Na braniku poražene politike

Piše: Marko Matić

Dva meseca nakon što je Tomislav Nikolić preuzeo dužnost predsednika Srbije koje je, prema svedočenju njegovih savetnika, potrošio na prikupljanje svih relevantnih informacija, novi režim u Beogradu pokazuje prve znake zaoštravanja svog stava prema budućim pregovorima sa Kosovom.

Uprkos slatkorečivim porukama tokom izborne kampanje i intenzivnoj komunikaciji sa ključnim evropskim prestonicama i Washingtonom, novi ministar spoljnih poslova Ivan Mrkić najavio je nastavak dosadašnje spoljne politike, dok je srbijanski predsednik, u naglo zaoštrenoj kosovskoj retorici, obznanio da će zauzeti čvršći stav u pregovorima, čiji nastavak, zbog oporih poruka iz Beograda, više i nije tako izvestan.

Umesto da napravi jasan otklon i zaokret od spoljne politike koju je vodio režim Borisa Tadića i predloži odgovarajuća rešenja, Tomislav Nikolić se, u nedostatku pravih odgovora, po svemu sudeći odlučio za nastavak tumaranja u kosovskom političkom mraku, razapet između neprijatno bolnih zahteva iz Washingtona i Brisela i nerealnih očekivanja svojih sledbenika.

Dozvolivši da se njegova kosovska politika oblikuje između čekića zahteva međunarodne zajednice i nakovnja populističkih očekivanja njegovih partijskih sledbenika, Nikolić je značajno suzio sopstveni manevarski prostor i propustio priliku da napravi odlučan otklon od dosadašnje politike koju je promovisao bivši predsednik, a koja je doživela svoj logičan istorijski poraz.

Paraliza misli i akcije

Iako se od nje očekivalo da odlučnim koracima, vođena jasnom vizijom budućih odnosa na uzavrelom Balkanu, zemlju povede iz ćorsokaka u kojem ju je prethodna vlast ostavila, nova vladajuća garnitura u Beogradu već u startu svoje vladavine pokazala je zabrinjavajući stepen paralize misli i akcije u suočavanju s najozbiljnijim izazovima koji stoje pred Srbijom.

U tom pogledu posebno je ilustrativna bila primopredaja dužnosti u Ministrastvu spoljnih poslova tokom koje je novi ministar Ivan Mrkić svečano obećao da će nastaviti politiku svog prethodnika Vuka Jeremića. Kao ključne spoljnopolitičke prioritete Mrkić je promovisao dobro poznate Jeremićeve ciljeve – očuvanje teritorijalnog integriteta na Kosovu uz istovremeni napredak u procesu evrointegracija.

Drugim rečima, nastavak politike “i Kosovo i Evropa”, koja Srbiju svakim danom sve više približava ivici provalije koja se ogleda u konačnom izboru između ta dva sve nepomirljivija prioriteta, koje je stari ministar promovisao, a novi oberučke prihvatio.

Bile toga svesne ili ne, odgovornost novih vlasti u Beogradu je ogromna i daleko prevazilazi značaj njihovih kratkoročnih političkih kalkulacija isključivo namenjenih zadovoljavanju očekivanja dominantnog dela unutrašnje javnosti, bez jasnih kalkulacija o ceni takve politike. 

Iako su ključni međunarodni faktori, ali i dobar deo domaće javnosti, od nove vlasti očekivali jasan otklon od dosadašnje politike i otvoreno suočavanje sa neprijatnom istinom da je Srbiji kao jedina opcija preostala normalizacija odnosa sa Kosovom, uz eventualno odsustvo formalnog priznanja kosovske suverenosti, novi šef diplomatije se u svojoj prvoj izjavi ponovo vratio na priču o teritorijama.

Umesto da spoljnopolitički prioritet postane rešavanje kosovskog problema, Mrkić je u svojoj prvoj izjavi promovisao odbranu teritorijalnog integriteta na prostoru sa koga su srpske državne strukture, odlukom Veća sigurnosti UN-a, trajno proterane još krajem prošlog milenijuma. Usvajanjem takve strategije, novi šef srbijanske diplomatije vezao je sebi i ruke i noge teškim jeremićevskim okovima, a Srbiju osudio na tumaranje u mraku svojih zabluda i nastavak propadanja pod teretom propale Tadićeve politike.

Da je novi šef srbijanske diplomatije revnosno iznosio stav nove vlasti, a ne svoje lične impresije, svedoči i vidno zaoštrena retorika novog predsednika Tomislava Nikolića.

Gostujući na Olimpijskim igrama u Londonu, Nikolić je iskoristio priliku da u intervjuu za londonski Guardian optuži kosovske institucije, sa kojima bi u septembru trebalo da sedne za pregovarački sto, za politiku genocida prema kosovskim Srbima. On je istovremeno nagovestio zauzimanje dosta čvršćeg stava u predstojećim pregovorima od onog koji je zastupala prethodna vlast.

Po dolasku u zemlju Nikolić je, na pitanje novinara o tome šta će kao predsednik Srbije u predstojećim pregovorima ponuditi kosovskim Albancima koji su prema Ustavu građani Srbije, lakonski odgovorio da je ponuda “Rezolucija 1244 VS UN-a – suštinska autonomija”. Tome je dodao “ponudu” kosovskim Albancima da žive kao Nemci u Italiji ili Nemci u Belgiji, upućujući im misteriozno pitanje “zašto žele da budu država kada je to toliko besmisleno”. Tragikomičnim spletom paradoksa, predsednik države koja svojim građanima nije u stanju da ponudi standard bolji od afričkog proseka, usudio se da građanima Kosova ponudi da se u Srbiji osećaju kao Nemci u Belgiji!

U očiglednom nedostatku vizije budućih odnosa Srbije i Kosova, a nastavljajući služenje uveliko odbačenoj ideji o podeli Kosova, Nikolić kao da je u potpunosti prevideo dominantno raspoloženje ključnih međunarodnih činilaca koji, umesto nastavka nacionalističke retorike, od novih vlasti u Beogradu očekuju jasna rešenja koja prethodni režim nije umeo da ponudi.

U tom okviru priča o autonomiji možda bi i imala nekog smisla u jednom unutarsrpskom dijalogu, čiji bi cilj bilo zaokruživanje pravnog okvira u kome zvanična Srbija vidi status Kosova. Jedan takav dokument formalno bi koegzistirao sa kosovskom Deklaracijom o nezavisnosti, dok bi u praksi, svojom širokom definicijom nadležnosti te “autonomije” omogućio praktičnu normalizaciju odnosa prepuštanjem kosovskim institucijama širokog polja nadležnosti koje je Beograd do sada osporavao.

Iako bi takav pristup bio sasvim na liniji onoga što su evropske i američke diplomate nedvosmisleno poručile Nikoliću i njegovim najbližim saradnicima, iz poslednjih izjava srbijanskih zvaničnika više je nego očigledno postalo da ta poruka nije shvaćena na adekvatan način. Iz izjava srbijanskog predsednika nije vidljiv način na koji bi on rešio probleme pravnog okvira različitih pogleda na status Kosova, statuse manjinskih zajednica i oblika buduće saradnje.

Okončanje ‘sapunice’

Kao mogući cilj zaoštrene retorike zvaničnog Beograda možda bi se mogao pretpostaviti i pokušaj zauzimanja što čvršće pregovaračke pozicije pred predstojeći početak dijaloga na višem političkom nivou. Međutim, verovatnijim se čini prikriveni pokušaj da se dijalog, čiji je početak najavljen za septembar, odloži na neodređeno vreme.

Nikolić bi u jednom takvom scenariju izbegao suočavanje sa vrućim kosovskim problemom, dok bi eventualno nezadovoljstvo, nastalo zbog posledičnog zastoja u evrointegracijama, lako mogao neutralisati pripisivanjem krivice za neuspeh neprihvatljivim kosovskim uslovima, dok bi kao alternativu domaćoj javnosti ponudio opciju čvršćeg vezivanja za Rusiju, koja u Srbiji tradicionalno ima veliki broj pristalica.

Očigledno odsustvo ideja kojima bi se došlo do normalizacije odnosa Srbije i Kosova, uz hronični manjak osećaja odgovornosti, gurnuo je novog srbijanskog predsednika i njegovu tek formiranu Vladu u poziciju pukih nastavljača politike koju je vodio prethodni režim. Takav razočaravajući odnos novih vlasti prema jednom od ključnih problema sa kojima se Srbija danas suočava i od čijeg će rešavanja direktno zavisiti nastavak njenog evropskog puta, u bliskoj budućnosti će neizbežnom nametnuti dilemu izbora između nastavka procesa evrointegracije i nastavka negiranja kosovske državnosti.

Bez obzira na način na koji će Srbija izaći iz postojećeg ćorsokaka, smislenom akcijom ili potpunim slomom sopstvene politike, sa izvesnošću se može predvideti skoro okončanje kosovske sapunice u režiji Beograda. Ono što je daleko ozbiljnije od samog rešavanja kosovskog problema jeste način na koji će se taj rasplet odigrati, a koji će rezultirati ili ubrzanim nastavkom evropskih integracija kao ključnim nacionalnim interesom Srbije ili odlaskom u samoizolaciju i mračnu mrzovolju, koji će biti praćeni gubitkom bilo kakve evrospke perspektive, a time i bilo kakve šanse za neku bolju budućnsot na ovim porostorima.

Bile toga svesne ili ne, odgovornost novih vlasti u Beogradu je ogromna i daleko prevazilazi značaj njihovih kratkoročnih političkih kalkulacija, isključivo namenjenih zadovoljavanju očekivanja dominantnog dela unutrašnje javnosti, bez jasnih kalkulacija o ceni takve politike.

U tom smislu, posebno upozoravajuće zvuče reči američkog diplomate Phillipa Gordona izgovorene tokom njegove nedavne posete regionu, da će lideri balkanskih zemalja morati prilično da zapnu “kako čitav region ne bi nestao s evropskog političkog radara”. Razmere tragedije eventualnog takvog ishoda lako je naslutiti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera