Mala je utjeha ako su demokrate alternativa

Piše: Marko Matić

Nezadrživi nalet popularnosti vladajuće Srpske napredne stranke na političkom nebu Srbije očekivano je doveo do novih potresa u najvećoj opozicionoj stranci, koju mnogi još vide kao jedinu alternativu koja bi u dogledno vreme mogla da sruši aktuelni režim.

Demokratska stranka, kao partija koja je čitavu deceniju važila za neprikosnovenog stožera demokratskih promena u zemlji, gotovo dve godine nakon pada sa vlasti i dalje tone u vrtlogu borbe unutarpartijskih frakcija i njihovih sebičnih interesa, suočena sa očiglednim deficitom potencijala za sopstvenu idejnu i kadrovsku konsolidaciju.

I dok dinamika ključnih političkih procesa u Srbiji nije dominantno određena političkom interakcijom na relaciji vlast-opozicija, već borbom za moć i uticaj unutar same vladajuće koalicije, politički marginalizovana najveća stranka opozicije ušla je u novi ciklus bavljenja sopstvenim slabostima. Koristeći nekoliko teških i obeshrabrujućih lokalnih izbornih poraza, unutarpartijska struja okupljena oko nekadašnjeg lidera Borisa Tadića pokušala je da dovede u pitanje vođstvo aktuelnog stranačkog lidera Dragana Đilasa.

Demokratska stranka, kao partija koja je čitavu deceniju važila za neprikosnovenog stožera demokratskih promena u zemlji, gotovo dve godine nakon pada s vlasti i dalje tone.

Sudeći prema objašnjenjima predstavnika pokretača inicijative za novo preispitivanje partijskog vođstva, otkopavanje tek nedavno zakopanih ratnih sekira između dva tabora usledilo je zbog “zabrinutosti dela članstva za budućnost stranke”, a sukob je kulminirao otkazivanjem podrške velikog broja opštinskih odbora lideru stranke, koji su javno tražili njegovu ostavku.

Pokušaj slabljenja svojih pozicija Đilas je predstavio kao sukob dva politička koncepta, od kojih jedan, predvođen njegovim političkom protivnicima, smatra da bi u narednoj vladi DS-a trebalo da bude mlađi partner Vučićevog SNS-a, dok druga škola mišljenja, koju zagovara aktuelno rukovodstvo stranke, smatra da partija treba da bude spremna na dugoročno opoziciono delovanje i da se na vlast vrati tek pošto porazi svoje ključne političke protivnike.

Nasukani brod

Da situacija kada je pitanju saradnja sa najvećom vladajućom strankom nije baš toliko crno-bela, kako ju je Đilas predstavio, svedoči i činjenica da je pre samo nekoliko meseci upravo on bio gost u Vučićevom kabinetu, gde su zajednički dogovarali realizaciju projekta “Beograd na vodi”, koji sadašnje vlasti predstavljaju kao jedan od ključnih kapitalnih projekata u narednom periodu u Srbiji. I sam Tadić je kao besmislice odbacio tvrdnje da je za koaliciju sa Vučićevom strankom, ukazujući pri tome na neprincipijelnost svog partijskog rivala, koji se protivi koaliciji sa naprednjacima na državnom nivou zbog “autokratskog i diktatorskog karaktera”, ali sa njima formira vlast u nizu opština po Srbiji.

S druge strane, osim konstatacije da nasukani brod, čije je kormilo pre nešto više od godinu dana Tadić predao Đilasu, i dalje tone, iz tabora bivšeg lidera stranačkim forumima nije ponuđen nikakav novi politički koncept, koji bi u narednom periodu vodio konsolidaciji partije. U takvim okolnostima, u obračunu između neizvesnosti koju izaziva politika aktuelnog rukovodstva i straha od povratka bivšeg lidera, na sednici najvišeg stranačkog organa prevagu je odnela aktuelna rukovodeća nomenklatura.

Nakon celodnevne rasprave tokom proteklog vikenda i preglasavanja u kasnim noćnim satima, Tadićeva inicijativa da se Đilasu faktički izglasa nepoverenje dobila je podršku tek nešto manje od trećine delegata, čime je bivši predsednik Srbije doživeo drugi po redu poraz od svog unutarstranačkog rivala. Iako je nesporno da je Đilas i ovoga puta izašao kao pobednik u sudaru sa bivšim liderom, kontekst u kojem se preglasavanje odigralo, njegove implikacije i perspektive DS-a u narednom periodu upozoravajuće govore da bi se lako moglo ispostaviti da je reč tek o Pirovoj pobedi.

Iako je nesporno da je Đilas i ovoga puta izašao kao pobednik u sudaru sa bivšim liderom, njegove implikacije i perspektive DS-a u narednom periodu upozoravajuće govore da bi se lako moglo ispostaviti da je reč tek o Pirovoj pobedi.

S jedne strane, Đilas je podršku većine dobio ne toliko zbog nepoljuljane vere partijskih sledbenika u njegovu sposobnost da stranku izvuče iz evidentne krize u kojoj se nalazi, koliko zbog straha od povratka onih na kojima leži najveći deo odgovornosti zato što su se “demokrate” uopšte i našle u sadašnjem nezavidnom položaju. S druge strane, cena Đilasovog političkog opstanka dodatno je uvećana kupovinom podrške različitih interesnih i lobi grupa unutar same stranke, čije će apetite u danima pred nama biti sve teže namiriti, što će uticati na dodatno slabljenje pozicije i autoriteta lidera stranke.

Jedina alternativa

Ovaj problem je utoliko veći ukoliko se ima u vidu da je pred DS-om period ključnih i najtežih političkih izazova, kako za samu partiju, tako i za budućnost srbijanske demokratije uopšte.

Na drugoj strani, iako još jednom preglasan, Tadić se, ipak, nametnuo kao jedina alternativa aktuelnom stranačkom vođstvu, s obzirom na očekivane probleme sa kojima će se Đilas u narednom periodu suočiti. Čini se da je samo pitanje vremena kada će većina, ipak, preći na Tadićevu stranu.

Za razliku od obe strane – od kojih je, svaka iz svojih razloga, iz najnovijeg okršaja izašla delimično zadovoljna – DS kao celina predstojeće mesece iščekuje s velikom zebnjom. Izuzetno nepovoljne trenutne okolnosti, koje su rezultirale njenom političkom marginalizacijom, dodatno su pojačane očiglednom nesposobnošću organizacije da iz svojih redova iznedri novu generaciju političara, koji bi stranku oslobodili balasta prošlosti i koji bi predvodili promene bez kojih će ta partija teško preživeti.

Otupljivanje oštrice

Otupljivanje političke oštrice koja je DS karakterisala u vreme dok ju je predvodio Đinđić vodila je brojnim neprincipijelnim kompromisima i koalicijama, što je postepeno menjalo i strukturu ljudi koji su popunjavali stranačke redove. Ulaskom DS-a u vlast ta partija je postala magnet za različite interesne grupe, koje su preko nje tražile uhlebljenje i zadovoljenje svojih individualnih i grupnih interesa na račun realizacije onih ideja i programa zbog kojih je DS i nastao. Kao rezultat tih dezintegrišućih procesa, stranka je ostala bez autentičnih i samosvesnih pojedinaca koji bi mogli biti predvodnici nove generacije političara, koja je trebalo da nastane i da bude odgojena na onim političkim vrednostima za čiju se afirmaciju DS nekada zalagao.

Na drugoj strani, iako još jednom preglasan, Tadić se, ipak, nametnuo kao jedina alternativa aktuelnom stranačkom vođstvu.

Nesposobnost najveće opozicione stranke da se idejno, kadrovski i politički profiliše u postojećim okolnostima, pojačana personalnim i navodno taktičkim političkim razmimoilaženjima, pokazala je da će u Srbiji u dogledno vreme ključni izazov biti formulisanje kredibilne alternative aktuelnoj vlasti, koja ozbiljno preti, čak i bez sopstvene namere, da u svoje okvire usisa čitavu političku sferu. U nedostatku ozbiljne opozicije bi do stvaranja kakve-takve alternative moglo doći i podelama unutar najveće vladajuće stranke, što bi tek formalno popunilo mesto za demokratiju preko potrebne opozicije, dok bi u sadržinskom smislu, sa manjim ili većim odstupanjima, na delu, ipak, bio nastavak igre isključivo personalnih rivalstava, koja bi dolazila sa istog dela političkog spektra.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera