Ruska rampa na evropskom putu Srbije

Piše: Marko Matić

Početak gradnje gasovoda “Južni tok” kroz Srbiju, koji se događa u predvečerje početka pregovora o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, izbacio je na površinu dugo skrivane ozbiljne šumove u odnosima na relaciji Moskva-Beograd. Iako se nagoveštaj ozbiljnih sumnji, koje Moskva ima naspram proevropske orijentacije aktuelnih vlasti u Beogradu, mogao naslutiti znatno ranije, pre svega u različitom odnosu prema Briselskom sporazumu i rešavanju kosovskog pitanja, dve vlade su sve donedavno svoja razmimoilaženja pažljivo skrivale od očiju šire javnosti.

Uz stalno isticanje specijalnih odnosa između dve zemlje, zvanična Moskva je uporno isticala kako nema ništa protiv članstva Srbije u EU-u, dok su vlasti u Beogradu zauzvrat u svojim javnim porukama uvek isticale želju za nastavkom strateškog partnerstva sa Rusijom, uz stalna uveravanja da Srbija čvrsto stoji na pozicijama proklamovane vojne neutralnosti i ostanka van članstva u NATO-savezu.

Kako bi Kremlj i srbijanske proruske nacionaliste dodatno uverio u privrženost Srbije specijalnim odnosima sa Rusijom, najuticajniji srbijanski političar Aleksandar Vučić je u funkciji ministra odbrane uporno nastojao da ojača saradnju između dve zemlje u domenu vojne industrije, a u istom cilju za njegova mandata doneta je i, u domaćoj javnosti dosta osporavana, odluka o kupovini novih ruskih MIG-ova.

Privid idile

I dok je na površini, preplavljenoj deklarativnim hvalospevima o napretku međusobnih odnosa, vladao privid idile, iza scene je, naročito na ruskoj strani, intenzivno narastala nervoza koja je poslednjih dana prerasla u otvorene ucene i pritiske potpuno neprimerene odnosima među suverenim državama. Prvi znaci nervoze na ruskoj strani pojavili su se tokom nedavne posete predsednika Srbije Tomislava Nikolića Moskvi, tokom koje su ruski zvaničnici, na račun politike i odluka Vlade Srbije, izneli čitav niz “ozbiljnih zamerki”.

Srbija je ostala u čvrstom zagrljaju energetske zavisnosti od Rusije, koja je za sebe prigrabila mogućnost da jednostrano nameće svoju volju i svoje interese u međusobnim odnosima, što je dovelo čak i do otvorenih zahteva i sugestija u pogledu podobnih i nepodobnih personalnih rešenja u Vladi Srbije.

Iako su se te zamerke, formalno, uglavnom ticale realizacije postignutih energetskih sporazuma, koji uključuju i gradnju evropskog magistralnog gasovoda “Južni tok”, ruski provladini mediji su otvoreno počeli plasirati tezu o pokušaju neimenovanih članova Vlade Srbije da sabotira taj za Rusiju strateški važan projekat. Ubrzo nakon toga u ruskim i srbijanskim medijima “krivci za sabotažu” su, nimalo slučajno, pronađeni među bliskim saradnicima vicepremijera Vučića.

Tako je, u očigledno orkestriranim medijskim nastupima, u intervjuu za srbijanski nedeljnik NIN Leonid Rešetnjikov, direktor provladinog Ruskog instituta za strateške studije, direktno optužio ministarku energetike Zoranu Mihajlović da “sabotira sporazum predsednika Tomislava Nikolića i Vladimira Putina”. Neformalni glasnogovornik ruskih vlasti se, međutim, nije zadržao na primedbama personalne prirode, već je otkrio i ono što u osnovi, uprkos zvaničnim uveravanjima, predstavlja trn u oku zvanične Moskve.

“Jasno je da NATO i EU nemaju budućnost u Srbiji, da će polovina Srba biti konobari u nemačkim restoranima, a druga polovina ginuti po Africi ili Aziji zbog interesa SAD-a i zemalja Zapada koji su strani Srbima”, poručio je direktor Ruskog instituta za strateške studije. Nakon ovog neuobičajeno otvorenog nastupa usledile su otvorene optužbe ruskih provladinih medija da Vlada Srbije aktivno radi na pristupanju zemlje NATO-u, kao i poruke da se ne može sarađivati “tajno sa NATO-om, a javno sa Rusijom”.

Kampanja je svoju kulminaciju dostigla tokom nedavnih poseta generalnog direktora Gasproma Alekseja Milera i ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua Srbiji, tokom kojih je, na manje-više otvoren način, demonstriran ucenjivački potencijal koji Rusija poseduje naspram nesrazmerno slabije Srbije. Tokom tih poseta postalo je ogoljeno da je upravo onaj deo srbijanskog rukovodstva, koji je iz pragmatičnih razloga nedvosmisleno prozapadno orijentisan, nedovoljno moćan kako bi se ozbiljnije odupreo pritiscima iz Moskve.

Tom prilikom postalo je više nego očigledno da meta napada iz Rusije nije samo srbijanska ministarka energetike, koja je pokušala da zaštiti interese svoje zemlje u jednoj neravnopravnoj igri Golijata i Davida, već da je glavni cilj Moskve slabljenje one struje srbijanske vlasti koju predvodi, trenutno najmoćniji domaći političar Aleksandar Vučić.

Nepovoljni uslovi

Samo dan nakon što je Vučić prvo otvoreno poručio da o personalnim rešenjima u Vladi Srbije neće odlučivati strane države, a potom, u nameri da ublaži nezadovoljstvo Moskve, najavio da će ministarka Mihajlović otputovati u glavni grad Rusije radi potpisivanja novih ugovora o saradnji u oblasti energetike, ruska strana je tu posetu naprasno “odložila”. Istovremeno, za Ruse je sporna Vučićeva saradnica, upadljivo je izostala sa svih sastanaka na kojima su gosti iz Moskve sa srbijanskim domaćinima razgovarali o temama iz njenog resora.

Odmah nakon Nikolićevog gostovanja u Moskvi, mediji su bili preplavljeni informacijama iz srpske delegacije, prema kojima su srbijanskom predsedniku prezentovani navodno sporni detalji nekih odluka Vlade Srbije, kojima je ona ostvarivala svoje legitimno pravo da pravila igre na domaćem energetskom tržištu uskladi sa važećom regulativom Evropske unije. Kako se te odluke ne uklapaju u aktivno nastojanje Rusije da učvrsti i na duži rok obezbedi svoju dominantnu, pa čak i monopolsku, poziciju na tržištu Srbije, Moskva je počela da se poziva na asimetrične sporazume, kojima je sebi, pre nekoliko godina, obezbedila ucenjivački potencijal u međusobnim odnosima.

Iako se kao razlozi ruskog nezadovoljstva za sada uglavnom navode odnos Srbije prema ruskim ekonomskim projektima i NATO-u, vremenom postaje sve jasnije da Moskvi u suštini smeta približavanje Srbije članstvu u Evropskoj uniji. Rusija je u prethodnih nekoliko meseci i na primeru Ukrajine pokazala da je, prema onim zemljama koje smatra svojom interesnom sferom, spremna da koristi brutalne ucene kako bi ih sprečila u čvršćem povezivanju sa EU-om.

Da Rusija Srbiju na duži rok ne vidi kao buduću članicu EU-a, o čemu je gore pomenuti Rešetnjikov otvoreno govorio, zloslutno je nagovešteno i prilikom potpisivanja bilateralnih ugovora o izgradnji gasovoda “Južni tok”, kada su Srbiji nametnuti daleko nepovoljniji uslovi u odnosu na sve ostale države koje su bile zaštićene članstvom u EU-u. Srbija je tako ostala u čvrstom zagrljaju energetske zavisnosti od Rusije, koja je za sebe prigrabila mogućnost da jednostrano nameće svoju volju i svoje interese u međusobnim odnosima, što je dovelo čak i do otvorenih zahteva i sugestija u pogledu podobnih i nepodobnih personalnih rešenja u Vladi Srbije.

Iako je jasno da u igri sa zapadnim državama Rusija dugoročno neće moći da se izbori za dominantni uticaj na Zapadnom Balkanu, što uključuje i pitanje članstva Srbije u EU-u, nesporna je činjenica da Moskva poseduje kapacitet da proces evropskih integracija Srbije ozbiljno uspori. Nažalost, u slučaju jedne prilično posustale i ranjive države, kakva je danas Srbija, svako usporavanje i zaostajanje u procesu evrointegracija može imati gotovo iste efekte kao i njihov trajni izostanak. Zbog toga se otpor otvorenim ucenama koje dolaze iz Moskve i čvršće vezivanje za EU, a po svemu sudeći i NATO, sve više nameću kao imperativ opstanka i očuvanja kakve-takve nezavisnosti i perspektiva Srbije kao države.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera