Koliko je Srbiji (ne)važna dijaspora?

Piše: Ratko Femić

Za mesec dana bi u skupštinsku proceduru trebalo da uđe Zakon o dijaspori i Srbima u regionu. Još je teško dokučiti koliko će taj akt suštinski unaprediti odnose Srba u rasejanju sa maticom, ali je neophodno da izmene budu donete bar iz praktičnog razloga, jer je Ministarstvo nadležno za dijasporu prestalo da postoji. Sada je taj resor u nadležnosti Kancelarije za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu.

Iz Kancelarije poručuju da je sada prilika da se zakon poboljša, a poboljšanje vide u, pre svega, načinu izbora delegata za Skupštinu dijaspore i Srba u regionu, “koja treba da bude simbol jedinstva matične države i našeg naroda, rasejanog širom planete”.

Delegati skupštine će imati obavezu da jednom godišnje pripreme i podnesu Izveštaj o problemima i važnim pitanjima srpske zajednice u zemlji iz koje dolaze, kao i predlog mera za njihovo rešavanje.

Kancelarija bi trebala da dobije i nadležnosti u informisanju dijaspore i Srba u regionu i  zalagaće se da državne službe po hitnoj proceduri rešavaju pitanja prava pripadnika dijaspore i Srba u regionu.

Otprilike trećina Srba živi van granica Srbije. Njihov godišnji doprinos matici preko deviznih doznaka je blizu pet milijardi dolara. To je novac koji se, nesumnjivo, potroši na najneproduktivniji način.

Odnedavno su predstavnici ministarstava Vlade Srbije dobili instrukcije da u bilateralnim susretima sa predstavnicima država u kojima je srpska dijaspora brojna, kao i sa predstavnicima država regiona, na dnevni red treba da stave i prioritetna pitanja Srba u tim državama.

Briga i licemerje

Ne treba unapred biti ciničan, ali valja primetiti da je dosad svaka vlast u Srbiji dala svoj doprinos uvećanju srpske dijaspore. Zato je licemerna priča o brizi za ljude koji su napustili zemlju kad je i većina onih koji su ostali nezadovoljna uslovima života i rado bi se pridružila sunarodnicima „gastarbajterima“.

Otprilike trećina Srba živi van granica Srbije. Njihov godišnji doprinos matici preko deviznih doznaka je blizu pet milijardi dolara. To je novac koji se, nesumnjivo, potroši na najneproduktivniji način. To je i jedan od jačih razloga zbog koga država pokušava da uspostavi što svrsishodniju vezu sa rasejanjem.

U pitanju je ogroman potencijal znanja, iskustva, kapitala, poslovnih i političkih veza koje bi valjalo staviti u funkciju razvoja Srbije, ali nijedna vladajuća garnitura dosad nije znala kako motivisati iseljenike da investiraju u Srbiju.

Bilo je raznih obećanja za stimulacijom mladih stručnjaka da se vrate i počnu biznis u matici, da počnu da rade u ministarstvima, Vladinim agencijama, javnim preduzećima, ali sve se završilo na rečima.

I oni koji su razmišljali o tome kao prepreku su navodili nesigurnost i nepreciznu zakonsku regulativu koja se menja zajedno sa promenom skupštinske većine, raširenu korupciju i sporu i preglomaznu državnu administraciju.

Bilo je raznih obećanja za stimulacijom mladih stručnjaka da se vrate i počnu biznis u matici, da počnu da rade u ministarstvima, Vladinim agencijama, javnim preduzećima, ali sve se završilo na rečima. I kada bi pristali na srpske uslove i plate ne bi mogli da dođu na red od partijskih stručnjaka. Mladi iz dijaspore čak imaju teškoće u Srbiji prilikom nostrifikacije srednjoškolskih i fakultetskih diploma stečenih u inostranstvu. Takva situacija obeshrabruje mlade stručnjake koji još žive u Srbiji i borbu za privlačenje ljudi iz rasejanja čine apsurdnom.

Verovatno postoji razlog zbog kojeg se kaže da pametni Srbi glupe Srbe zovu telefonom iz inostranstva. Iako je reč o vicu, srpska dijaspora, koliko god bila nezadovoljna institucionalnom saradnjom sa maticom je, ipak, u boljem položaju dok čeka da se neke stvari u Srbiji reše i poboljšaju. Takva pošalica ne bi ni nastala da u periodu od 1990. i ratova na prostoru bivše SFRJ, u kojima Srbija “nije učestvovala”, do sada zemlju nije napustilo skoro pola miliona ljudi. I to kakvih ljudi.

Na poslednjim izborima u dijaspori je otvoreno svega 38 biračkih mesta u 22 zemlje sveta, što je upola manje nego pre četiri godine, kada je bilo 75 birališta u 42 države.

Svaki peti je u prtljagu imao fakultetsku diplomu, a Ministarstvo za dijasporu je pretprošle godine procenilo da je među njima bilo između 4.000 i 5.000 profesora i blizu 15.000 asistenata i magistara.

To je bio period kada je Srbijom vladala politička garnitura slična današnjoj.

Svi Srbi da se osećaju Srbima

Krajem marta održana je prva sednica Saveta za odnose sa Srbima u regionu, kojom je predsedavao predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Tada je poručio da svi Srbi moraju da se osećaju Srbima ma gde da se nalaze. Napredak je vidljiv, jer je Nikolić do pre neku godinu bio spreman i puškom da brani zahtev da svi Srbi moraju da žive u jednoj državi. Malo je falilo da takva politika stvarno bude ostvarena, jer su odjednom Srbi sa svih strana krenuli da se okupljaju – kao izbeglice u Srbiji.

Koliko je dijaspora stvarno važna političkim liderima, ali i koliko su njeni problemi (ne)važni za građane u matici, najbolje svedoči činjenica da se i pored toliko deviznih doznaka koje šalju u Srbiju u predizbornoj kampanji nijedan od predsedničkih kandidata, ali ni vodeće političke partije, nisu obraćali ljudima u rasejanju. Na poslednjim izborima u dijaspori je otvoreno svega 38 biračkih mesta u 22 zemlje sveta, što je upola manje nego pre četiri godine, kada je bilo 75 birališta u 42 države.

Srbija iz budžeta izdvaja milion evra za sve Srbe van Srbije, dok Hrvatska samo za Hrvate u BiH izdvaja 10 miliona evra.

Poređenja radi, u francuskom Parlamentu dijaspora ima 12 predstavnika, u hrvatskom Saboru je pet Hrvata iz rasejanja, u makedonskom Sobranju tri predstavnika dijaspore, u rumunskom pet, italijanskom 12.

Koliko Srbija može da uradi za svoje iseljenike najbolje govori podatak koji je iznela direktorka Vladine Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu Slavka Drašković, a koji kaže da Srbija iz budžeta izdvaja milion evra za sve Srbe van Srbije, dok Hrvatska samo za Hrvate u BiH izdvaja 10 miliona evra.

Usvajanjem Zakona o dijaspori trebalo bi da se pokaže da su Srbiji svi njeni građani podjednako važni, bez obzira na to gde žive, ali ako država ne bude u stanju da obezbedi uslove za normalan život od svog rada i dalje ćemo imati sve više ljudi koje će “grejati sunce tuđeg neba”.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera