Birali ste, dobili ste – vojvodu od mastera

Piše: Ratko Femić

Tomislav Nikolić je novi predsednik Srbije. U fotelju na Andrićevom vencu će da zasedne isključivo zahvaljujući porazu Borisa Tadića i njegove arogantne “one man band” politike, kojom je pod svoju kontrolu stavio skoro sve poluge moći. Građanska Srbija je popila otrežnjujući šamar, novi dan je opet svanuo, život u Srbiji se nastavlja.

“Grobar, jašta. Bolje nismo ni zaslužili”, reći će kolega Vladimir, uz opasku da biografija Tome diplome više govori o samom Tadiću, kad je izgubio od takvog kandidata.

U ponudi između lepog i upornog, građani su morali da nagrabuse, ali koliko god nam bilo mrsko da za predsednika imamo bivšu Šešeljevu desnu ruku, vojvodu sa nedavno i fantomski stečenim masterom, takva su demokratska pravila igre – ko dobije više glasova, taj je predsednik, a glas budale i genijalca isto se broji.

U ponudi između lepog i upornog, građani su morali da nagrabuse, ali takva su demokratska pravila igre – ko dobije više glasova, taj je predsednik, a glas budale i genijalca isto se broji.

Suština demokratskih izbora i nije u tome da baš uvek pobedi najbolji, već da sistem izgrađenih institucija utera izabranog “u brazdu”. Za to što Srbija još nema tako izgrađen sistem ne možemo kriviti opoziciju, već dosadašnju vlast Borisa Tadića. Tadićevi marketinški savetnici su mislili da sve zavisi od medijske predstave. Gebelsi su otišli dotle da su uz najtiražnije novine slobodno mogle da se dele i kese za povraćanje, jer im je sadržaj previše vonjao na štiva iz režimskih tiskovina 90-ih godina.

Sam ulazak u trku za protivustavni treći predsednički mandat mnogima je zasmetao, jer ni najuporniji nisu mogli da nađu sličan primer u zapadnim demokratijama. Izgleda da se, osim kredita od azerbejdžanskog diktatora Ilhana Alijeva, u Srbiji zaplatilo još nešto. Naš azerbejdžanski prijatelj mandat po mandat krcka već 13 godina. Nikolić je bio logična posledica promašaja politike predsednika Demokratske stranke, zbog čega njeni birači nisu izašli na birališta.

Kao poželjna udavača

I dogodio se vojvoda od mastera, kako ga je nazvao predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak. Nikolić, iako nespreman da pobedi, pokvario je planove Tadiću, nespremnom da izgubi. Sada sve zavisi od portparola Miloševićeve politike iz “bremenitih” devedesetih Ivice Dačića, koji za veliki povratak socijalista može da zahvali samo Tadiću. Kao poželjna udavača, Dačić flertuje sa obema stranama i tvrdi pazar.

Preliminarni dogovor “malog Slobe” sa Tadićem treba uzeti sa rezervom, jer rezultati drugog kruga predsedničkih izbora daju socijalistima širi manevarski prostor i nameću neka druga pravila igre. Ko uopšte spominje fair play? Treba na političkom bazaru biti vešt i dobiti što više, namiriti stranačke apetite, odužiti se partijskim vojnicima, napuniti zaslužne džepove… Zato je lider socijalista i rekao da će dogovori oko formiranja vladajuće većine potrajati. Možda čak do septembra, kažu analitičari.

Lider socijalista Ivica Dačić je rekao da će dogovori oko formiranja vladajuće većine potrajati. Možda čak do septembra, kažu analitičari.

Demokrate, ozbiljno uzdrmane porazom svog predsedničkog kandidata, priželjkuju da mandatar za sastav nove vlade bude gubitnik predsedničkih izbora. Važno mesto premijera bi neutešnom gubitniku bilo ponuđeno kao utešna nagrada. Kao druga opcija se spominje gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, koji je pokazao zavidne rezultate na gradskim izborima. Kako će Tadić, koji je dobar deo kampanje zasnivao na nedoslednosti svog protivkandidata ilustrovane spotom da je “Nikolić juče pričao jedno, danas drugo…”, preći preko obećanja datog pod uticajem gubitničke atmosfere u noći poraza – “neću biti premijer”.

Izvesno je da će formiranje vlade potrajati i da će Nikolić prvo da ponudi mandat za sastavljanje vlade partijskoj koleginici Jorgovanki Tabaković. Ako socijalisti formiraju vladu sa naprednjacima, imali bismo sličnu situaciju kao u protekle četiri godine, samo što bi apsolutnu vlast, umesto DS-a, imala Srpska napredna stranka. Iako je Nikolić najavio ostavku na mesto predsednika partije, teško da bi se veze između njega i stranačkog rukovodstva pokidale.

Ravnoteža vlasti

Pozicija Nikolića bila bi mnogo jača, predsednik bi mogao da izlazi iz svojih ustavnih ovlašćenja preko uticaja na partijske kadrove u raznim resorima. Mogao bi da nastavi sa dosadašnjom praksom uticaja na bezbednosno-obaveštajni sistem preko pozicije predsedavajućeg u Savetu za nacionalnu bezbednost. Njegov šef kabineta je, po poziciji i sekretar Saveta, ali i član Biroa za koordinaciju službi bezbednosti.

Pojedini kritičari su u dosadašnjem Tadićevom šefu kabineta videli čoveka kojem su na raport dolazili svi šefovi službi bezbednosti. Predsednik bi, preko partijskih kadrova, čak imao uticaja i na postavljanje šefova bezbednosnih službi. Ali, naprednjaci bi morali da preduzmu odgovornost za ozbiljne rezove koji su neophodni za vođenje države opterećene problemima, krizom, dugovima, kosovskim pitanjem…

Varijanta o kojoj se najmanje govori bila bi ponavljanje izbora ukoliko niko ne uspe da sastavi parlamentarnu većinu, što bi nas uvelo u ćorsokak po ugledu na grčki scenario.

U slučaju kohabitacije Nikolića sa vladom koju bi činile DS i Socijalistička partija Srbije, ovlašćenja predsednika bila bi svedena na ustavni okvir, što bi nas podsetilo na to da predsednik Srbije ima skromna ustavna ovlašćenja i na to da je za vođenje državne politike nadležna vlada Srbije, koja je za svoj rad odgovorna parlamentu. Vlada i predsednik bi bili u odnosu međusobne kontrole, ali bi “ravnoteža vlasti” po srpskom poimanju mogla da se manifestuje raznim opstrukcijama, od odbijanja predsednika da potpiše neki zakon do neslaganja sa predlozima ministra odbrane o unapređenju viših oficira.

Varijanta o kojoj se najmanje govori bila bi ponavljanje izbora ukoliko niko ne uspe da sastavi parlamentarnu većinu do početka septembra. Ovo rešenje bi nas uvelo u ćorsokak po ugledu na grčki scenario. Ne bi trebalo isključiti ni formiranje velike koalicije SNS-DS sa manjinama, odnosno sa koalicijom oko SPS-a. Iako mnogi, uvereni “principijelnim” negacijama te koalicije, koje su pred izbore dolazile iz tabora naprednjaka i demokrata, smatraju da je ova opcija najmanje verovatna, dosta je elemenata koji upućuju na nju.

Jasna poruka birača

Vlada bi imala apsolutnu većinu (149, a u slučaju učešća i koalicije oko SPS-a 193 poslanika), kojom bi mogla da završi ozbiljne reformske poteze koji su na čekanju, zbog čega je moguće da ovakav scenario priželjkuje i Zapad. Ovu koaliciju mogla bi da podstakne ekonomska kriza i neophodnost donošenja teških odluka, za šta bi bilo dobro da se podeli odgovornost. Velika koalicija bi mogla da bude formirana i uz izgovor sprečavanja vanrednih izbora i brane grčkom scenariju.

Jedna od posledica Tadićevog poraza su i odnosi u njegovom DS-u, jer su brzo počela međusobna optuživanja za neuspeh. Poruka birača koji su svoju stranku počastili masovnom izbornom apstinencijom je jasna, pa će u DS-u morati da dođe do provetravanja. I dok se demokrate budu provetravale, Nikolić će morati da preuzme odgovornost i da nešto konkretno radi.

Međunarodnom faktoru je važno samo koliko je neko kooperativan. I Kurt Waldheim je bio oficir Wehrmachta pa je postao predsednik Austrije, čak i generalni sekretar UN-a.

Čovek sa antievropskom, radikalskom prošlošću, učesnik rata u Hrvatskoj, prilagođavanjem uhu birača i vratolomnim političkim zaokretom je došao u poziciju da dokaže privrženost evropskim vrednostima. Međunarodnom faktoru je važno samo koliko je neko kooperativan. I Kurt Waldheim je bio oficir Wehrmachta pa je postao predsednik Austrije, čak i generalni sekretar Ujedinjenih nacija.

Brzo ćemo videti da li će bivši antievropejac u dokazivanju svoje nove orijentacije da bude “veći katolik od pape” kada bude trebalo da pokaže konstruktivnost u razrešenju protivrečne politike “i Kosovo i EU”. Već mu je poručeno da će institucije EU-a da ga cene, ne po retorici, već po delima – uspehu u regionalnoj saradnji i evropskim integracijama.

Kome sad izgleda smešno humoreska o pokojnom Miloševiću, koji, videvši na vlasti Nikolića i Dačića, ljutito kaže: “Pa što ste mene morali da skinete?!”

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i nužno ne odražavaju uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera