Distanciranje i Istoka i Zapada od Srbije

Vučićevu posjetu Berlinu srbijanski mediji predstavili kao najznačajniju još od vremena kada je premijer Srbije bio Zoran Đinđić (EPA)

Piše: Marko Matić

Sve učestaliji kontakti između srbijanskih i ruskih zvaničnika nakon promene vlasti u Beogradu obnovili su stara strahovanja od novog strateškog spoljnopolitičkog zaokreta Srbije i odustajanja od nastavka evropskih integracija.

Posebno uznemirenje izazvala je izjava Tomislava Nikolića, data neposredno uoči susreta sa ruskim liderom Vladimirom Putinom u Sočiju, u kojoj je srbijanski predsednik bez ustezanja priznao da od Rusije više voli jedino Srbiju. Pored Nikolićevog priznanja da mu se na emotivnoj skali Rusija nalazi na visokom drugom mestu, posmatrači nisu mogli da ne primete da je to bio čak drugi susret dvojice predsednika za samo nekoliko meseci od kako je Nikolić preuzeo svoju dužnost.

U međuvremenu, u Sočiju je za decembar zakazan i treći susret, ovoga puta u Beogradu, povodom najavljenog početka radova na gasovodu Južni tok kroz Srbiju.

Između dva Nikolićeva susreta sa Putinom, Moskvu je posetio i Aleksandar Vučić, drugi čovek vodeće vladajuće stranke u Srbiji, aktuelni prvi potpredsednik srbijanske Vlade i ministar odbrane. Tokom posete ruskom Ministarstvu odbrane, Vučić je sa svojim domaćinima najavio početak strateške saradnje dve zemlje u oblasti vojne industrije. On je tom prilikom javno obećao da Srbija neće postati članica NATO saveza.

Vučićeve najave mnogi su protumačili kao siguran znak čvršćeg vojnog zagrljaja Moskve i Beograda pod plaštom samoproklamovane lažne vojne neutralnosti Srbije. S druge strane, provladini analitičari su ukazali da bi saradnja dveju zemalja u oblasti vojne industrije Srbiji omogućila pristup nekim novim tržištima, što je posebno značajno u svetlu činjenice da je upravo u toj oblasti zabeležen najveći rast izvoza Srbije u poslednjih nekoliko godina.

Nikolić se u Beograd vratio i sa pompeznim Putinovim obećanjima o reaktiviranju ruskog infrastrukturnog kredita vrednog 800 miliona dolara dogovorenog još u jesen 2009. 

Tokom samita u Sočiju, na koji je krenuo u nekoj vrsti marketinškog emotivnog transa i praznih džepova, Nikolić je od Putina uspeo da ishoduje obećanje o novom ruskom kreditu vrednom milijardu dolara za pokrivanje dela metastaziranog deficita u državnom proračunu Srbije.

Neizvjesna igra na njemačku kartu

Pored kredita za sprečavanje finansijskog bankrota države, Nikolić se u Beograd vratio i sa pompeznim Putinovim obećanjima o reaktiviranju ruskog infrastrukturnog kredita vrednog 800 miliona dolara, dogovorenog još u jesen 2009. godine tokom posete Dmitrija Medvedeva Beogradu, kao i preuzimanju posrnule smederevske Železare i gotovo bankrotirane državne Agrobanke.

Zauzvrat, ruski predsednik je od svog srbijanskog kolege zatražio “povoljniji tretman ruskih investicija u Srbiji” što je jasno ukazalo da se iza kremaljskih “darova” ipak skrivaju neke protivusluge koje će Srbija u narednom periodu morati da učini Rusiji. 

Poslovična netransparentnost, koja je redovno pratila i ranije dogovore između Rusije i Srbije, redovno je izazivala podozrenje kako domaće javnosti tako i zapadnih diplomatskih i vojnih krugova. U tom smislu posebno ilustrativni primer bio je dogovor iz 2009. godine o izgradnji rusko-srpskog “humanitarnog” centra na niškom aerodromu, koji je izazvao brojne sumnje da je reč o instaliranju infrastrukture za podizanje ključne ruske obaveštajne, a možda čak i vojne baze na evropskom tlu.

Vučić je u Berlinu potpisao Memorandum o strateškoj saradnji sa nemačkim kompanijama na polju energetike. 

Samo nekoliko dana pre nego što će Nikolić krenuti u posetu svojoj drugoj ljubavi, njegov stranački kolega Aleksandar Vučić boravio je u višednevnoj poseti Berlinu koju su srbijanski mediji predstavili kao najznačajniju još od vremena kada je premijer Srbije bio Zoran Đinđić. Kako bi otklonio strahove glede mogućnosti strateškog okretanja Rusiji i eventualnog prepuštanja svih energetskih resursa Srbije ruskim kompanijama (što je oblast na koju su zapadni partneri posebno osetljivi), Vučić je u Berlinu potpisao Memorandum o strateškoj saradnji sa nemačkim kompanijama na polju energetike. 

Tim prilično neobavezujućim dokumentom predviđena su nemačka ulaganja u izgradnju jedne termoelektrane i nekoliko hidrocentrala u Srbiji čija se vrednost procenjuje na blizu 2,5 milijardi evra. Iako je sličan dokument jednom već bio potpisan pre nekoliko godina, Vučić se potrudio da istakne kako iza tog projekta ovoga puta stoji Vlada Srbije, dajući svoj lični kredibilitet kao zalog da će taj posao ipak biti i realizovan.

Ostalo je, međutim, nejasno kakva je sudbina sličnog memoranduma o strateškom partnerstvu u istoj oblasti koji je tokom mandata prethodne Vlade potpisan sa kineskim energetskim kompanijama. Iako je memorandum dokument neobavezujuće pravne snage, nema sumnje da bi otkazivanje jednog takvog posla, koji je ranije obećan Kinezima, imalo političke reperkusije.

Da neobavezno, memorandumsko obećanje o otvaranju vrata za ulazak nemačkih kompanija u srbijanski energetski sektor neće biti dovoljno za strateško partnerstvo sa Nemačkom, potvrdile su i nedavne javne poruke koje su nemački poslanici iz Evropskog parlamenta i Bundestaga uputili Beogradu u pogledu budućih odnosa Srbije i Kosova. Poslanici nemačkih ključnih partija su nedvosmisleno poručili da odstupanja od zahteva koje je u avgustu prošle godine u Beogradu javno saopštila Angela Merkel neće biti, a “starim” zahtevima za ukidanjem paralelnih struktura pridodat je i jedan novi – za potpisivanjem sporazuma o dobrosusedskim odnosima.

Ostalo je jedino nejasno da li su pooštreni zahtevi iz Nemačke usledili kao odgovor na novi “procvat” rusko-srpskih odnosa ili je do intenziviranja komunikacije na relaciji Moskva-Beograd došlo zbog uslova koji su isporučeni Srbiji, a koje nove srbijanske vlasti nisu spremne da ispune.

To je put Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji dodatno zakomplikovalo, a nove vlasti stavilo u težak položaj u pogledu načina na koji bi se mogla pomiriti proklamovana evropska orijentacija sa deklarisanom odbranom teritorijalnog integriteta na Kosovu. Ostalo je jedino nejasno da li su pooštreni zahtevi iz Nemačke usledili kao odgovor na novi “procvat” rusko-srpskih odnosa ili je do intenziviranja komunikacije na relaciji Moskva-Beograd došlo zbog uslova koji su isporučeni Srbiji, a koje nove srbijanske vlasti nisu spremne da ispune.

Bitno izmijenjene okolnosti

Ono što je većini posmatrača promaklo u pokušaju odgonetanja zagonetke glede spoljnopolitičke orijentacije novih vlasti u Beogradu, jeste činjenica da su se, nakon 2008. godine i velike ekonomske krize koja je uzdrmala čak i same temelje Evropske unije, okolnosti bitno izmenile. I dok je do tog prelomnog trenutka Srbija, kao deo šireg regiona Zapadnog Balkana, donekle i budila interesovanje EU-a i Rusije u njihovoj složenoj igri međuzavisnosti, današnja situacija više ni izbliza nije takva.

Otklon koji je, u ime cele EU, Nemačka napravila od Srbije, najverovatnije nije usledio kao posledica navodnog okretanja Beograda ka zvaničnoj Moskvi koliko zbog, krizom izazvanog, zamora od proširenja koji je nastupio unutar same Unije.

Dok su se Istok i Zapad ranije međusobno takmičili za njenu naklonost, danas se čini kao da obe strane prave sve vidljiviji otklon i distancu od bankrotirane i krizom opustošene Srbije. Preuzevši kormilo broda koji samo što nije potonuo, novouspostavljeni srbijanski režim je raniju spoljnu politiku na četiri stuba ekspresno preinačio u politiku prosjačenja na sve četiri strane sveta. Otuda postaje jasno da otklon koji je, u ime cele EU, Nemačka napravila od Srbije, najverovatnije nije usledio kao posledica navodnog okretanja Beograda ka zvaničnoj Moskvi koliko zbog krizom izazvanog zamora od proširenja koji je nastupio unutar same Unije.

Da je Srbija izgubila svoj raniji značaj najbolje svedoči i prilično hladna i neubedljiva podrška koju je Putin pružio svom balkanskom savezniku. Očekivanja da će Rusija pomoći Srbiji da stane na noge koja je Nikolić izrazio uoči susreta sa ruskim predsednikom očigledno su se izjalovila. Koliko je Rusija zainteresovana za spašavanje Srbije od nadolazećeg bankrota možda najbolje svedoči podatak da je za razliku od Beograda, kome je u dva navrata jedva odobravala kredite od po milijardu dolara, Moskva bez problema, pod povoljnijim uslovima i u kraćem roku Kipru odobrila duplo veću pozajmicu. 

S druge strane, u samoj Srbiji koja je ostavljena da se sama suoči sa svojom sudbinom, jasno se beleže trendovi rasta evroskepticizma. EU za domaće javno mnjenje postaje sve manje privlačna kako zbog krize unutar same Unije koja ruši stereotipe o Briselu kao obećanom ekonomskom raju, tako i zbog sve dalje perspektive i očiglednije cene članstva na koje bi Srbija eventualno mogla da računa.

Pogrešno je, međutim, zaključiti da bi Srbija u borbi za puko preživljavanje u krizi kroz koju prolazi, mogla svoj spas da potraži na drugoj strani – u čvršćem zagrljaju Kremlja. Utoliko pre što ekonomska razmena dveju zemalja jasno pokazuje da su prirodni trgovinski partneri Srbije na sasvim drugoj strani, ali i činjenice da ni sama Rusija više nije previše zainteresovana da snosi troškove čvršćeg povezivanja sa svojim bankrotiranim balkanskim saveznikom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike Piše
POPULARNO