Ne čuvajte Vojvodinu kao što ste Kosovo

Piše: Ratko Femić

Teške reči potezane su tokom osmočasovne burne rasprave u Skupštini Vojvodine o Deklaraciji o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Pokrajine. Bilo je tu podsećanja na kosovski i crnogorski scenario, naslućivanja nekakve nezavisne države Vojvodine (aluzija na ustašku NDH), optužbi za separatizam, ali je na kraju Deklaracija usvojena ubedljivom većinom 75 naprema 21 glasa.

I, ma koliko se ljutili, protivnici ovog dokumenta zasad mogu samo da se ljute i čekaju sledeće izbore. Daleko su redovni izbori, a pokrajinska opozicija, pre svega Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije, koja vlada na republičkom nivou, nestrpljiva je da se domogne vlasti koja joj je izmakla na prošlogodišnjem izjašnjavanju građana.

Zato su njihovi poslanici predali na pisarnici Skupštine Vojvodine peticiju sa 160.000 potpisa građana, sa zahtevom da se raspišu vanredni pokrajinski izbori zbog loše ekonomske situacije, gubljenja legitimiteta Vlade Vojvodine na lokalnim i pokrajinskim izborima, kao i zbog Deklaracije.

Ni skupljanje potpisa nije prošlo bez skandala, jer se pokazalo da među njima ima priličan broj falsifikovanih.

Secesionizam ili borba za autonomiju

U spornoj Deklaraciji piše da je “autonomija Vojvodine istorijsko i prirodno pravo njenih građana, jer je nastala i potvrđena voljom njenih naroda na Skupštini izaslanika naroda Vojvodine u Novom Sadu 30-31. jula 1945. godine, kada su oni jedinstveno odlučili da se Vojvodina, kao Autonomna Pokrajina, priključi Srbiji”.

U priličnom delu javnosti, a naročito onom iz uže Srbije, iako je većinsko stanovništvo severne pokrajine srpsko, ne pravi se razlika između ratom izgubljenog Kosova i Vojvodine. Misle – srce je otišlo (Kosovo je srce Srbije), a sad će i džigerica.

Dokumentom se konstatuje “pojava višestruke povrede ustavnih principa i zakonskih regulative u odnosu na prava i nadležnosti organa i institucija u AP Vojvodini”.

Pozivaju se republički organi i institucije da “zajedno sa pokrajinskom administracijom i predstavnicima lokalnih samouprava, uz jačanje međusobne saradnje, unaprede nivo poštovanja propisanih procedura, kao i neospornih prava i obaveza”.

To je uglavnom to.

Ali, u priličnom delu javnosti, a naročito onom iz uže Srbije, iako je većinsko stanovništvo severne pokrajine srpsko, ne pravi se razlika između ratom izgubljenog Kosova i Vojvodine. Misle – srce je otišlo (Kosovo je srce Srbije), a sad će i džigerica.

Čudno kako nas sopstveno iskustvo ne nauči da ne čuvamo Vojvodinu onako kako smo čuvali Kosovo. Primedba da se krenulo u donošenje Deklaracije u vrućem momentu, kada su u toku pregovori Beograda sa Prištinom, stoji samo ako se ne uočava razlika između secesionizma i prava na političku borbu za zaokruživanje ustavne autonomije. Istina, ona je nekad tanka, ali danas u vreme kada je ceo region na putu evropskih integracija, trebalo bi da je jasna.

Na našem jugoslovenskom modelu videli smo da građani jednog dela države, ako odluče da izađu iz nje, u tome ne mogu da budu sprečeni. Međutim, Vojvođani ne žele drugu, nego drugačiju državu, a priča o separatizmu ima potpuno drugi cilj.

Njom se skreće pažnja s potrebe preraspodele odgovornosti i korišćenja resursa, ali ne samo to, jer se viškom patriotizma po pitanju Vojvodine kompenzuje manjak patriotizma u vezi sa Kosovom.

Ustvari, Deklaracija je bila odličan materijal za prebacivanje sa teme pregovora sa Prištinom, koji je došao kao poklon vlasti u Beogradu u momentu kada im je poljuljan patriotski kapacitet u vezi sa Kosovom. Trebalo je naći krivca, napraviti novu tenziju kojom bi se javnost bavila, a vojvođanski ogranak Demokratske stranke proglašen je separatističkim.

Šta hoće autonomaši?

U Ustavu Srbije donetom 2006. piše da Vojvodini pripada sedam odsto republičkog budžeta.

Od tada do danas svako usvajanje budžeta bilo je problem, a vojvođanskih sedam odsto bilo je predmet spora svaki put kada je u Parlamentu utvrđivana „republička kasa” za narednu godinu.

Pokrajinski premijer, potpredsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić, tvrdi da bi, kad bi Vojvodina dobijala onoliko sredstava koliko joj po Ustavu sleduje, pet puta više ljudi moglo da se zaposli i imala bi mnogo investicija. Prema računici pokrajinske vlasti, sedam odsto je svedeno na 100 dinara po stanovniku, a sa toliko svaka priča o razvoju postaje nemoguća.

Deklaracija je poslužila za odmeravanje snaga pokrajinske i republičke vlasti i neće bitno promeniti položaj građana Vojvodine, ali hoće dodatno produbiti već dubok jaz između vlasti u pokrajini i one u republici.

Tu se dolazi do glavnog argumenta “autonomaša”, koji smatraju da imaju pravo da im se vrati ono što su zaradili, da biraju one koji će da im služe i da raspolažu onim što je njihovo vlasništvo.

S obzirom na to da ovaj problem traje od 2006, na mestu je pitanje opozicije zašto Pajtić nije govorio o pravima Vojvodine dok je republičku vlast držao njegov DS. 

Stvar je u tome što je Deklaracija politički dokument, čiji je cilj, osim što treba da upozori na kršenje prava Vojvodine, homogenizacija dela javnog mnjenja Pokrajine, koji želi da se odupre nameri da se u Novom Sadu napravi ista vladajuća većina kao u Beogradu.

Kako svaka batina ima dva kraja, tako je donošenje Deklaracije homogenizovalo i blok vladajućih stranaka, ali i desničarskih pokreta i partija protiv DS-a kao zajedničkog neprijatelja. 

DS, iako najozbiljnija opozicija republičkoj vlasti, dugo ide silaznom putanjom, a umanjivanjem rejtinga lidera demokrata Dragana Đilasa i pokrajinskog premijera Pajtića kao njegovog najisturenijeg saradnika, vladajuća koalicija bar za neko vreme umanjuje šanse da njihov najopasniji protivnik isturi ličnost koja bi mogla da ih ugrozi.

Deklaracija je poslužila za odmeravanje snaga pokrajinske i republičke vlasti i neće bitno promeniti položaj građana Vojvodine, ali hoće dodatno produbiti već dubok jaz između vlasti u pokrajini i one u republici. Sem toga, prema nekim tumačenjima, ako istraga o malverzacijama u Razvojnoj banci Vojvodine slučajno dođe do nekog iz pokrajinske vlasti, taj jaz može da posluži kao opravdanje – da je u pitanju politički progon.

U tom slučaju bila bi napravljena velika šteta, jer bi ono što podrazumeva put u EU – decentralizacija i regionalizacija – bilo shvaćeno samo kao instrument za politički igrokaz koji služi za odbranu i ostanak na vlasti političkih elita. 

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera