Recept za balkanski oporavak od prošlosti
Piše: Jelena Milić
“Tabla mora da bude uklonjena i bolje je da je sami uklone. Mi nemamo dilemu da su Preševo i Bujanovac deo Srbije. Neka to kaže i međunarodna zajednica, jer nemoj sutra da bude – prekomerna upotreba sile.” Ivica Dačić, premijer Srbije i ministar policije.
U spomenutoj izjavi Dačić zamenjuje teze, spomenik je podignut da bi se obeležilo sećanje na poginule.
Oni koji su ga podigli ne tvrde da Preševo, Bujanovac i Medveđa ne treba da budu deo Srbije. Još je indikativniji cinizam kojim Dačić spominje frazu “prekomerna upotreba sile.”
Dačić vrlo dobro zna da je u sukobima 1998-99 na Kosovu itekako bilo prekomerne upotrebe, sile, i to pre svega prema civilima albanske narodnosti, od strane zvaničnih srpskih snaga bezbednosti.
Bilo je streljanja zarobljenika. U njima su, između ostalog, učestvovale i jedinice pod direktnom komandom sadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Srbije Ljubiše Dikovića.
Zajedničko delovanje
Ovoga u pobuni na jugu Srbije nije bilo, bez obzira što je ona buknula neposredno po smeni Miloševićevog režima, što uveliko delegitimiše razloge pobune.
Na sreću, u pobuni nije bilo civilnih žrtava, a snage Srbije nisu primenjivale prekomernu upotrebu sile.
Oružana pobuna je uspešno okončana zajedničkim delovanjem tadašnjih beogradskih vlasti na čelu sa premjerom Đinđićem u saradnji sa UNMIK-om, KFOR-om i drugim međunarodnim akterima.
Tada je zaključen i tzv. Končuljski mir, koji je podrazumevao i amnestiju za pripadnike tamošnje Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe (OVPBM), što Ivica Dačić zasigurno zna.
Od potpisanog primirja i amnestije, međutim, nisu ostvareni suštinski pomaci u poboljšanju političkog, ekonomskog i socijalnog stanja u tri spomenute opštine. Posebno napeto bilo je 2009. godine kada su se desili napad na srpske policajce, eksplozija pred stambenom zgradom u Preševu i problematična intervencija Žandarmerije tim povodom.
Ovi događaji samo su podsetili na svu kompleksnost i delikatnost stanja u tri opštine na jugu Srbije. Usledio je opravdan zahtev lokalnih vlasti Preševa i Bujanovca za povlačenje Žandarmerije, čije su jedinice tokom „potrage za počiniocima” pretresajući kuće brutalno delovale, malteritarujći čak i decu. Na njega nije adekvatno reagovano.
U međuvremenu, u Srbiji su na vlast došli Alekdandar Vučić i Tomislav Nikolić, koji su se donedavno zalagali da se u Beogradu Bulevar Zorana Đinđića preimenuje u Bulevar Ratka Mladića.
Nikolić i pored pravosnažnih presuda tvrdi da u Srebrenici nije počinjen genocid. Na vlasti je odranije, a sada u koaliciji sa spomenutima, i Ivica Dačić, za čijeg je mandata u Beogradu podignut spomenik azerbejdžanskom diktatoru, neosnovano su hapšeni Albanci sa Kosova oslobođeni Zakonom o amnestiji.
UNovom Pazaru postavljena je table Aćif efendiji, koji je za vreme Drugog svetskog rata bio upravnik Novog Pazara.
Na dušu mu se stavlja stradanje jednog broja Srba i Jevreja. Odlikovan je nemačkim Gvozdenim krstom drugog reda. Zbog saradnje sa okupatorom streljan je u januaru 1945.
Vlada je pre nekoliko meseci naložila nadležnima da preispitaju slučaj i nađu način da spornu tablu uklone, ali to nije učinjeno, iako je rok za uklanjanje table istekao još 9. septembra.
Zašto bode oči?
Dačić nije spominjao prekomernu upotrebu sile tim povodom, Nikolić nije predlagao da se tabla ukloni u po bela dana kao što je sugerisao za spomenik u Preševu. Nisu reagovali ni na činjenicu da su proteklih godina na jugu Srbije već postavljeni spomenici pripadnicima OVPBM.
Srbija je, inače, puna obeležja kompromitovanim ličnostima raznih nacionalnosti, za koje redom nema dokumenta koji kaže da su oslobođeni krivične odgovornosti kao što ima za one kojima je podignut spomenik u Preševu.
Zašto onda baš spomenik u Preševu bode oči?
U pitanju vrlo opasna prekomerna upotreba reči, koja za cilj ima da hipnotiše domaću javnost, da ne primeti da je vladajuća garnitura, ucenjenja vezama sa Darkom Šarićem i drugim stvarima, ipak na putu neformalnog priznavanja da je Kosovo nezavisno od Srbije. Problem je u tome što je i Zapadna međunarodna zajednica, spremna da ovoj garnituri za taj akt suviše progleda kroz prste.
Pre neki dan neko na Twitteru napisa: Ako Zapad bude zadovoljan srpskom platformom i rezolucijom o Kosovu, ode spomenik u neko dvorište.
U Sluđenoj Srbiji, inače, samo je Slobodan Milošević sahranjen u dvorištu. Poginule kolege Jonuza Muslijua iz OVPMB-anemaju pravo na spomenik u zemlji u kojoj je on lider Pokreta za demokratski progres (PDP), legitimne političke partije, on koji je u vreme međuetničkih sukoba na jugu bio politički komesar OVPMB-a, a sada je član Udruženja veterana ove organizacije!
Ako sporni spomenik ode u dvorište, problem će samo otići pod tepih. Kako bi se sistemski trebalo raditi na uspostavljanju što šireg konsenzusa oko karaktera nekih događaja i aktera nedavne i daljnje prošlosti koji svako malo potpiruju građanski rat sećanja u regionu?
Neko mora početi
Beogradski profesor Todor Kuljić nudi sledeći recept:
“Omekšavati hegemono nacionalističko pamćenje, koje je monološki organizovano, jer ga čuvaju higijeničari nacionalnog identiteta. Nacija jeste zajednica sećanja, ali je i zajednica zaborava.
Počiva na domišljenim i izmišljenim nacionalnim mitovima. Zato još nema dijaloga između onih koji se i ne čuju. Brisel se naizgled ne meša u tekući građanski rat sećanja, ali ga haškim presudama povremeno uspešno razgoreva.
Hag konstruiše heroje i time jednu stranu hrabri, a drugu žesti… Zato Hag treba produktivno zaboravljati i okretati se susedima. Koliko se može, naravno. Treba suzbijati monološki dijalog gluvih. To podrazumeva uzajamno priznavanje tuđih žrtava i vlastitih dželata, ali i ignorisanje heroja i mučenika. Neko mora početi.”
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera