Između demokratskog proljeća i ledenog doba

Piše: Marko Matić

Masovni protesti i ulični izlivi građanskog nezadovoljstva do kojih je krajem prošle godine došlo u Sloveniji i Makedoniji iznova su aktuelizovali pitanje mogućnosti reprize “Arapskog proleća” u državama bivše Jugoslavije. Velika finasijska kriza i gubitak perspektive običnih, za sistem nevidljivih ljudi u potpunosti su uklonili ideološki veo sa nedovršenih balkanskih demokratija, koje više od dve decenije pod tananim fasadama pluralizma i vladavine prava skrivaju njihove potpuno izopačene modele.

Jaz koji se u tako skrojenim sistemima godinama unazad produbljivao između otuđenih političkih kasta i običnih građana je, izgleda, u konačnici doveo do potpune erozije legitimiteta etabliranih kvazidemokratskih vladavinskih struktura. Proces delegitimizacije i gubljenja poverenja u sposobnost postojećih isntitucija da odgovore na savremene izazove koji tište svakodnevnu egzistenciju običnog čoveka praćen je sve glasnijim zahtevima za smenom tranzicionih režima, ali i potpunim odsustvom ideja i vizija jednog novog poretka koji bi trebalo izgraditi na razvalinama starog. Odsustvo jasno formulisanih ideja o tome kako bi trebalo da izgledaju temelji novih, posttranzicionih demokratskih režima, predstavlja bitnu razliku u odnosu na revolucionarna vremena s kraja osamdesetih godina prošlog veka. Iako su simptomi krize tranzicionih država slični onima koji su postojali i pre početka tranzicije, ovoga puta perspektive su potpuno drugačije.

Za razliku od jednopartijskog monopola stožerne ideološke partije iz osamdesetih, poljem politike su ovladali stranački oligopoli i njihove političke oligarhije.

Kao i s kraja osamdesetih godina, koje je obeležila implozija realsocijalizma kao modela društvene, ekonomske  i političke organizacije, dve decenije kasnije nedovršena tranziciona društva se ponovo suočavaju sa napetostima na relaciji civilno društvo-država. Ponovo je nastala situacija u kojoj očekivanja i potrebe balkanskih društava daleko premašuju sposobnosti postojećih institucija države i politike da na adekvatan način odgovore naraslim zahtevima svojih građana.

Međutim, za razliku od jednopartijskog monopola stožerne ideološke partije, poljem politike su ovladali stranački oligopoli i njihove političke oligarhije. Kao što i na tržištu u krajnjem ishodu nije previše bitno da li njegovu strukturu oblikuju monopoli ili, pak, oligopoli, tako i u polju politike rezultati rada državnih institucija ne zavise mnogo od toga da li se one nalaze pod ingerencijom jedne partije ili su pod dominantnim uticajem svega nekoliko nezamenljivih partija, čija je isključiva funkcija zadovoljavanje partikualrnih interesa na račun opšteg društvenog dobra.

Svijet otuđene politike

Na to da nešto nije u redu sa balkanskim verzijama predstavničke demokratije ukazuje i empirijski potvrđen podatak da na personalnom, niti na idejnom nivou u poslednje dve decenije nije bilo nikakvih novina. Političke oligarhije mahom i dalje čine pre svega iste one ličnosti koje se na tim pozicijama nalaze još iz perioda devedesetih godina, dok su tamo gde iz objektivnih bioloških razloga to više nije bilo moguće upražnjena mesta popunili njihovi politički, a neretko čak i biološki potomci.

Političke oligarhije mahom i dalje čine pre svega iste one ličnosti koje se na tim pozicijama nalaze još iz perioda devedesetih godina.

S druge strane limesa koji deli svet otuđene politike, koja je samoj sebi postala jedini cilj, nalazi se svet običnih ljudi, koji čine predominantni deo društvenog tkiva. Taj deo za sistem temeljnih, ali potpuno nevidljivih ljudi, najneposrednije je na svojim leđima osetio udar velike ekonomske krize, čiji su efekti dodatno pojačani uvećanom pohlepom i metastazirajućom korupcijom, koja je zahvatila partokratske državne strukture. Sudar sve neizvesnije egzistencijalne svakodnevice većine ljudi i faraonskih životnih navika malobrojnih partijskih oligarha kao da je označio kraj iluzije da će se demokratski procesi po sebi, prostim sazrevanjem i protokom vremena, dovršiti i dostići željene standarde.

Sasvim suprotno, na delu se pokazalo da praktikovanje predstavničke demokratije, u kojoj izostaje primena prinicipa odgovornosti i pravne države, zakonito vodi u njeno potpuno izopačenje, koje se po rezultatima ne razlikuje od totalitarnih vladavinskih sistema. Kao što deklarativno slobodno tržište, na kojem ne postoje vladavina prava i jasna prvila igre, zakonito završava u nekontrolisanim monopolima, tako i sfera politike u nedostatku jasnih pravila i sposobnosti da se implementira princip odgovornosti po pravilu završava kao plen korumpirane organizovane manjine okupljene u privilegovanoj političkoj kasti.

Odsustvo jasnih ideja

Primeri Slovenije, kao jedine ex-YU republike koja je postala deo Evropske unije i Makedonije, koja se, sticajem okolnosti, u tom lancu pridruživanja našla gotovo na samom začelju, slikovito ilustruju da je, bez obzira na sve međusobne razlike u dostignutim stupnjevima ekonomskog i demokratskog razvoja, reč o društvima koja su ostala na pola puta između realsocijalizma i razvijenih demokratija. Primerima velikih građanskih protesta u Sloveniji usmerenih protiv svih postojećih stranaka i prividnom sukobu vlasti i opozicije u Skoplju trebalo bi dodati masovnu apstinenciju i krizu legitimiteta, koji su pogodili izborni proces u Srbiji, ali i višedecenijski disbalans na relaciji vlast-opozicija u Crnoj Gori, te sve konfuznije i bezidejnije političke scene Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Na ovim prostorima u nedostatku vizija budućnosti matrice prošlosti su po pravilu lako osvajale primat u usmeravanju opštih društvenih tokova.

Opšte razočarenje građanstva, koje se sponatno sve više stapa u zahtev za rušenjem postojećih sistema, praćeno je, više nego ikada ranije, odsustvom jasnih ideja i vizija budućeg poretka, koji bi predstavljao demokratski iskorak u odnosu na postojeće stanje. I mada je i taj aspekt samo još jedna od posledica činjenice da su velike ideje i lideri odavno napustili klijentelistički usmereno polje politike, pitanje je koliko će u odsustvu, makar i utopijskih koncepata nezadovoljno fragmentirano građanstvo imati uspeha u sudaru sa političkim establišmentom.

Čak i da legitimno iskazano nezadovoljstvo u pojedinim fazama dovede do urušavanja pojedinih delova sistema ili njihovih personifikacija, provizoriji koji bi popunili nastale institucionalne praznine mogli bi predstavljati lak plen za vešte demagoge i zaljubljenike u vladavinu čvrste ruke. U takvoj situaciji, umesto nove energije i političkog procvata demokratski proces bi lako mogao da bude trajno zamrznut, a polje građanskih i političkih sloboda bitno suženo. Brojni primeri iz bliže i dalje prošlosti na ovim prostorima jasno opominju da su, gotovo bez izuzetka, u nedostatku vizija budućnosti matrice prošlosti po pravilu lako osvajale primat u usmeravanju opštih društvenih tokova.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera