Povratak vjetrova devedesetih
Piše: Marko Matić
Intervju koji je novoizabrani srbijanski predsednik Tomislav Nikolić neposredno pred održavanje drugog kruga predsedničkih izbora dao nemačkom konzervativnom listu Frankfurter Allgemeine Zeitung i tenzije koje su tim povodom usledile na relaciji Beograd – Zagreb ukazali su na izuzetnu osetljivost i ranjivost krhkih hrvatsko-srpskih odnosa. Zbog njihove nedorečenosti i velikog broja otvorenih pitanja, čije je rešavanje godinama unazad gurano pod tepih, ostalo je do kraja nerazjašnjeno da li su Nikolićeva izjava i donekle nervozna reakcija zvaničnog Zagreba stvarni uzroci novonastalih tenzija ili tek puki pokazatelji već postojećijh i stalno tinjajućih nesporazuma.
Malo ko je mogao da poveruje da će do prvih varnica doći još i pre nego što je bivši Šešeljev radikal preuzeo svoju novu dužnost.
Iako je samim izborom Nikolića za novog predsednika Srbije postalo jasno da će ključni test za njegovu buduću regionalnu politiku biti uspostavljanje kooperativnih odnosa sa zvaničnim Zagrebom, malo ko je mogao da poveruje da će do prvih varnica doći još i pre nego što je bivši Šešeljev radikal preuzeo svoju novu dužnost. Nema sumnje da su, uprkos kasnijem poricanju Nikolićeve stranke, nesuvisle izjave nekadašnjeg učesnika velikosrpskog rata vođenog na teritoriji Hrvatske o Vukovaru kao “srpskom gradu” definitivno pokazale da će šizofrena i nedovršena politička metamorfoza novog srbijanskog predsednika biti stalni faktor rizika kada su odnosi dve zemlje u pitanju.
Da bi se realnije sagledali mogući načini razrešenja dualizma između javnih Nikolićevih uveravanja da će voditi politiku intenziviranja regionalne saradnje i realno postojećeg nedostatka kredibiliteta odbeglog Šešeljevog radikala, biće neophodno sačekati prvi susret između Ive Josipovića i Nikolića, na kome će dva predsednika neposredno i bez pritiska medija moći da razmene svoja viđenja budućih odnosa. Ukoliko na obe strane zaista bude postojao bar delić javno proklamovane spremnosti za saradnju, taj susret bi trebalo bar da obnovi pozitivnu atmosferu koju su prethodnih godina u međusobnim odnosima negovali Boris Tadić i Ivo Josipović.
Nije se previše odmaklo
Dinamika relacija između dve države pokazala je, međutim, da insistiranje na pozitivnoj atmosferi, koja je poslednjih godina samoj sebi postala cilj, a iza koje nije usledilo političko rešavanje ni jednog jedinog otvorenog pitanja u međusobnim odnosima, jednostavno više nije dovoljno. Incidenti i javne razmene uvreda koje su i ranije, u vreme Tadićevog predsednikovanja, redovno razmenjivane između srbijanskog šefa diplomatije Vuka Jeremića, na jednoj, i tadašnje hrvatske premijerke Jadranke Kosor i bivšeg predsednika Stjepana Mesića, na drugoj strani, bili su jasni pokazatelji da se u izgradnji međusobnih odnosa između dve države nije previše odmaklo.
Da kojim slučajem nije bilo otvorenih zahteva iz Evropske unije u pogledu razvoja regionalne saradnje, pitanje je da li bi između Beograda i Zagreba uopšte i postojala bilo kakva komunikacija, a kamoli ozbiljni međudržavni odnosi.
Valjda i sami svesni slabosti međudržavnih odnosa, koji su tokom svakog susreta marketinški uzdizani, da bi iznova doživljavali sunovrat svaki put kada bi se s jedne ili s druge strane u etar odaslala neka neodmerena izjava namenjena unutrašnjem mnjenju, Josipović i Tadić su tokom svojih poslednjih susreta, pored uobičajenih poruka dobre volje i konstatacija o važnosti odnosa između dve države, obećavali da će svoje vlade podsticati da ubrzano rešavaju sva otvorena pitanja – izbeglih, nestalih, granica, sukcesije, tužbi za genocid i prava manjina. Same izjave o “podsticanju vlada” slikovito su govorile o ograničenim dometima pozitivne atmosfere koja je isključivo postojala na personalnom nivou između dva predsednika.
Uprkos nebrojenim izlivima dobre volje i razumevanja koje su Josipović i Tadić brižljivo negovali i redovno iskazivali na uobičajenim sastancima upriličenim za slikanje i medijski marketing, saradnja između dve zemlje gotovo da nije ni postojala, sporna pitanja su revnosno zanemarivana i ignorisana, a njihovo rešavanje je u nasleđe ostavljano nekim budućim generacijama. Da kojim slučajem nije bilo otvorenih zahteva iz Evropske unije u pogledu razvoja regionalne saradnje, pitanje je da li bi između Beograda i Zagreba uopšte i postojala bilo kakva komunikacija, a kamoli ozbiljni međudržavni odnosi.
Toplo-hladni impulsi
Čak i ako se po strani ostavi donekle osnovana sumnja u iskrenost motiva kojima su se Josipović i Tadić rukovodili, očigledno je bilo da su obojica na domaćem terenu trpela oštra ograničenja u pogledu stvarnog unapređenja hrvatsko-srpskih odnosa. Josipović je u Hrvatskoj, u nedostatku efektivne egzekutivne vlasti, koja je donedavno bila u rukama njemu rivalske Hrvatske demokratske zajednice i Jadranke Kosor, na neki način bio primoran da izbegava bilo kakvo pominjanje rešavanja spornih pitanja u odnosima sa Srbijom.
Tadić je na domaćoj sceni itekako robovao jastrebovima i nacionalistima unutar političkih, bezbednosnih i parapolitičkih struktura, kojima je u velikoj meri dugovao tok svoje političke karijere.
Na drugoj strani, Tadić je na domaćoj sceni itekako robovao jastrebovima i nacionalistima unutar političkih, bezbednosnih i parapolitičkih struktura, kojima je u velikoj meri dugovao tok svoje političke karijere, a koji su Hrvatsku i dalje posmatrali kao najvećeg rivala Srbije i zemlju čiji su interesi iskonski suprotstavljeni interesima zvaničnog Beograda.
Poražavajuća činjenica da većina građana, s obe strane granice, odnose između dve zemlje još uvek pretežno posmatra logikom sukoba, nacionalističkim krugovima daje dodatni impuls da jačanje svojih unutrašnjepolitičkih pozicija temelje na stalnom podizanju tenzija i održavanju borbene gotovosti svojih sledbenika. Tadić i Josipović, čak i da su to iskreno želeli, imali su veoma ograničene mogućnosti da odnose Hrvatske i Srbije postave na stabilan kolosek, zbog čega smo, i pre pojave kontorverznog Nikolića, poslednjih godina prisustvovali igri cikličnog smenjivanja toplo-hladnih impulsa. Toj je plimi pozitivne atmosfere po pravilu sledila oseka u vidu bojkota srbijanskih zvaničnika svih regionalnih skupova koje je organizovala Hrvatska, a na koje je pozivano Kosovo, kao država koju zvanični Zagreb priznaje kao nezavisnu, zatim redovnih čarki povodom obeležavanja godišnjica “Oluje” i oprečnih gledišta na brojna otvorena pitanja čije se rašavanje uporno izbegavalo.
Izvagati svaku riječ
Zbog svega navedenog, poslednje tenzije inicirane nebuloznim i donekle nezvaničnim izjavama Nikolića, ne bi trebalo posmatrati kao uzrok novog pogoršavanja odnosa, već pre kao posledicu i simptom njihovih fundamentalnih slabosti. Iako pitanje uzročno-posledičnih relacija između ta dva segmenta međudržavnih odnosa podseća na dilemu kokoške i jajeta, ne može se poreći očigledna krhkost odnosa koji se mogu urušiti izjavama zvaničnika namenjenim unutrašnjem mnjenju. Dok se takav površan odnos prema regionalnoj politici na obe strane ne bude promenio, sastanci i poruke optimizma biće samo rani pupoljci koje će uvek iznova kositi iznenadni prolećni mraz sukobljenih nacionalizama.
Sastanci i poruke optimizma biće samo rani pupoljci koje će uvek iznova kositi iznenadni prolećni mraz sukobljenih nacionalizama.
Do toliko željenog budućeg otopljavanja obe strane, a posebno novoizabrani srbijanski predsednik, sa povelikim bagažom prošlosti na leđima, posebno bi trebalo da vode računa o svojim vokabularima i javnim nastupima okrenutim pre svega domaćem javnom mnjenju, da s dužnom pažnjom izvagaju svaku svoju izgovorenu reč, ali i da izbegavaju nepotrebno i kontraproduktivno dolivanje ulja na vatru ionako velike nepoznanice kada je pravac njihovih budućih odnosa u pitanju. U tom smislu Nikolić bi trebalo da, u skladu sa svojim novokomponovanim, navodnim evropejskim opredeljenjem, posebno obrati pažnju na izjave koje se tiču rata u Hrvatskoj i Bosni i svih onih stratišta koja su bila mesta groznog stradanja i bezumlja poražene velikosrpske politike u kojoj je itekako i lično učestvovao.
Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i nužno ne predstavljaju uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera