Neuralgične tačke regionalne jednačine

Piše: Marko Matić

Promena režima u Beogradu i povratak na vlast bivših Miloševićevih saradnika nametnula je brojne nepoznanice o budućoj spoljnopolitičkoj orijentaciji Srbije.

Već sa prvim danima mandata novog srbijanskog predsednika Tomislava Nikolića došlo je do radikalizacije javnih poruka i povećanih tenzija na relaciji Beograda i susednih zemalja. Uprkos javnim uveravanjima o opredeljenju za nastavak proevropskog puta Srbije, zapaljive izjave su oblacima neizvesnosti zamračile horizonte regionalnih odnosa na koje će se promena vlasti u Beogradu najneposrednije odraziti.

Ključne tačke, te jednačine sa velikim brojem nepoznatih, biće odnosi Srbije sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom i Kosovom. 

Iako je jasno da će Beograd, ukoliko zaista bude želeo da nastavi proces evopskih integracija, morati aktivno da radi na unapređenju odnosa u regiji, to ni u kom slučaju ne znači da će se ti odnosi razvijati pravolinijski i samo u jednom smeru, ali ni da će isti kriterijumi biti primenjivani u pojedinačnim spoljnopolitičkim strategijama koje će novi srbijanski režim primenjivati prema svakoj od navedenih susednih država ponaosob.

Odnos sa Zagrebom i Podgoricom

Zbog svoje specifične pozicije i skorog članstva u Evropskoj uniji, faktor nepredvidljivosti koji je nastao promenom vlasti u Beogradu najmanje bi trebalo da zabrine zvanični Zagreb.

Hrvatska je odavno izašla iz dometa mogućih negativnih uticaja koji bi došli iz Srbije, čega je zvanični Zagreb svestan i što je nizom političkih manifestacija nedavno jasno demonstrirao. Odlučne reakcije na izjave Tomislava Nikolića o Srebrenici i Vukovaru, te bojkot inauguracije srbijanskog predsednika od strane predsednika Hrvatske Ive Josipovića, bili su jasna demonstracija relativne neosetljivosti Hrvatske u odnosu na kontroverzne vetrove koji duvaju iz Beograda.

Novim vlastima u Beogradu je predočeno da bi eventualna hazarderska politika prema Kosovu Srbiju skupo koštala, zbog čega je malo verovatno da će Nikolić i Dačić igrati na kartu podele Kosova i podsticanja tenzija na tom prostoru u cilju prikrivanja  ekonomskih problema unutar same Srbije.

Iako je nešto oštriji kurs hrvatskih zvaničnika delom svakako bio isprovociran Nikolićevim izjavama, njegova osnovna namena bila je javna demonstracija novostečenog samopouzdanja države koja uskoro treba da postane punopravna članica EU. Iako će Hrvatska biti više nego zainteresovana za poteze koje će srbijanske vlasti povlačiti u regiji,  njen odnos prema tom pitanju biće relaksiran i trasiran usaglašenim pristupom sa Briselom.

Razloga za zabrinutost izvesno neće imati ni zvanična Podgorica, pošto je promena vlasti u Beogradu već donela određenu relaksaciju do skora jako zategnutih odnosa. Unapređenje odnosa između Srbije i Crne Gore bilo je dogovoreno znatno pre srbijanskih presedničkih izbora, tokom sastanka lidera najjače crnogorske partije Mila Đukanovića i tada još uvek opozicionog srbijanskog lidera Tomislava Nikolića.

Tada je ustanovljeno taktičko političko partnerstvo, koje se temelji na saglasnosti dve strane o potrebi da Beograd učini sve kako se srpska nacionalna manjina integrisala u crnogorsko društvo. Nikolić je tada preuzeo obavezu da iskoristi svoj uticaj na srpske nacionalne partije u Crnoj Gori da iz pozicije večite opozicije započnu proces integracije u crnogorsko društvo, na šta je Đukanović uzvratio otvorenom ponudom za saradnju, pa i učešćem u vlasti srpske manjinske zajednice.

Nikolić je nedavno u jednom televizijskom nastupu javno pozvao srpske partije iz Crne Gore da postanu deo vladajuće koalicije u Podgorici i da napuste dosadašnju politiku negiranja crnogorske državnosti. Takav stav je nagrađen od strane Podgorice dolaskom na inauguraciju crnogorskog predsednika Filipa Vujanovića i pozitivnih signala koje je u svojim javnim nastupima Milo Đukanović uputio novoj vlasti u Beogradu, što su jasni pokazatelji da je konačno na obe strane prevladao interes za unapređenjem odnosa koji su za vreme vladavine Borisa Tadića dostigli istorijski najnižu tačku.

Problemi Kosova i BiH

I dok Hrvatska i Crna Gora, svaka iz svojih razloga, u nešto ležernijoj atmosferi mogu da očekuju buduće poteze novih srbijanskih vlasti, odnos Beograda prema Kosovu i Bosni i Hercegovini predstavlja neuralgičnu tačku regionalne jednačine.

Dokaz za to je i nedavna iznenadna poseta visokog američkog zvaničnika Philipa Reekera Beogradu, koja je usledila nakon nekoliko meseci potpune nezainteresovanosti zvaničnog Washingtona za ishod odmeravanja snaga na unutarsrbijanskoj političkoj sceni.

Kako bi trasirao politiku buduće vlade i neutralisao moguće rizike koji su usledili nakon što su niz vodu pušteni Boris Tadić i njegova Demokratska stranka, koje je Zapad donedavno bezrezervno podržavao, Washington je morao da hitno da reaguje i novim srbijanskim zvaničnicima jasno stavi do znanja da je će odnos Srbije prema Kosovu ostati visoko na listi američkih prioriteta u regiji.

U tom smislu, mandataru za sastav nove vlade Ivici Dačiću i predsedniku Nikoliću uručena je jasna poruka da će ključ u odnosima sa Washingtonom predstavljati zaštita američkih ekonomskih interesa u regiji i dalji napredak u dijalogu sa Prištinom.

Tek kada Beograd bude shvatio da je u najboljem dugoročnom interesu Srbije da Bosnu prihvati kao ravnopravnog partnera, a ne kao potencijalni plen, biće uspostavljena osnova na kojoj će zaista biti moguće raditi na stvarnom unapređenju odnosa u regiji.

Dačić je zbog toga javno morao da pojasni i ublaži svoje nedavne zapaljive izjave o Kosovu, ali i mogućnost prodaje srbijanskih telekomunikacija i elektroenergetske infrastrukture Rusiji. Odnos Srbije prema Kosovu biće u narednom periodu pod budnim okom Sjedinjenih Država, a svaki pokušaj aktivnog podrivanja novostečene kosovske državnosti i prištinskih institucija u sredinama naseljenim srpskim stanovništvom biće na vreme osujećen od strane snaga NATO na terenu.

Novim vlastima u Beogradu je predočeno da bi eventualna hazarderska politika prema Kosovu Srbiju skupo koštala, zbog čega je malo verovatno da će Nikolić i Dačić igrati na kartu podele Kosova i podsticanja tenzija na tom prostoru u cilju prikrivanja  ekonomskih problema unutar same Srbije.

U izloženoj konstelaciji odnosa i situaciji kada je mogućnost eventualne obnove i manifestacije velikosrpskog projekta uglavnom stavljena u karantin, na udaru bi se jedino mogla naći Bosna i Hercegovina, u kojoj Beograd već decenijama gleda moguću kompenzaciju za gubitak Kosova.

Nezainteresovanost međunarodne zajednice i unutrašnja paraliza bosnanskih federalnih institucija otvaraju prostor za nastavak destruktivnog uticaja Srbije, koja preko satelitskih institucija Republike Srpske uporno nastoji da dokaže tezu o neodrživosti Bosne i Hercegovine kao države.

Iako je poraz kandidata koga je uoči srbijanskih izbora podržao Milorad Dodik donekle otvorio mogućnost distanciranja novog predsednika Nikolića od banjalučkog režima, lider RS-a je, brzim pretrčavanjem na pobedničku stranu i otvorenim mešanjem u proces formiranja nove vlade u Beogradu, za svoju politiku obezbedio nastavak podrške iz Srbije.

Javno izrečeno obećanje novog srbijanskog predsednika o nastavku izgradnje posebnih odnosa sa RS-om, koji se u praksi svode na zaobilaženje Sarajeva i blokadu federalnih BiH institucija, jasan su pokazatelj da se politika prema zapadnom susedu neće menjati.

U takvoj situaciji, dodatno otežanoj neobjašnjivom nezainteresovanošću Washingtona i Brisela za budućnost Bosne, od posebnog značaja biće uloge Hrvatske i Turske, koje u odsustvu zainteresovanosti Zapada, jedine u ovom trenutku mogu da uravnoteže i ograniče negativne uticaje iz Srbije.

Tek kada Beograd bude shvatio da je u najboljem dugoročnom interesu Srbije da Bosnu prihvati kao ravnopravnog partnera, a ne kao potencijalni plen, biće uspostavljena osnova na kojoj će zaista biti moguće raditi na stvarnom unapređenju odnosa u regiji.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera