Užice, ili prevođenje žednih preko vode

Sjeverni prozor gleda na starinsku cisternu, koja je posljednjih dana parkirana sa gornje strane zgrade (Al Jazeera)

Piše Jelena Lukić

Moj stan u Užicu ima dva prozora. Jedan gleda na bioskop, pozorište i biblioteku – gradski trg na kom sam odrasla. Drugi, severni, gleda na starinsku cisternu, koja je poslednjih dana parkirana sa gornje strane zgrade. U svakom trenutku po nekoliko desetina ljudi tiska se uz cisternu sa plastičnim balonima, jer je voda danima zabranjena za piće i kuvanje. Kada vidim sliku kroz taj severni  prozor, nekako mi sivkast dođe prizor i sa onog mog, omiljenog.

Sredinom sedamdesetih moji su se odlučili za život u Užicu, smatrajući da je reč o planinskom gradu sa dobrom klimom i vazduhom, zdravom malom mestu zahvalnom za porodični život.

Činjenica jeste da se ludilo događa sa prirodom, bilo to američkih minus 50 ili alge sa Vrutaka, ali nije priroda sama otišla pod nož da se iz korena promeni, već se naprosto neki nisu mešali u svoj posao.

Godinama je Užičane pratio glas da imaju pravilan akcenat, zdravi erski humor i najbolju vodu. Od sveg predanja, danas primećujem samo hercegovačko prenaglašeno razvlačenje u govoru, alge u vodi, smog u vazduhu i apatiju u narodu.

Razne teorije zavere, koje na tren postaju do koske realne, moguće zaraze koje prate situacije kada ljudi nevoljno peru ruke, jer su im nekako draže vlastite bakterije od tamo nekih algi, i proglašena vanredna situacija svakodnevica su i realnost. Erski duh kojim se ljudi ovde ponose pokazao se ovoga puta kao nedelotvoran, jer sklonost da se od svega pravi vic vodi ka relativizovanju, koje je tihi ubica rezona i svake inicijative.

Nemešanje u svoj posao

Sve je počelo 26. decembra. Dobijam prvu poruku od poznanice: “Ej, voda nije za piće!” Ne znam zašto i dokad. Kako vreme prolazi, iz sata u sat poruke postaju duže i konfuznije, ali im je zajedničko da niko ne zna nikakav razlog niti ima objašnjenje.

“Ne smeš da piješ, ali smeš da kuvaš… Ne, nikako da kuvaš, ali peri sudove…. Ruke smeš, al’ nisi valjda oči…”  Bilo je to veče proslave rođendana mog starijeg sina i bilo je najsigurnije piti vino. Ne valja sa algama rizikovati.

Tokom večeri objavljeno je da je voda u Užicu zaražena cijanobakterijama uzrokovanim pojavom algi u jezeru Vrutci. Dakle, oko 60.000 ljudi dobija tu informaciju čak sedam i po sat nakon što Institut Batut alarmira ovdašnji Zavod za javno zdravlje da su izolovane materije koje proizvode izuzetno toksične, ali i kancerogene mikrotoksine. ‘Aj’ sad i ti, Jelena, cepidlačiš, šta je osam sati gore-dole?

Kada je izabran gradonačelnik Užica, Saša Milošević, čovek za koga do tada niko nije znao, lokalne novine objavile su njegovu sliku na naslovnici, uz komentar: ‘Eto, to je gradonačelnik.’

Iako je zvanična informacija da se voda može koristiti samo u sanitarno-tehničke, sve uključujući kupanje i pranje suđa, veliki broj građana ide do cisterni po vodu  i za te svrhe, mahom oni koji imaju malu decu ili bebe. Kako sam i sama roditelj male dece, kupam ih van grada, koristeći činjenicu da mi deo porodice živi na Zlatiboru, što je ponekad na tankoj granici između napora i avanture. Spakovati kupke, peškire, manitiliće za kupanje… Kada sam to prvi put uradila, mlađe dete je ushićeno pitalo da li kod tetke nosimo i suncobran.

Nevešti pokušaji u prvom trenutku da se priča objasni i opravda globalnim zagrevanjem, prirodnim pojavama i fenomenima ranga je priči o mitskom biću. Činjenica jeste da se ludilo događa sa prirodom, bilo to američkih minus 50 ili alge sa Vrutaka, ali nije priroda sama otišla pod nož da se iz korena promeni, već se naprosto neki nisu mešali u svoj posao.

Biće da je ovo naše ipak čist javašluk, bezobrazluk i odsustsvo kontrole na različitim nivoima, počev od radnika na čamcu koji treba da obilazi jezero, pa njegovog šefa i šefovog šefa.

Vanredna situacija

A onda je Užicu uvedena vanredna situacija. Za svaki slučaj, pogledala sam u rečnik, da bih videla kako da se vanredno ponašam i šta se od mene kao građanke očekuje, a rečnik kaže da je to stanje kada su rizici i posledice katastrofa takvog obima da njihov nastanak nije moguće otkloniti redovnim delovanjem, zbog čega su neophodne posebne mere, uz pojačan režim rada.

OK, šta su u ovom slučaju posebne mere? Ona siva parkirana cisterna? Ili im se čini da to ostavlja utisak da su uznemirani, zabrinuti i zatečeni, pogrešno verujući da će red u mravinjaku najlakše uvesti tako što će ga prvo dobro nagaziti  i napraviti pometnju.

Oko 60.000 ljudi je čak sedam i po sati, nakon što je Institut Batut alarmirao Zavod za javno zdravlje da su izolovane materije koje proizvode izuzetno toksične, ali i kancerogene mikrotoksine, dobio informaciju da voda nije za piće.

Kao u svakom zlu, tako je i ovde na površinu naglo izašla šićardžijska politika malih ljudi željnih brzog novca, balon vode je preko noći poskupeo za čitavih 50 posto. Sa druge strane, postali smo svesni brojnih plemenitih sugađana, koji samonicijativno ostavljaju flaše sa vodom ispred vrata starih ljudi koji nisu u mogućnosti da odu do cisterne.

Čitava priča sa vodom uticaće u Užicu, bez ikakve sumnje, na proces koji je već započet, pretvaranje nekada živog mesta, centra zapadne Srbije, u grad u koji se sve ređe vraćaju svršeni studenti, grad sa sve manjom cenom nekretnina i manje društvenih i kulturnih događanja te privrednih ulaganja. No, šta su ovi događaji pre svega pokazali? Apatiju ljudi.

Iako su zakazani svakodnevni protesti, uveče se ispred Gradske kuće sakupi se nekoliko stotina ljudi sa trasparentima i gas-maskama, koji simbolično ostavljaju prazne čaše. Inicijativa je na retkim i hrabrim pojedincima, koji ne žele da gledaju da im grad tone u zaraze i boleštine, no utisak je da je dosad moralo reagovati daleko energičnije. Ili da, ipak, sačekamo da se raskite jelke, da se vrate sa sela i odmora, prođu praznici i još malo odspava, pride. A onda još barem mesec dana do cisterni i natrag.

Šmek gasne komore

Da li su u Srbiji, nakon brojnih emigracija, ostali samo, kako bi Rambo Amadeus rekao, “fukara i raja, i mi s njima na bijelome lebu”. Tu smo, gde smo, ako nam se ne sviđa – pasoš i džada. Ne bi bili prvi. Moj prijatelj ima običaj da kaže – birali su ih, neka im ih. Samo neka mi neko objasni, šta ćemo mi koji ih nismo birali.

Pacijenti iz užičke bolnice čije stanje nalaže hitne operacije upućuju se u obližnje gradove – Čačak i Kraljevo. No, ugled bolnice u ovom gradu je već uveliko poljuljan, jer je prošle godine u kratkom periodu umrlo pet bolesnika zbog bakterije klostridije, i to na odeljenju ortopedije. Ljudi su došli zbog, primerice, iščašenja kuka i, istina, vratili se već za koji dan, ali preko mrtvačnice. Zaobilaznim putem.

Uveče, kada šetate nekada popularnim korzom, Užice liči na početne scene horor filmova, grad je obavijen maglom, a ljudske prilike se jedva naziru. Koncentracija čađi skoro četiri i po puta premašuje propisane vrednosti, ali zvanični podaci i nisu neophodni da bi se shvatio šmek gasne komore.

Biće da je ovo naše ipak čist javašluk, bezobrazluk i odsustvo kontrole na različitim nivoima, počev od radnika na čamcu koji treba da obilazi jezero, pa njegovog šefa i šefovog šefa.

Vazduh koji Užičani udišu lekari označavaju šifrom “veoma nezdravo” i naglašava se da ovaj grad nije dobar izbor za osobe sa srčanim i plućnim oboljenjima, za decu i stare ljude. Ali, kada izuzmeno sve navedene grupacije, malo nam ko i ostane. Nije baš da bi Švarcenegeru iz najboljih dana dopala rola prosečnog Užičanina.

Kada je izabran gradonačelnik Užica Saša Milošević, čovek za koga do tada niko nije znao, lokalne novine objavile su njegovu sliku na naslovnici uz komentar: “Eto, to je gradonačelnik”.

Javnosti je postao nešto poznatiji nakon komičnog videa, gde pokušava da sastavi suvislu rečenicu o tekućem pozorišnom festivalu, gde objašnjava da mu se predstave nisu svidele jer  ih on, eto, nije razumeo. Za protekla dva dana videla sam ga nekoliko puta u dnevniku Radio-televizije Srbije i ozbiljnim informativnim emisijama, te pomislim kako je neko i od ovoga profitirao: rodbina ga je konačno videla na nacionalnoj frekfenci. Neka tetka je možda i snimala. Profitirali su i oni manje vidljivi, lokalni trgovci, koji su cenu flaširane vode podigli za 50 posto. No, dok ne vidimo da je neko od krivaca za trenutno stanje sa vodom u Užicu ozbiljno odgovarao, ne treba menjati kanal.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera