Rasim je uvijek pravio ‘najbolji’ izbor

Piše: Marko Matić

Politički teatar postizborne Srbije, uprkos velikim rečima, najavama odsudnih promena i naglašavanja istorijskog značaja trenutka izbora između dva različita puta, ipak je obeležio jedan, naizgled manje bitan, fenomen, u kome je do krajnje nepristojnosti ogoljena osnovna zakonomernost srbijanske političke scene. U vremenu krize političkih ideja, manjka senzibiliteta za javni interes i deficita odgovornosti političkih aktera, svoju postojanost potvrdio je jedino, sada već slobodno možemo konstatovati, fenomen Rasima Ljajića, političara koji je, zahvaljući svojim neverovatnim kameleonskim sposobnostima, na vlasti nadživeo sve režime u kojima je učestvovao, a koji su se menjali od 2000. godine naovamo.

Svoju neverovatnu sposobnost da iz predstave u predstavu s lakoćom menja kostime Ljajić je ovoga puta demonstrirao u poltičkoj drami epskih razmera, koju su pratili višednevno sramežljivo gledanje u pravcu Demokratske stranke, od koje je ljubazno zatražio dozvolu za prelazak u ljubavni zagrljaj nove vladajuće koalicije. Ljajić je, na kraju, uprkos svima i uprkos svemu, još jednom odlučio da nastavi da radi ono što najbolje zna i ostane deo svih režima koji su u poslednjih 12 godina prodefilovali srbijanskom političkom scenom. Ironija sudbine je htela da su toj, kako se izrazio, teškoj i moralno diskutabilnoj odluci, prethodile godine strateškog partnerstva sa DS-om Borisa Tadića, koje je uoči proteklih izbora kulminiralo u pravi politički rat sa dojučerašnjim arhineprijateljima, a danas novim Rasimovim koalicionim partnerima, eks radikalima Tomislava Nikolića.

Rasim Ljajić je političar koji je, zahvaljući svojim neverovatnim kameleonskim sposobnostima, na vlasti nadživeo sve režime u kojima je učestvovao, a koji su se menjali od 2000. godine naovamo.

Iako je 2000. godine malo ko mogao i da pomisli da će Ljajić biti “osuđen” na večno učešće u vlasti, lekar opšte prakse po struci obreo se u ulozi političara koji je svojim brojnim makijavelističkim manevrima, upakovanim u lik finog gospodina punog razmevanja za probleme običnog čoveka, uspeo da izgradi nešto na čemu mu mnogi srbijanski političari, kratkovido opterećeni jedino svojim ličnim interesima, mogu pozavideti. Naravno, uspeh ostanka na vlasti nosio je sa sobom i drugu stranu medalje, koja se ogledala u beskompromisnoj neprincipijelnosti i odsustvu bilo kakvih ozbiljnijih rezultata u radu ministarstava koja je Ljajić vodio. Ipak, između ličnog i opšteg interesa i uspeha, između principijelnosti i svođenja politike na besprizornu pijačnu trgovinu i neku vrstu najstarijeg zanata, između učešća u vlasti koja donosi brojne lične privilegije i koristi i statusa opozicionara osuđenog na boravak na političkoj margini, Ljajić je, sledeći nepogrešivi instikt sopstvenog političkog preživljavanja, uvek umeo da napravi “pravi” izbor.

Nepristojna ponuda

Uprkos velikom iskustvu i vanrednim veštinama političkog žongliranja, političkom vratolomijom koju je izveo nakon poslednjih izbora, Ljajić je ipak prevazišao samog sebe. Ušavši u predizbornu kampanju zajedno sa DS-om, koji se na život i smrt borio protiv Nikolićevih naprednjaka, Ljajić je nakon izbornog debakla svoje koalicije uspeo da sa strane totalnih gubitnika preleti u redove pobednika, čiji je trijumf tokom kampanje nastojao po svaku cenu da spreči. U mnoštvu primera koji govore o stepenu neprijateljstva koje je donedavno uzgajao prema svojim najnovijim koalicionim partnerima, kao ilustracija bi mogao poslužiti Ljajićev pokušaj da u svojstvu šefa Kancelarije za saradnju sa sudom u Hagu, u Srbiju, usred predizborne kampanje, dovede ozloglašenog radikalskog vođu Vojislava Šešelja, kako bi umanjio izborne šanse Tomislava Nikolića.

U svojim nadahnutim predizbornim nastupima, kojima je zidao podršku “najboljem predvodniku Srbije – lideru DS-a”, Ljajić je, između ostalog, građanima Srbije poručivao da će na sudbonosnim izborima birati između “odlučne i predvidive politike mira i stabilnosti, i politike koja nije ništa i ima samo smisao da se po svaku cenu dođe na vlast”. Kao suprotnost politici, čiji je jedini cilj bio dolazak na vlast, Ljajić je navodio primer Tadića koji je, u napadu svoje moralne čistote krojene interesima DS-a, “skratio sebi mandat i pokazao da je drugačiji od većine drugih političara u Srbiji koji se drže fotelje više od života”.

Ljajić je pokušao, usred predizborne kampanje, u Srbiju dovesti ozloglašenog radikalskog vođu Vojislava Šešelja, kako bi umanjio izborne šanse Tomislava Nikolića.

Kada su posledice izbornih rezultata postale sasvim jasne, Ljajić se suočio sa političkom ponudom naprednjaka, koja je njegovu dalju saradnju sa “najboljim mogućim”, ali ipak poraženim predsedničkim kandidatom, ozbiljno dovela u pitanje. Rasim je odluku o nepristojnoj ponudi, koju nije mogao da odbije, elegantno prebacio u dvorište DS-a, igrajući na kartu pretpostavljene Tadićeve želje da u porazu pokaže svoju veličinu i svom vernom koalcionom partneru da zeleno svetlo za prelazak u protivnički tabor.

‘Do kraja korektan’

Iščekujući odluku demokrata, Ljajić je podsetio javnost da je krajem prošle godine najavio da u narednoj vladi neće biti ministar i da će tu funkciju prepustiti nekome od svojih stranačkih kolega. Samo par dana pre izjašnjavanja demokrata o njegovom učešću u Dačičevoj vladi, Ljajić je potvrdio da čeka stav DS-a, na čijoj je listi njegova stranka učestvovala na izborima i da, ukoliko on bude negativan, razgovori o učešću u većini neće biti nastavljeni.

“Bez stava DS-a, kao našeg koalicionog partnera, nećemo ulaziti ni u kakve detaljne i konkretne razgovore. Za mene je to od presudne važnosti, zato što hoću do kraja da ostanem korektan”, naglasio je Ljajić, stavljajući rukovodstvo DS-a pred neku vrstu svršenog čina.

Rasim se preko noći obreo u koalicionom zagrljaju eks radikala, pravdajući taj svoj potez novim najvažnijim ciljem u njegovom životu – opstankom nejgove partije.

Kada je unutrašnjim sukobima podeljeno Predsedništvo DS-a napokon, a suprotno svim Ljajićevim očekivanjima, donelo odluku da ne podrži njegov ulazak u vladu, lider Socijaldemokratske partije Srbije je napravio totalni politički, ali i moralni zaokret. Od stava da je korektnost prema koalicionim partnerima, ali još više prema biračima koji su glasali za njih, od presudne važnosti za njega kao političara, Rasim se preko noći obreo u koalicionom zagrljaju eks radikala, pravdajući taj svoj potez novim najvažnijim ciljem u njegovom životu – opstankom nejgove partije.

Politički mazohizam

“Ovo je bila jedna od najtežih odluka koju sam doneo zajedno sa kolegama u stranci. Svestan sam da je ona moralno diskutabilna i zato imam gorak ukus u ustima, ali mi smo birali izmedju opstanka i nestanka SDPS-a. Istrajavanje na toj vrsti principijelnosti bio bi politički mazohizam”, rekao je Ljajić predstavljajući nove domete svoje bezobalne političke filozofije.

Kao nagradu za proneveru glasova koje je zajedno sa svojim koalicionim partnerima dobio na prethodnim izborima i podršku koju je dao novoj vladi, Ljajić je nagrađen funkcijom ministra za unutrašnju i spoljnu trgovinu, telekomunikacije i informaciono društvo, iako verovatno ni njemu samom nije baš najjasnije čime se kvalifikovao baš za te oblasti upravljanja.

Građani Srbije i, posebno, Sandžaka s pravom mogu postaviti pitanje moralnog kredibiliteta lekara opšte prakse sa nadjužim stažom u promenljivim vladajućim koalicijama koje su prokrstarile Srbijom još od okončanja prošlog milenijuma.

S druge strane, nakon svega što su doživeli sa Ljajićevim metamorfozama, a zaista su videli mnogo toga, građani Srbije i, posebno, Sandžaka s pravom mogu postaviti pitanje moralnog kredibiliteta lekara opšte prakse sa nadjužim stažom u promenljivim vladajućim koalicijama koje su prokrstarile Srbijom još od okončanja prošlog milenijuma. Deficit poverenja s kojim ulazi u svoju najnoviju političku avanturu, nakon što je službovao pod Vojislavom Koštunicom, pa Tadićem, a sada evo i Nikolićem i Ivicom Dačićem, Ljajića je definitivno učinio jednom od najslabijih karika nove vlade i najprepoznatljivijim simbolom političkog beščašća, koje je, poput kancera, zahvatilo srbijansku političku scenu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera