Djelić velikog dogovora

Kao što je normalno za sve vrste pregovora, obje su strane morale dati koncesije (AFP)

Piše: Agron Bajrami

Prošle nedjelje još jedan “istorijski dan”. U Briselu je, uz posredovanje Evropske unije, postignut dogovor između premijera Kosova Hashima Thacija i srpskog mu kolege Ivice Dačića. Posle dosta zatezanja u zadnjih nekoliko nedelja, Kosovo i Srbija su postigli dogovor o stvaranju Asocijacije (ili Zajednice, zavisi koga pitate) Srpskih opština na Kosovu, koja će funksionisati unutar okvira nezavisnog Kosova, ali će imati viši stepen autonomije u nekoliko sektora, uključivši i ovlašćenja oko policije i sudstva.

Pod velikim pritiskom međunarodne zajednice dogovor je postignut u zadnji čas. To se desilo pre roka koji je bio postavljen kako bi omogućio da visoka predstavnica Evropske unije za sigurnost i spoljnu politiku Catherine Ashton u svome izveštaju Evropskom savetu preporuči da Srbiji da datum početka pregovora o članstvu u EU-u, a Kosovu dugo očekivani proces pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.

Komplikovana implementacija

Dogovor je postignut, uprkos snažnom protivljenju opozicije na obe strane, ali vlasti i na Kosovu i u Srbiji imaju dovoljno parlamentarne podrške da dokument koji je u Briselu parafiran za koji dan i pravosnažno potpišu.

Ipak, čak i prije dogovora je bilo jasno, a u prvim danima posle i očigledno, da će implementacija biti veoma komplikovana, a u nekim stvarima, neko bi rekao, čak i nemoguća. Jer, protivljenje dogovoru među Srbima na severu Kosova je veoma jako, dok je u samoj Srbiji čak i Crkva ustala protiv njega, govoreći da je i podela Kosova bila bolje rešenje negoli ovakav dogovor.

Čitajući takve reakcije u Srbiji i među Srbima čovek bi pomislio da je dogovor, ustvari, jedna velika pobeda Kosova i kosovskih Albanaca. No, nije tako. Naprotiv. I u Prištini se mnogi protive dogovoru, a najbučnija opoziciona stranka, pokret Samoopredeljenje, već je nazvala premijera izdajnikom zbog potpisa koji je stavio na dokument iz Brisela. Mnoge na Kosovu brine da će veći nivo autonomije koji Srbi na severu dobijaju dogovorom onemogućiti funksionisanje Kosova kao države na cijeloj svojoj teritoriji, de facto otvarajući mogućnost da sever Kosova veoma brzo preraste u nešto nalik Republici Srpskoj u Bosni i Hercegovini.

Pod velikim pritiskom međunarodne zajednice dogovor je postignut u zadnji čas. To se desilo pre roka koji je bio postavljen kako bi omogućio da visoka predstavnica Evropske unije za sigurnost i spoljnu politiku Catherine Ashton u svome izveštaju preporuči Evropskom savetu da Srbiji da datum početka pregovora o članstvu u EU-u, a Kosovu dugo očekivani proces pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.

Prema dogovoru, policija na severu Kosova će biti unutar sistema Policije Kosova, ali će imati svoju regionalnu komandu sa srpskim policajcima i sa komandantom Srbinom, koji se ne može imenovati bez saglasnosti srpskih opština. Isto tako, pravni sistem ostaje isti, ali će na severu Kosova funksionisati Apelacioni sud samo za Srbe, sa srpskim sudijama, što za mnoge nije ništa drugo do etnička podela sistema policije i sudstva.

No, dogovor su podržali svi važni činioci sa Zapada, uključujući SAD, Evropsku uniju i pojedine velike zemlje Evrope, kao što su Nemačka, Velika Britanija i Francuska, a političari na vlasti u Kosovu javno govore o istorijskom dogovoru sa Srbijom, kojim Kosovo ništa ne gubi. Neki, čak, govore o tome da oni negativni aspekti dogovora – koje nesumnjivo ima – nikada neće biti primenjeni, tako da bi se lako moglo desiti da sve završi ne kao u slučaju BiH i Republike Srpske, već kao u slučaju Erdutskog sporazuma o mirnoj integraciji istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema u Republiku Hrvatsku.

Iznuđena stvar

Bilo kako bilo, jasno je da je realnost mnogo komplikovanija no što to vole prikazivati lideri, kosovski i srpski.

Kao prvo – što je normalno za sve vrste pregovora – obe su strane morale dati koncesije. Srbija je de facto morala odustati od bilo kakve kontrole bilo kojeg dela teritorije Kosova, naročito severa, a Kosovo je zauzvrat moralo dati više autonomije no što je predviđeno ustavom i zakonima. Dani posle dogovora su, ustvari, faza u kojoj se dva premijera i njihove ekipe bore da dogovore prikažu u što boljem svetlu i da se ove slabe tačke, koncesije koje su morali dati, što manje vide. No to, s druge strane, znači da će te koncesije, koje su morali dati, vrlo brzo biti više nego vidljive, što će otežati implementaciju dogovora koji ionako nisu popularni.

Kao drugo, od kada je počeo dijalog između Kosova i Srbije, prije dve godine, sigurnosna situacija na severu se pogoršala. Više od godinu i po dana sever Kosova je srpskim barikadama odvojen od ostatka zemlje, dok je svakodnevnica permanentno tenzionirana. Dogovor nije smirio strasti, naročito ne među Srbima na severu, te ovih dana možemo očekivati povećanu aktivnost protivnika integracije severa u sistem Kosova. Ako nam prošlost nešto kazuje to je da su takve situacije na ovim prostorima retko prošle mirno, te je rizik od konflikta na severu sada mnogo veći no prije dogovora.

Prema dogovoru, policija na severu Kosova će biti unutar sistema Policije Kosova, ali će imati svoju regionalnu komandu sa srpskim policajcima i sa komandantom Srbinom, koji se ne može imenovati bez saglasnosti srpskih opština. Isto tako, pravni sistem ostaje isti, ali će na severu Kosova funksionisati Apelacioni sud samo za Srbe, sa srpskim sudijama, što za mnoge nije ništa drugo do etnička podela sistema policije i sudstva.

Kao treće, “istorijski” dogovor iz Brisela je, ustvari, samo delić velikog dogovora koji bi trebao postojati da bi Kosovo i Srbija imali šansu da stvarno postignu normalizaciju odnosa, a da se problem severa Kosova polako počne rešavati. Stvaranje Asocijacije srpskih opština – što je glavni proizvod postignutog dogovora – samo po sebi neće ništa rešiti, već će, u najboljem slučaju, postojeće srpske strukture na severu Kosova legalizovati, a u najgorem, otvoriti novi konflikt na severu, koji bi mogao da destabilizuje celo Kosovo, ali i širi region.

Na kraju, već prve izjave posle dogovora kazuju koliko je sve ovo iznuđena stvar, za koju nije sigurno da će opstati dugo, naročito ne u vrijeme kad Kosovo i Srbija budu zahvaćene izbornim populizmom.

Bez vizije

Već dan posle dogovora je Ivica Dačić (a potom je Aleksandar Vučić to ponovio) govorio o tome da “albanska čizma neće na sever kročiti”!

A kosovski je premijer Thaci još prije dogovora indirektno pretio da se, ukoliko Kosovo ne dobije liberalizaciju viza kao kompenzaciju za ustupke u dijalogu, onda “Albanci mogu okrenuti jedni drugima i ujedinjenju”.

A istina je da lideri, kosovski i srpski, odavno ne govore u ime građana, ne misle o dobrobiti naroda niti imaju viziju bolje budućnosti, zarad koje bi ljudi rado krenuli za njima i podržali ih čak i u koncesijama.

U međuvremenu dogovor je tu, da vidimo kako će se primeniti, iako je za ljude na Kosovu kompromis sa Srbijom nešto što nema veze sa pravdom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera