Etičke dileme građanske Srbije

Piše: Marko Matić

Raspravu koja je u srbijanskom parlamentu povedena povodom izbora novih ministara rekonstruisane vlade obeležio je jedan naizgled neobičan “incident”. U žaru polemike, zastupnik Vučićeve Srpske napredne stranke Marko Atlagić kao primer za pravilno vođenje države i dobro rešavanje kadrovskih problema naveo je Franju Tuđmana.

Nakon što se na prvog hrvatskog predsednika pozvao pripadnik stranke onih za koje se do pre samo nekoliko godine moglo reći da su Tuđmanovi arhineprijatelji, usledile su burne reakcije iz redova onih opozicionih stranaka koje su slovile kao predvodnice prodemokratskih i proevropskih snaga. Ono što je posebno začudilo u reakcijama starih proevropskih poslanika jeste njihovo pozivanje na nacionalizam i korišćenje čitavog arsenala argumenata iz nacionalističke matrice devedesetih godina.

Nova politika 

Tokom pomenute rasprave, Atlagić je svojim kolegama rekao kako smatra da je Tuđman bio u pravu kada je jednom od najboljih poznavatelja međunarodnog prava u tadašnjoj Jugoslaviji rekao da će biti ministar vanjskih poslova dok Hrvatska ne bude međunarodno priznata.

“Čim se to dogodilo poručio mu je – izvršio si zadatak, sada ćeš biti rektor sveučilišta. To je vođenje politike, to je nova politika koju ne možete shvatiti”, rekao je u Skupštini Atlagić.

Ono što je posebno začudilo u reakcijama starih proevropskih poslanika jeste njihovo pozivanje na nacionalizam i korišćenje čitavog arsenala argumenata iz nacionalističke matrice devedesetih godina.

Njegove reči izazvale su replike zastupnika LDP-a i DS-a, koji su upozorili da je “spominjanje Tuđmana uvreda za srpski parlament, ali i srpski narod”. Jedan od zastupnika liberala je čak izjavio da se u istoriji parlamentarizma u Srbiji nije dogodila takva uvreda za srpski parlament da se “kao etalon za pravilno uređenje i vođenje države spominje ime Tuđmana”.

Iza ove neobične polemike, u kojoj su predstavnici međusobno suprotstavljenih političkih opcija, na čudan način zamenili svoje ranije uloge i argumente, skrivaju se mnogo dublja neslaganja koja se u poslednje vreme nalaze u centru polemika koje se vode, pre svega, u građanske delu intelektualne javnosti.

U raspravama u kojima su do izražaja došla različita shvatanja međusobnog odnosa politike, demokratije, razvoja i morala, došlo je do oštre polarizacije između onih mislilaca koji su spremni pozdraviti modernizacijski iskorak čak i pod vođstvom moralno upitnih, nekadašnjih sledbenika Miloševićevog velikodržavnog projekta i one škole mišljenja koja takvo političko vođstvo ne prihvata, smatrajući ga moralno i intelektualno nepodobnim za vršenje javne vlasti.

Uzroci podela

Razlike u razrešenju “etičke dileme” u pogledu aktuelnih nosilaca javne vlasti uslovile su i različite poglede na značaj i ulogu same kritičke misli u postojećim srbijanskim uslovima.

Uzroke aktuelnih podela među nekadašnjim predvodnicima proevropskih snaga u Srbiji, treba tražiti u tektonskim promenama koje su se u poslednjih godinu dana dogodile na domaćoj političkoj sceni.

Taj period su obeležili nepovratno razočarenje u one kompromitovane aktere koji su u čitavom  periodu posle 2000. godine bili uzurpirali ekskluzivno pravo na promovisanje evropske ideje, kao i neočekivani uspeh koji su upravo na tom polju postigli njeni nekadašnji najveći protivnici.

Takav razvoj događaja je, s jedne strane, doveo do toga da odnos na relaciji vlast-opozicija prestane da bude odlučujući pokretač političkih procesa u zemlji, dok je s druge strane, u nedostatku autentičnih političkih alternativa, u centar pažnje postavio ulogu i domete kritičke javnosti.

Zoran Đinđić je, u danima pre atentata, podjednako oštro bio napadan kako od strane tvrdokornih nacionalista, tako i od strane građanski orijentisanih intelektualaca i medija

I dok je u periodu prethodnih režima, u oazama kritički nastrojene javnosti postojalo saglasje o potrebi da oštrica kritike bude prevashodno usmerena prema vlasti, danas je postalo upitno da li u postojećim okolnostima kritika treba da predstavlja samo korektiv vlasti ili je njen zadatak da osporavanjem samog legitimiteta i moralne podobnosti njenih nosilaca oslobodi prostor za nastanak nekih novih alternativa.

Značaj ovog pitanja naročito je pojačan u svetlu iskustva koje potiče iz perioda pre ubistva prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića. On je, u danima pre atentata, podjednako oštro bio napadan kako od strane tvrdokornih nacionalista, tako i od strane građanski orijentisanih intelektualaca i medija.

Dvosekla oštrica

Oštrica kritike koja je, ne obazirući se na specifičan istorijski kontekst, u isključivoj kritici vlasti videla svoju najpoželjniju društvenu ulogu, posekla je na kraju glavnog pokretača reformskih procesa, doprinevši tako njihovoj ozbiljnoj regresiji i dugoročnoj stagnaciji.

Svedoci smo da je nakon toga bilo potrebno punih deset godina da se stvari ponovo pokrenu napred i to, ironijom sudbine, baš pod vođstvom onih koji su nekada važili za najveće Đinđićeve ideološke protivnike.

Iskustvo Đinđićeve Srbije jasno je ukazalo da je u onim situacijama koje karakteriše odsustvo prihvatljivih političkih alternativa, prevashodni zadatak kritičke misli da identifikuje i kritički propituje negativne društvene pojave, ma sa koje strane političkog spektra one dolazile.

U takvim okolnostima, ustaljena teza o potrebi stalne, isključivo negativne kritike vlasti, dovedena je u pitanje kontratezom o neophodnosti da ona postane kontekstualna i konstruktivna saobrazno postojećim društvenim izazovima.

To dovodi i do pomeranja samog fokusa kritičke javnosti od prvobitnog dovođenja u pitanje same legitimnosti političke vlasti ka uticaju na promenu onih javnih politika koje se smatraju štetnim ili nedovoljno korisnim.

Kosovska dilema

Iako niko danas ne može da spori da su trenutni nosioci najviših državnih funkcija u Srbiji nekada bili najbliži saradnici kreatora i podstrekača najgnusnijih nedela novije evropske istorije, jasno je da su upravo ti ljudi za samo godinu dana učinili ono što demokratskom, antiratnom delu političkog spektra nije pošlo za rukom za čitavih osam godina vršenja vlasti.

Kapitalni napredak u razrešavanju viševekovne kosovske dileme, zamah u borbi protiv korupcije i kriminala i približavanje na samo korak od početka pregovora o članstvu u EU, rezultati su koji su u zasenak bacili pitanje podobnosti samih izvođača tih radova uključujući i njihov moralni bagaž iz devedesetih.

U devastiranim društvima, odbacivanje bilo kakvog napretka zarad insistiranja na odgovornosti njegovih protagonista, predstavlja siguran put u bespuća neselektivnog moralisanja

Aktuelna srbijanska zbilja pokazala je da princip moralne i političke odgovornosti nije nešto što egzistira u  imaginarnom prostoru, van postojeće realnosti. Kada bi on u praksi funkcionisao i primenjivao se kao čist princip koji bi sprovodio doslovno, dosledno i bez izuzetaka, pitanje je da li bi u Srbiji uopšte bilo dovoljno neupitnih ljudi koji bi se nesmetano mogli baviti politikom.

U devastiranim društvima, odbacivanje bilo kakvog napretka zarad insistiranja na odgovornosti njegovih protagonista, predstavlja siguran put u bespuća neselektivnog moralisanja koje u krajnjem ishodu uvek donosi više štete nego koristi.

Prihvatanje pozitivnih pomaka koje su napravili postojeći vladajući akteri, međutim, ne znači da ih treba postaviti na pijedastal najsvetlijih primera demokratije i evropejstva na ovim prostorima. Na njih ipak treba gledati pre kao na neku vrstu političara pokajnika koji svojim uticajem žele i mogu da doprinesu bržem otklanjanju bar dela štete čijem nastanku su svojevremeno i sami doprineli.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera