Diplomatski rat za simboličnu funkciju

Piše: Mirjana Pantić

Krajnje formalan izbor za predsedavajućeg Generalne skupštine Ujedinjenih nacija ove godine se pretvorio u pravi mali diplomatski rat, koji je buknuo kada je Srbija, u minut do 12, odlučila da istakne svog kandidata za tu politički vrlo mršavu funkciju. Tradicija da se diplomata na tu poziciju bira aklamacijom, ove godine će biti prekinuta, jer 23 države istočne Evrope ne mogu da se dogovore da li bi radije na poziciji predsedavajućeg videle Jeremića ili njegovog protivkandidata, Litvanca Dalijusa Čekuolisa.

Prvi put posle 1991. godine, umesto aklamacijom, predsedavajući Generalne skupštine UN-a biće biran glasovima članica tog tela.

Prema proceduri, pet regionalnih grupa svake godine daje svog kandidata za predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a, a ove je godine na red došla istočna Evropa. Litvanci su se okomili na tu poziciju još 2004. godine i do pre nekoliko meseci su bili potpuno spokojni, jer nisu računali na to da će za simboličnu funkciju u međunarodnoj organizaciji morati da se upuštaju u diplomatsku bitku. Međutim, planove im je pomutila Srbija, kada je krajem januara zvanično predožila Jeremića za predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a.

Zbog dva pretendenta na istu funkciju, 193 članice Generalne skupštine UN-a će sredinom godine glasati za izbor predsedavajućeg. To će biti prvi put posle 1991. godine da se, umesto aklamacijom, predsedavajući Generalne skupštine UN-a bira glasovima članica tog tela.

Male države i veliki igrači

Postavlja se pitanje zašto je Srbija bila toliko uporna da za protokolarnu funkciju uđe u pravi mali diplomatski rat. Vlasti u Srbiji kao jednu od ključnih prednosti zauzimanja te stolice u UN-u, navode jačanje ugleda zemlje, veću vidljivost vanjske politike i intenziviranje kontakata sa glavnim igračima na međunarodnoj političkoj sceni. Ova očekivanja nisu potpuno nerealna i to je razlog zašto su male države, poput Srbije i Litvanije, spremne da se za nju bore. Veliki igrači na svetskoj političkoj sceni su u drugačijoj poziciji – oni su zauzeli daleko važnija mesta u međunarodnim organizacijama i, za razliku od zemlje koja se više od decenije muči da sa sebe skine blast prošlosti, oni ne moraju da se zamaraju izgradnjom novog imidža.

Crna Gora najavljuje podršku Jeremiću, BiH još razmatra kako će glasati, dok se Hrvatska prethodno ‘obećala’ Litvancima, pa srpski ministar neće moći da računa na njihovu podršku.

Same nadležnosti predsedavajućeg nisu spektakularno značajne, ali ni potpuno zanemarljive. Osim što zakazuje sednice Generalne skupštine i određuje dnevni red, on takođe predlaže međunarodne inicijative i mirovne misije. U tom smislu bi mogao da pogura neku važnu inicijativu koja nije samo u interesu Srbije, već i regiona. Zasigurno je to prepoznala Crna Gora, koja najavljuje podršku Jeremiću. Bosna i Hercegovina još razmatra kako će glasati, dok se Hrvatska prethodno “obećala” Litvancima, pa srpski ministar neće moći da računa na njihovu podršku.

Jeremić (37) je dobro poznat u diplomatskim krugovima, posebno u Generalnoj skupštini UN-a, gde je proteklih godina pokušavao da brani državnu politiku očuvanja Kosova u sastavu Srbije. Uživa poverenje Moskve, a stekao je i ugled među zvaničnicima afričkih, latinoameričkih i azijskih zemalja. Školovao se u inostranstvu i perfektno govori engleski. Diplomirao je na Cambridgeu, a magistrirao na Harvardu.

Izgubljena kosovska bitka

Iza namere da se kandiduje za predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a krije se ambicija da nastavi diplomatsku karijeru, ali i da pokuša da se uhlebi za slučaj da ostane bez ministarske fotelje posle majskih parlamentarnih izbora u Srbiji. Jeremić, koji je član vladajuće Demokratske stranke, nije omiljeni političar među proevropski orijentisanim biračima. Smatra se da je previše energije sa pozicije ministra vanjskih poslova potrošio na unapred izgubljenu bitku za očuvanje Kosova i da je zanemario evropske integracije, na kojima je njegova DS dobila prethodne izbore. Zato je izazvao gnev ne samo birača DS-a, već i čelnih ljudi te partije. Čak i ako DS uspe da posle izbora sastavi vladu, teško da će se u njoj naći mesto za Jeremića, posebno imajući u vidu da se sve češće pominje mogućnost da u toj vladi bude sada opoziciona Liberalno-demokratska partija, koja je bila najveći kritičar Jeremićevog vođenja vanjske politike.

Iza Jeremićeve namere da se kandiduje za predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a krije se ambicija da nastavi diplomatsku karijeru, ali i da se pokuša uhlebiti za slučaj da ostane bez ministarske fotelje posle majskih parlamentarnih izbora u Srbiji.

Postoje i drugačija tumačenja zašto je Srbija bila toliko uporna u isticanju svog kandidata. Reuters i France-presse su nedavno preneli da se iza šarade krije namera Rusije da sa Litvanijom raščisti račune iz prošlosti. Prema tim agencijama, Moskvi nimalo nije simpatičan način na koji Viljnus gleda na period posle Drugog svetskog rata. Litvanija je posle rata došla pod vlast Sovetskog saveza, u kojem je bila do 1990. godine kada je proglasila nezavisnost. Za Litvance period u kojem su bili pod vlašću Moskve nije bio period slobode. “Završetak rata je rezultirao okupacijom i aneksijom Litvanije od strane Sovetskog saveza. Moja zemlja se našla pod vlašću totalitarnog režima”, rekao je litvanski kandidat Čekuolis. Rusiji se nimalo ne dopada da je litvanski zvaničnici javno optužuju za ugnjetavanje tokom posleratnih godina.

Dok Litvanija i Rusija pate od višedecenijske netrpeljivosti, Srbija se hvali vekovnim prijateljstvom sa Moskvom. Jeremić je među srpskim zvaničnicima upravo jedan od najvećih zagovornika jačanja prijateljskih veza sa Moskvom. Beogradu su daleko važniji bliski odnosi sa Moskvom nego sa Viljnusom. Međutim, zbog opredelenja za članstvo u Evropskoj uniji, Beogradu ne ide u prilog da zaoštrava odnose sa Litvanijom, koja je od 2004. godine članica te organizacije.

Ucenjivački potencijal

Umalo se Srbija već jednom opekla zbog isticanja Jeremićeve kandidature. Pre martovske odluke Evropskog saveta o kandidaturi za članstvo u EU, Litvanci su najavljivali da neće biti među zemljama članicama koje će glasati “za”. Iako je bilo očigledno da je razlog za to Jeremićeva kandidatura, objašnjenje Litvanije je bilo nešto drugačije. Viljnus je odjednom bio zainteresovan da vidi kako Srbija ispunjava uslove potrebne za sticanje statusa kandidata. U prethodnim fazama procesa evrointegracije Srbije, glas Litvanije se gotovo nije čuo. Ipak, Litvanci su na kraju, pod pritiskom većih država EU, popustili i Srbija je dobila kandidaturu.

Diplomatski rat će morati da se okonča izborom jednog od dvojice predstavnika istočnih zemalja za predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a, jer ni Litvaniji ni Srbiji neće biti od koristi da postavljaju rampe jedna drugoj na putu ka ostvarenju svojih diplomatskih ambicija.

To, međutim, ne znači da se Viljnus potpuno povukao i rešio da oprosti Srbiji i Jeremiću. O tome najbolje govori činjenica da je Litvanija danas jedina od 27 zemlja članica EU koje nisu ratifikovale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Uniji. Izvesno je, međutim, da se i to jednog dana mora dogoditi. Ne zato što će Litvanija ponovo biti pod pritiskom velikih igrača EU da popusti, već zato što Srbija može da joj pripreti da će blokirati njenu kandidaturu za mesto nestalne članice Saveta bezbednosti UN-a 2014. godine. Ucenjivački potencijal je gotovo izjednačen.

Diplomatski rat će, dakle, morati da se okonča izborom jednog od dvojice predstavnika istočnih zemalja za predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a. Jer ni Litvaniji ni Srbiji neće biti od koristi da postavljaju rampe jedna drugoj na putu ka ostvarenju svojih diplomatskih ambicija.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i nužno ne predstavljaju uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera