i njegovim ključnim vrednosnim okvirima, izazvali su ozbiljno podozrenje kako u međunarodnoj, tako i u dobrom delu domaće intelektualne javnosti.

Simbolička rehabilitacija

Bez obzira što je, za sada, reč samo o simboličkoj rehabilitaciji ljudi koji su bili aktivni učesnici u zlu devedesetih godina prošlog veka, činjenica da njihovo pojavljivanje u zvaničnim, državno sponzorisanim, ceremonijama s pravom uznemirava regionalnu javnost, upozoravajuće govori da je to oblast od posebnog značaja za ukupni kredibilitet aktuelne politike zvaničnog Beograda.

Pored “afere Kusturica”, aktuelne političke strukture u Beogradu uspele su da izazovu nepotrebne kontroverze čak i organizacijom dočeka Nove godine, na kojem je glavna zvezda bila Arkanova udovica, nesumnjivo jedna od najpopularnijih estradnih zvezda na Balkanu, ali istovremeno supruga ratnog zločinca i profitera, a ujedno i naslednica u ratu opljačkanog bogatstva.

Osetljivost teme nedavne prošlosti na ovim prostorima i podozrenje koje preobraćeni velikosrpski nacionalisti još uvek izazivaju u regionu, ukazuje na potrebu da se posebno obrati pažnja na sve ono što bi postojeće regionalne procese, makar i na simboličkom planu, moglo vratiti u devedesete.

Čak i onim ljudima koji nisu bili neposredno pogođeni Miloševićevim velikodržavnim projektom, teško je racionalno objasniti brojne poteze i rešenja za koja se u prethodnom periodu opredeljivao aktuelni srbijanski državni vrh.

Tako je, primera radi, malo kome jasna potreba najveće vladajuće stranke i njenog lidera Aleksandra Vučića da sa 100.000 evra, u periodu najveće krize i proklamovanih mera štednja, finansira kontroverzne kulturnacionalističke projekte Emira Kusturice u takozvanom Andrićgradu, kojima se ne samo vređaju žrtve beskrupulozno likvidirane na tom mestu, već i izazivaju ozbiljne sumnje u iskrenost i stvarne domete započetih promena.

Još je teže, sa racionalne ili moralne tačke gledišta, objasniti kako je bilo moguće da anahroni projekat jedne kontroverzne ličnosti, poznate po podsticanju međunacionalne mržnje i širenju antizapadne histerije, dobije primat u odnosu na izgradnju odnosa sa Bosnom i Hercegovinom koji, zajedno sa odnosima sa Kosovom, predstavljaju ključnu neuralgičnu tačku sveukupnih odnosa u regionu.

Pored “afere Kusturica”, aktuelne političke strukture u Beogradu uspele su da izazovu nepotrebne kontroverze čak i organizacijom dočeka Nove godine, na kojem je glavna zvezda bila Arkanova udovica, nesumnjivo jedna od najpopularnijih estradnih zvezda na Balkanu, ali istovremeno supruga ratnog zločinca i profitera, a ujedno i naslednica u ratu opljačkanog bogatstva.

Za sada je bez odgovora ostalo pitanje o poruci koja je odaslata u svet i region angažovanjem osuđivane osobe, nesumnjivog simbola devedesetih, i to samo nekoliko dana nakon što je najmoćniji srbijanski političar otvoreno progovorio o državnim zločinima iz mračnog ratnog perioda i javno obećao njihovo skoro rasvetljavanje.

Sumnje nisu otklonila ni naknadna objašnjenja da je taj potez bio motivisan isključivo komercijalnim razlozima, pošto je, navodno, procenjeno da bi njeno pojavljivanje doprinelo većoj turističkoj poseti Beogradu u vreme novogodišnjih praznika. Da li je, u uslovima istovremenog moralnog i finansijskog bankrota jedne države, ispravno ovaj drugi rešavati na uštrb prvog, pitanje je koje je u Evropi 21. veka izlišno i postavljati.

Sistemska greška

Da u pitanju nisu tek puki gafovi, već sistemska greška, svedoče i neki raniji slučajevi u kojima su, na ključna mesta za izgradnju budućih odnosa sa Kosovom, postavljani ljudi koji su od ranije bili poznati kao kreatori i nosioci antialbanske propagande i koji su otvoreno istupali protiv ključnih odredbi Briselskog sporazuma.

Sa strane posmatrano, čini se da, iz za sada nejasnih i svakako neshvatljivih razloga, kadrovskim kontroverzama i uznemirujućim porukama, aktuelne vlasti u Beogradu kao da sistematski podrivaju sopstvene pozicije i politiku čiju su implementaciju preuzele na sebe.

Tako je, primera radi, Aleksandar Vulin, visoki funkcioner koji je isprva podneo ostavku zbog protivljenja potpisivanju Briselskog sporazuma, nedugo zatim postavljen na mesto minstra zaduženog za sprovđenje tog istog sporazuma na terenu. Sličan je i slučaj Milovana Drecuna, jednog od najglasnijih protagonista antialbanske propagande, kako devedesetih tako i u periodu posle 2000. godine, koji je neposredno posle rata odlikovan i od strane samog Slobodana Miloševića. On se danas nalazi na mestu predsednika parlamentarnog odbora za Kosovo koji bi trebalo da podržava novu Vladinu politiku prema bivšoj pokrajini.

Sa strane posmatrano, čini se da, iz za sada nejasnih i svakako neshvatljivih razloga, kadrovskim kontroverzama i uznemirujućim porukama, aktuelne vlasti u Beogradu kao da sistematski podrivaju sopstvene pozicije i politiku čiju su implementaciju preuzele na sebe.

I dok posmatrači, u nedostatku insajderskih informacija, uglavnom raspravljaju o stepenu iskrenosti Aleksandra Vučića i premijera Ivice Dačića, što je u krajnjoj liniji prilično irelevantno sve dok se postojeća agenda sprovodi u delo, većini iz vidokruga izmiče ključno pitanje njihovog nesnalaženja na, za njih, očigledno klizavom terenu novih vrednosti i nove politike na kojem im je, za sada, jedini vrednosni orijentir realpolitika, uz upadljiv izostanak ispravno shvaćenih evropskih vrednosti.

Bez ozbiljno ustanovljenih vrednosnih okvira, zatrpani brojnim svakodnevnim problemima, ključni donosioci političkih odluka u Beogradu, s jedne strane, ne stižu da se bave disciplinovanjem i korekcijom odluka funkcionera na srednjim i nižim nivoima, dok su, s druge strane, neretko i sami u poziciji da od tih istih problema ne vide širu perspektivu i implikacije svojih svakodnevnih poteza, koje uglavnom povlače u hodu bez previše promišljanja o njihovim posledicama. Tako se moglo dogoditi da se u etar šalju nekonzistentne poruke i povlače neki zabrinjavajući potezi koji, pre svega, štetu nanose kredibilitetu aktuelnih vlasti, a tek onda i samoj državi Srbiji.

S obzirom na blisku nam prošlost i klizavost evropskog puta kojim je srbijansko društvo tek nedavno krenulo, od predvodnika nove zvanične proevropske politike najmanje što legitimno može da se očekuje jeste to da posebno vode računa o onim situacijama i potezima koji bi simbolički i vrednosno mogli da ožive sećanja i asocijacije na devedesete godine.

U tom smislu, bez ikakve sumnje, u Srbiji koja teži da bude deo evropske porodice naroda ne bi smelo da bude mesta za one koji su čitave svoje karijere izgradili na promovisanju i propagiranju antievropskih vrednosti. Ukoliko je, zbog zahteva realpolitike, nekolicini ljudi iz vrha možda i pošlo za rukom da svoju prošlost gurnu u drugi plan, to nikako ne znači da se u paketu sa njima, u procesu evropeizacije Srbije, može prihvatiti učešće većeg broja preživelih šrafova nekadašnje Miloševićeve mašinerije.

Iako je nesporno da u postojećoj situaciji vrednosti realpolitike za Srbiju predstavljaju veliki iskorak, za trajno evopsko usmerenje i istinsku modernizaciju društva ipak će biti potrebno mnogo više od toga. Modernizacijski imperativi će zahtevati da se reakcije pod pritiskom bankrotirane realnosti, dugoročno zamene potezima koji će prevashodno biti inspirisani ispravno shvaćenim evropskim vrednostima i katarzom bez koje je teško zamisliti zajednički život i unapređenje sveukupne saradnje u ovom delu sveta.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Nasljednici vlasnika višegradske zemlje na kojoj se gradi Andrićgrad najavljuju tužbu protiv Vlade RS-a i Emira Kusturice.

09 Feb 2013
Više iz rubrike Piše
POPULARNO