Mišljenja

Početak ‘sanaderizacije’ Srbije

Simptomatična je reakcija premijera Ivice Dačića, koga mnogi vide kandidatom za - srpskog Sanadera (Tanjug)
Simptomatična je reakcija premijera Ivice Dačića, koga mnogi vide kandidatom za - srpskog Sanadera (Tanjug)

Piše: Marko Matić

Nakon višegodišnjeg tumaranja u začaranom krugu haškog i kosovskog uslova, Srbija se napokon, kao zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, suočila sa ozbiljnim zahtevima za poštovanjem principa vladavine prava i pravne države.

Iako se u ovom trenutku ni u naznakama ne nazire datum za početak pregovora tokom kojih će se problemom vladavine prava dve strane detaljno pozabaviti, iz Brisela su put Beograda, u senci kosovskog problema, već više od godinu dana upućivani zahtevi za svojevrsnom “sanaderizacijom Srbije”, odnosno za istragom i sudskim epilogom nekih ključnih slučajeva visoke korupcije.

Daleko od očiju

Prvo je Evropska komisija u julu prošle godine, daleko od očiju javnosti, srbijanskoj Vladi stidljivo dostavila zahtev za proverom 24 sporne privatizacije za koje je u izveštajima beogradskog Saveta za borbu protiv korupcije izražena osnovana sumnja da je reč o slučajevima visoke korupcije. Taj zahtev je iznova osnažen martovskom rezolucijom Evropskog parlamenta o Srbiji u kojoj je od zvaničnog Beograda zatražena beskompromisna borba protiv korupcije, a pomenute privatizacije označene kao idealna prilika da srbijanske vlasti dokažu svoju predanost toj borbi, kao i privrženost principu vladavine prava.

Nakon marta i dobijanja statusa kandidata za članstvo u EU-u, u Srbiji je usledila iscrpljujuća predizborna kampanja tokom koje su se odnosi Brisela i Beograda našli u stanju privremene paralize usled koje su po strani ostali gotovo svi uslovi koji stoje na evropskom putu Srbije, uključujući i ispunajvanje zahteva za proverom spornih privatizacija.

Ipak, borba protiv korpupcije bila je jedna od ključnih tema kampanje u kojoj su se i vladajuće i opozicione stranke, u podjednakoj meri, biračima zaklinjale da će baš one stati na put toj društvenoj pošasti. Neobično je bilo to što je u obećanjima o borbi protiv korupcije prednjačio bivši, na izborima poraženi, predsednik Boris Tadić koji je potencijalnim biračima pokušavao da se predstavi kao jedini garant da će sporne privatizacije zaista i biti istražene.

Uverljivost Tadićevih obećanja posebno je bila potkopana konkretnim rezultatima rada Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije.

Ono što je, međutim, ozbiljno dovelo u pitanje kredibilinost njegovih obećanja bila je činjenica da je sam Tadić za sporne privatizacije znao godinama unazad tokom kojih baš ništa nije preduzeo kako bi se bar deo srbijanskog tranzicionog mraka rasvetlio pod reflektorima zakona.

Uverljivost Tadićevih obećanja posebno je bila potkopana konkretnim rezultatima rada Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije koji je sistematski prikupljao dokaze i slao izveštaje na koje ni Vlada ni predsednik nisu reagovali.

U tim izveštajima iznete su ozbiljne i dokumentovane sumnje da su ključne privatizacije u Srbiji obavljane kriminalnim dogovorima uskog kruga političara i tajkuna, što je govorilo u prilog tezi da je srbijanska tranzicija obavljena u sprezi državnih i paradržavnih struktura što je za rezultat imalo brutalnu pljačku društvenog bogatstva koje je stvarano generacijama unazad.

Nova situacija

Postizborna promena režima, uz novo koaliciono prekomponovanje na političkoj sceni, stvorili su sasvim novu situaciju i okolnosti u kojima je problem borbe protiv korupcije konačno mogao da bude stavljen na dnevni red.

U kompleksnoj igri različitih interesa na unutrašnjoj sceni i zahteva koji dolaze iz Brisela, u Srbiji su se stekli uslovi za otpočinjanje istrage prvih slučajeva visoke korupcije, koja bi u konačnici trebalo da rezultira sudskim procesima protiv ranijih i sadašnjih visokih političkih dužnosnika.

Kolikog će obuhvata taj proces zaista i biti i da li će se kampanja svesti jedino na potragu za osumnjičenima iz redova političkih protivnika nove vlasti, tek ostaje da se vidi, ali već sada je izvesno da će čitav proces, čiji je početak iniciran zahtevima iz Brisela, biti rezultanta odnosa snaga unutar vladajućih struktura u Beogradu kao i spleta interesa tajkunsko-političkog podzemlja čijim novcem se finansira beogradska politička kasta.

Koliko će predstojeći procesi biti složeni i nepredvidljivi najbolje je ilustrovala nedavna poseta Jelka Kacina, izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, koja je izazvala burne reakcije u beogradskoj političkoj čaršiji.

Poslovično otvoren i bez diplomatskih rukavica, Kacin je vlastima u Beogradu poručio da bez razrešavanja slučajeva državnog i tajkunskog reketiranja, kako je ozančio sporne privatizacije, Srbija neće moći da računa na početak pregovora o članstvu u EU-u.

Zanimljivo je da je jedan deo novih vlasti te reči jedva dočekao kao povod za pokretanje istraga onih slučajeva u koje su sasvim izvesno upleteni istaknuti članovi bivšeg režima, dok je onaj deo vladajućih sturktura koji je participirao i u prethodnoj vladi, osetio izvesnu nelagodu i uznemirenje.

Posebno je simptomatična bila reakcija srbijanskog premijera Ivice Dačića, koga mnogi vide kao idealnog kandidata za “srpskog Sanadera”.

Neverovatan instinkt

Koristeći tradicionalnu odbojnost dominantnog dela domaće javnosti prema lekcijama koje dolaze iz Brisela, Dačić je zbog unutrašnjepolitičkih razloga javno izrazio nezadovoljstvo Kacinovim porukama, delom zbog njihove sadržine, a delom i zbog tonaliteta kojim mu je ukazano na očigledne sistemske nepravilnosti.

Dačić, kao politički fenomen nastao i oblikovan pod čekićem Miloševićeve makijavelističke politike devedesetih godina prošlog veka, koji je do sada preživeo jedino zahvaljujući neverovatnom političkom instinktu samoodržanja, osetio se u ovom slučaju direktno prozvanim s obzirom na to da je u prethodne četiri godine obavljao posao ministra policije čija je direktna odgovornost bila ispitivanje spornih privatizacija o kojima je Kacin govorio.

Vođen svojim političkim instinktom, Dačić je osetio priliku da istovremeno ojača svoje pozicije kod nacionalistički nastrojenog dela domaće javnosti, ali i da sa sebe skine odgovornost za nečinjenje tokom svog prethodnog mandata na mestu prvog čoveka policije.

Ono što je verovatno najviše pogodilo Dačića jeste bojazan od toga da su izjave Jelka Kacina i njegov neobično srdačan prijem kod predsednika Nikolića i ostalih čelnika Srpke napredne stranke, ključnog Dačićevog političkog partnera u vlasti, predstavljali korak ka stezanju obruča oko njegove Socijalističke partije Srbije, za koju se pokazalo da je umešana u gotovo sve do sada otkrivene afere.

Ironija sudbine je htela da Dačić, zaslepljen ličnim ambicijama, prihvatajući mesto premijera, zapravo postane talac svoje pozicije formalno ključnog čoveka Vlade kojoj je u zadatak zapao obračun sa visokom korupcijom u koju je njegova stranka debelo upletena.

Senka sumnje

Tako bi se nadobudni, ali sve nervozniji Dačić, uskoro mogao naći u poziciji da, zarad očuvanja svoje lične pozicije, postepeno sve više žrtvuje korumpirane kadrove svoje stranke što bi na duži rok moglo ozbiljno da oslabi socijaliste za koje se pogrešno i dalje misli da su stranka u usponu iako je situacija u tom pogledu, nestankom Tadićeve Demokratske stranke iz vlasti, u potpunosti izmenjena.

S druge strane, ključni Dačićevi politički partneri u vlasti napadno forsiraju temu istrage krupnih afera, uključujući i sporne privatizacije, videći u njoj najbolji način za prikupljanje simpatija, tranzicione pravde željnog, biračkog tela.

Ono što, međutim, baca senku sumnje na javna obećanja da će se u istragama ići do kraja i da u njima neće biti zaštićenih, jeste finansijska povezanost svih vladajućih stranaka sa tajkunima koji su imali ključne uloge u slučajevima spornih privatizacija.

Nepoverenje i sumnjičavost koji u Briselu postoje prema novom režimu u Beogradu može se posmatrati kao komparativna prednost. 

Dosadašnje iskustvo sa obećanjima srbijanskih političara nagoni posmatrače na izvesnu dozu sumnje, pošto se mnogo puta do sada pokazalo da su interesi sivih centara moći po svom uticaju daleko nadilazili sve ono na šta su korumpirani srbijanski političari bili spremni javno da se obavežu.

Zbog toga je realno očekivati da će predstojeći, neizbežni, proces preispitivanja divlje srbijanske tranzicije završiti precizno doziranim i selektivnim sudskim procesima, čiji će osnovni cilj biti traganje za ”žrtvenim jarcima” kako bi se zaštili interesi i prikrila odgovornost ključnih tajkuna i političara sa njihovih platnih spiskova.

I pored ograničenog dometa predstojećeg procesa preispitivanja, s obzirom na to da do sada u Srbiji gotovo da nije ni bilo slučajeva procesuiranja visoke korupcije, čak i najmanji pomak u tom pravcu može se pozdraviti kao pozitivan korak. U tom smislu nepoverenje i sumnjičavost koji u Briselu postoje prema novom režimu u Beogradu može se posmatrati kao komparativna prednost u odnosu na blanko poverenje koje je bilo poklonjeno lažnom evropejstvu bivše vlasti.

Hronični deficit

Za društvo koje pati od hroničnog deficita unutrašnjih reformskih potencijala i vizija sopstvenog razvoja daleko je bolje da bude pod budnim nadzorom institucija EU-a nego da se njegovim političkim strukturama daje blanko podrška koja je do sada uvek bila zloupotrebljavana i izneverena.

S obzirom na to da se na primeru bivšeg, Tadićevog, režima pokazalo da je davanje takve nekritičke podrške vremenom postalo najveća prepreka na evropskom putu Srbije, za očekivati je da će novi pristup Brisela, u kombinaciji sa novim odnosom snaga unutar beogradskih političkih sturktura, napokon dati bar neke rezultate, iako je već sada izvesno da oni neće biti onoliko spektakularni koliko to građani Srbije s pravom očekuju.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i nužno ne predstavljaju uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike Piše
POPULARNO