Evropski bunt protiv digitalne okupacije NSA

Stvorena je više nego neprijatna situacija, iako su Amerikanci istovremeno počeli da traže legalna opravdanja prisluškivanja (AP)
Stvorena je više nego neprijatna situacija, iako su Amerikanci istovremeno počeli da traže legalna opravdanja prisluškivanja (AP)

Piše: Boško Jakšić

Otkrića Edwarda Snowdena menjaju svet i odnose među državama mnogo brže i dublje nego što se pomislilo pre nekoliko meseci, kada je britanski Guardian počeo da objavljuje poverljive podatke kojima raspolaže bivši službenik američke Nacionalne agencije za bezbednost (NSA), nesumnjivo najpoznatiji „zviždač“ našeg vremena.

Edward Snowden, koji uživa privremeni azil u Rusiji, preuzeo je ulogu arhitekte globalnih odnosa, uključujući i biznis, a u tradicionalnu saradnju prekoatlantskih saveznika ubacio je klicu nepoverenja koja će tu još dugo ostati.

Preko svih poteza Baracka Obame da poboljša imidž SAD-a povlačenjem iz Iraka i Avganistana prevukla se tamna senka zbog američkog prisluškivanja telefona Angele Merkel, još 34 svetska lidera i desetina miliona zapadnih Evropljana.

Ukoliko su medijski izveštaji tačni, Amerikanci imaju blizu 80 prislušnih centara širom sveta, uključujući 19 u Evropi, od toga dva u Nemačkoj – u Berlinu i u Frankfurtu, finansijskom centru zemlje.

Kako je krenulo biće ovo najveća novinarska priča godine. Otkrića iz Snowdenove kolekcije su pod reflektore sveta bacila NSA-u, organizaciju koja je, tvrde eksperti, tajanstvenija i komplikovanija za praćenje i od CIA-e. Medijski izveštaji su, istovremeno, iznervirali političare, diplomate i špijune.

Loša reputacija

Snowdenovi Top Secret dokumenti najveće su otkriće koje je dospelo do štampe od kada je New York Times pre 42 godine objavio famozne Pentagon Papers i skandala Watergate, koji je predsednika Richarda Nixona prisilio na ostavku 1974. godine. Ništa što smo saznali kroz WikiLeaks sa ovim uopšte ne može da se meri.

Afera, apsolutno jedinstvena u internetskoj eri, prikačila je administraciji Baracka Obame zabrinjavajuće lošu reputaciju.

Špijunski program Prizma omogućio je jedan sasvim nov ugao gledanja na način poslovanja Washingtona sa svetom, neprijatno otkrivajući da Amerikanci ne veruju ni najbližim saveznicima. SAD čine sve, po cenu i da bude nemoralno ili nelegalno, da obezbede sopstvene interese.

Optužbe ne samo da su podigle tenziju između tradicionalnih prijatelja, već su zapretile sporazumu o trgovini između SAD-a i EU-a i dovele u pitanje međusobnu razmenu obaveštajnih podataka.

Cinično tumačenje da “države nemaju prijatelje, već samo interese”, potpuno je razbesnelo evropske saveznike Amerike – iako izreka pripada bivšem farncuskom predsedniku Charlesu de Gaulleu.

Nemačka kancelarka Angela Merkel teško je prikrila bes kada je saopšteno da je i njen mobilni još od 2002. bio na spisku za prisluškivanje. Zaista je teško naći opravdanje za špijuniranje jednog od najbližih saveznika, koji je Obami NATO-saveznik u Avganistanu, kancelarki koju je šef Bele kuće pozvao da bi joj u Rose Gardenu uručio predsedničku Medalju slobode, najviši orden koji može da bude dat nekom strancu?

Nemci na berlinsku Ambasadu SAD-a gledaju kao na štab zloglasnog istočnonemačkog Stassija u vremenima Hladnog rata. “Ukoliko se, 70 godina posle rata i 23 godine posle nemačkog ujedinjenja SAD i dalje ponaša kao (digitalna) okupaciona sila, onda je vreme da preispitamo prijateljstvo”, objavljeno je u komentaru radija Deutsche Welle.

Kancelarka je ubrzo poslala svoje obaveštajne šefove u Washington. Zahteva da SAD sa Nemačkom i Francuskom do kraja godine potpiše sporazum o “nešpijuniranju” popraćen Obaminom akcijom, a ne “apologetskim rečima”. Na Capitol Hillu je boravila i delegacija Evropskog parlamenta, ali se sve završilo hladnom konstatacijom parlamentarca iz Nemačke Elmara Broka da je “poverenje nestalo”.

Francuski predsednik Francois Hollande nije manje ljut zbog više od 70 miliona prisluškivanih telefonskih poziva po Francuskoj samo od 10. decembra do 8. januara ove godine. Direktor američke Nacionalne obaveštajne službe James Clapper može da za te podatke koje je objavio Le Monde kaže da su “netačni”, ali ko da mu veruje? Šteta je načinjena. Zar je to odnos poverenja saveznika koji se toliko potrudio da podrži sve američke poteze u vezi sa Sirijom?

Španci su bili zgranuti kada su čuli da im je prisluškivano 60 miliona telefonskih poziva. Objašnjenja zahtevaju Italijani, Grci, Mađari. Afera je dobila globalne dimenzije. Brazilska predsednica prva je u znak protesta što je bila meta Velikog brata pre nekoliko meseci otkazala posetu SAD-u. Besni su i Meksikanci. Skandal se začas preselio i do Azije.

Kako ne biti zabrinut, kada se ispostavlja da je špijunaža daleko odmakla od podrazumevajuće svrhe svog postojanja, koje Washington definiše kao prikupljanje informacija, kao što rade i sve ostale države, radi zaštite Amerike, njenih i interesa saveznika, od pretnji poput terorizma i širenja oružja za masovno uništenje.

Stvorena je više nego neprijatna situacija, iako su Amerikanci istovremeno počeli da traže legalna opravdanja prisluškivanja. Vraćalo se u vreme 1955, kada je Federalna Republika Nemačka dobila status nezavisne države i zapadnim saveznicima prepustila mnoga specijalna prava, uključujući i pravo na široke obaveštajne operacije na svojoj teritoriji, te pravo na nadgledanje nemačkih poštanskih i telekomunikacionih službi. U tome su, tvrde neki u SAD-u, sadržani i pravni okviri prisluškivanja Merkelove.

Tenzije rastu

Međutim, da li aranžmani iz vremena Hladnog rata daju pravni okvir za sadašnje aktivnosti NSA-e? Nemci, jasno, tvrde da nisu. Štaviše, prema paragrafu 99 nemačkog Krivičnog zakonika, prisluškivanje telefona Merkelove se pod “aktivnošću obaveštajnih agenata” vodi kao špijunaža, kažnjiva sa do deset godina zatvora.

Optužbe ne samo da su podigle tenziju između tradicionalnih prijatelja, već su zapretile sporazumu o trgovini između SAD-a i EU-a i dovele u pitanje međusobnu razmenu obaveštajnih podataka.

Pogubljeno poverenje dobija jasnu cenu: procena je da će Amerikance afera u naredne tri godine koštati između 22 i 35 milijardi dolara novih narudžbina.

Amerikanci su u prvom momentu ustuknuli pred ogorčenošću Evropljana. Stanar Bele kuće bio je na granici izvinjenja. U telefonskom razgovoru sa Merkelovom obećao je da prisluškivanja više neće biti. Pokušao je da se izvuče, tvrdeći da je za takvu praksu saznao nedavno. Međutim, ako nije on, ko je onda bio vladar važnih podataka? Kako je moguće da predsednik ne zna šta rade bezbednosni šefovi, koji, znači, lako mogu da postanu centri otuđene moći.

Kritike na račun NSA-e i “Mobilgatea” počele su da stižu i iz SAD-a. Slavni novinar Washington Posta Bob Woodward, koji je razotkrio aferu Watergate, izavio je da Amerikom vlada “neverovatno moćna Vlada, koja se oslanja na automatskog pilota, a ima neiskusne ljude koji ne znaju ništa”.

Okrnjenog ugleda, koji je uz zbivanja u vezi sa Sirijom ruskom predsedniku Vladimiru Putinu omogućio da ga pretekne na Forbesovoj listi najuticajnih ljudi sveta, Obama je odabrao da prođe sa manjom, ali, takođe, opakom ozledom: da prizna kako ne zna šta mu rade obaveštajne službe. Ni u tome nije uspeo.

Retko je ko poverovao demantima Bele kuće. “Predsednik kroji pravila po kojima operišu tajne službe. NSA i druge američke organizacije ne mogu da rade van granica koje je postavio predsednik”, kaže Pete Hoektsra, bivši predsednik Komiteta za tajne službe Predstavničkog doma.

Šef NSA-e Keith Alexander je, tvrde Nemci, Obamu još 2010. obavestio da prisluškuje Merkelovu. Poslednji ekser u kovčeg predsednikovog kredibiliteta zakucao je niko drugi do šef svih američkih obaveštajnih službi James Clapper, tvrdeći da se NSA i CIA “nisu otele kontroli”, čime je indirektno potvrdio da je Obama sa svime bio upoznat.

Iako predsednik obično ne potpisuje papire vezane za sumnjive aktivnosti obaveštajaca koje zadiru u privatnost građana, Obami, ipak, preti da bude upamćen kao Predsednik-njuškalo. Skandal otkriva da NSA Obamine ere samo nastavlja taktiku ere George W. Busha. I tada je, 2005. godine, jedan “zviždač” otkrio da NSA presreće telefonske razgovor telekomunikacionog giganta AT&T.

Skandal se brzo prebacio i u sferu ekonomije i finansija. Dan nakon što je SAD optužio Nemačku da usporava kako oporavak evrozone, tako i svetske ekonomije, zvanični Berlin je oštro uzvratio: „Kritika američkog Ministarstva finansija na račun Nemačke je neshvatljiva. SAD bi bilo bolje da podrobnije analizira svoju ekonomsku situaciju i odgovore na pitanje: ko više podriva oporavak globalne privrede – američki dugovi ili nemački ekonomski uspeh?”

U Evropi je neočekivano pojačao tražnju za enkriptikom softvera, ali je razotkrio činjenicu da Stari kontinent nije u stanju da štiti podatke svojih građana. Evropa je “digitalna kolonija” Amerike. Afera sada služi kao alarm. Imaće “Sputnjik efekat”, smatraju neki, sećajući se kako je prvi sovjetski satelit naterao Amerikance da pojačaju trku u svemiru. Zaključak je da bi Evropljani sada morali više da se pozabave informacionim tehnologijama, kako bi smanjili zavisnost od IT kolosa iz SAD-a. Tako pogubljeno poverenje dobija jasnu cenu: procena je da će Amerikance afera u naredne tri godine koštati između 22 i 35 milijardi dolara novih narudžbina.

Dva glavna stožera Zapada u rvanju sa globalnom finansijskom krizom od 2008. godine – SAD i Nemačka – ušla su u otvorenu i oštru prepirku ko je od njih danas glavni podrivač oporavka svetske privrede.

Šta će još biti, jer je jasno da postoje još desetine hiljada osetljivih dokumenata o aktivnostima NSA, američke vojne obaveštajne službe i metodama koje koriste u ovoj mega špijunaži. I ne samo američkih. Tvrdi se da samo Britanija drži još blizu 58.000 ovakvih papira.

Obama će morati da iskoči iz američkog političkog konteksta da je izvinjenje iskaz slabosti i da Evropljanima i svetu ponudi maslinovu grančicu.

Problem nije u tome da se zemlje međusobno špijuniraju, svi to rade. I radiće. Problem je u kvanititetu obaveštajnih podataka koje Amerikanci prikupljaju i odnos koji su pokazali prema saveznicima. Velika je razlika kada NSA juri informacije vezane za Rusiju ili Kinu (koju će Washington sada teže moći da kritikuje zbog hakerstva) ili evropske zemlje, za koje kaže da su stubovi transatlantskog savezništva. To je ta velika šteta.

Višak samopouzdanja

Da bi se koliko-toliko sredila ova NSA-zbrka razmatraće se mnoge opcije, ali će Barack Obama za početak morati ponovo kod sebe da otkrije talenat Velikog komunikatora, onaj koji mu je prvi put omogućio ulazak u Belu kuću. Zato što nije ispoštovao prvo pravilo špijunaže, jednog od najstarijih zanata civilizacije – ne budi uhvaćen – Obama je sada prinuđen da gasi vatru i da smiruje gnev na više frontova: u domaćoj i stranoj javnosti, među saveznicima, ali i onaj američkih internetskih kompanija. Ako su prva Snowdenova otkrića proizvela ogromnu političku štetu, najnovije – da se NSA tajno priključila na optičke kablove kojima Google i Yahoo povezuju svoje globalne centre – konačno je udarila u osetljiv živac biznisa.
Da bi sve to poravnao, Obama će morati da iskoči iz američkog političkog konteksta da je izvinjenje iskaz slabosti i da Evropljanima i svetu ponudi maslinovu grančicu.

Kako bi razvejao bojazni da preti nova era američkog izolacionizma i krize američkog liderstva u svetu, državni sekretar John Kerry krenuo je u nivelisanje terena izjavom da je u nekim slučajevima američka špijunaža preterala – što se beleži kao priznanje Washingtona, koje je bez presedana.

„Uveravam vas da nedužni ljudi nisu snosili nikakve posledice, ali je bilo pokušaja da se prikupe informacije”, rekao je Kerry uključivši se u videokonferenciju u Londonu. „Da, u nekim slučajevima otišlo se predaleko. Naš predsednik je odlučan da se to razjasni, tako da niko neće imati osećaj da je zloupotrebljen.”

Možda zvuči paradoksalno, ali Amerika je, ustvari, žrtva viška sopstvenog samopouzdanja. U kreiranju svoje obaveštajne strategije ona se polakomila da iskoristi sve nove mogućnosti za špijuniranje koje je donela svestrana primena interneta, previđajući da su dramatično porasle mogućnosti otkrivanja tih aktivnosti, što su uverljivo demonstrirali Bradley Manning i Edward Snowden.

“Obaveštajni rad je zasnovan na premisi da se obavlja tajno. Mi nismo računali da to bude iznošeno u novinama”, iskreno je priznao James Clapper.

U svakom slučaju, dosta vode moraće da protekne da poverujem u srdačnost 24-karatnih osmeha, koji obično krase susrete američkog predsednika sa evropskim saveznicima.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO