Na istoku ništa novo

Piše: Marko Matić

Dve decenije od početka opsade Sarajeva srpska politička i intelektualna oligarhija uporno nastavlja kontinuitet realizacije zločinačkog poduhvata razbijanja Bosne i Hercegovine, gledajući na zapadnog suseda kao na potencijalni ratni plen i “pravednu i samorazumljivu kompenzaciju za gubitak Kosova”. Iako je pod pritiskom međunarodne zajednice retorika zvaničnog Beograda promenjena u pravcu verbalnog priznavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine, logističkom i finansijskom podrškom politici blokade, koju sprovodi Banjaluka, srbijanske vlasti uporno podrivaju funkcionisanje međunarodno priznate susedne države. Paralelno sa podrškom destruktivnoj politici entitetskih vlasti Republike Srpske, parapolitičke i paradržavne strukture Srbije, personalno oličene u likovima raznih savetnika i intelektualaca bliskih vladajućim političkim krugovima, nastavljaju sa sistematskim uzgajanjem ideologije mržnje i relativizacijom zločina počinjenih tokom rata.

Logističkom i finansijskom podrškom politici blokade koju sprovodi Banjaluka, srbijanske vlasti uporno podrivaju funkcionisanje međunarodno priznate susedne države.

Ideološkim cementiranjem ratom povučenih etničkih podela i stalnom blokadom funkcionisanja države Bosne i Hercegovine, uporno se nastoji dokazati neodrživost koncepta multietničkog građanskog društva u državi zaraženoj “neizlečivim” virusom etnifikacije politike. U cilju promocije veštački stvorene fikcije o Bosni kao neodrživoj državi, “tamnom vilajetu” i “zemlji mržnje i teskobe”, kako je nazivaju opskurni glasnogovornici srpskih intelektualnih krugova, činjenice se često prikrivaju, krivo tumače i falsifikuju, dok se ksenofobiji hronično sklonoj većini građana Srbije i srpskog entiteta unutar Bosne i Hercegovine, predstavlja lažirana slika o karakteru rata i zločina koji su tokom njega počinjeni. Svedoci smo poslednjih meseci nimalo slučajnog intenziviranja pokušaja da se, relativizacijom počinjenih ratnih zločina, pa čak i sudski potvrđenog genocida, izmeni karkter samog konflikta i njegovih posledica, čime se želi pribaviti opravdanje za nastavak zločinačke politike, koja je devedesetih godina prošlog veka dovela do najvećih zločina u Evropi nakon Drugog svetskog rata i koja se i danas, prikrivenim sredstvima, još uvek dosledno sprovodi.

Odgovornost i genocid

U situaciji institucionalne blokade izazvane kontinuiranom politikom opstrukcije, koju sprovode vlasti srpskog entiteta, duh i dometi Dejtonskog sporazuma i karakter Republike Srpske postali su centralne teme debate o budućnosti i perspektivama Bosne i Hercegovine kao države. Legitimna pitanja o odgovornosti i genocidnom poreklu Republike Srpske čelnici tog entiteta redovno koriste kao sredstvo za zastrašivanje svojih sunarodnika, koji se etnički homogenizuju stalnim pričama o navodnim pokušajima ukidanja Republike Srpske i nametanju kolektivne odgovornosti srpskom nacionalnom korpusu. Paradoksalno je to što neveštom zamenom teza Milorad Dodik i njegovi srbijanski mentori uporno ponavljaju mantru o nepromenljivosti Dejtonskog sporazuma i mehanizama koje je on obezbedio srpskom entitetu, istovremeno negirajući funkcionalnu održivost Bosne i Hercegovine kao države, kojoj je taj isti sporazum zagarantovao suverenost i teritorijalni integritet. O nipodaštavanju Bosne kao države najbolje svedoče izjave samog Dodika i drugih visokih entitetskih funkcionera, u kojima se, primera radi, podvlači da je “Republika Srpska spremna za evropski put, ali ne i za evropski put Bosne i Hercegovine”.

Legitimna pitanja o odgovornosti i genocidnom poreklu Republike Srpske čelnici tog entiteta redovno koriste kao sredstvo za zastrašivanje svojih sunarodnika, koji se etnički homogenizuju stalnim pričama o navodnim pokušajima ukidanja Republike Srpske i nametanju kolektivne odgovornosti srpskom nacionalnom korpusu.

Nedavni televizijski duel Milorada Dodika i srbijanskog opozicionog lidera Čedomira Jovanovića, kao i promocija knjige gurua srpskog nacionalizma Dobrice Ćosića o bosanskom ratu, predstavljaju paradigmatične primere koji ogoljavaju arhitekturu odnosa Srbije prema bosanskom pitanju. Po uhodanoj matrici, tipičnom zamenom teza, prvo se odgovornost za izbijanje rata nastoji pripisati događajima iz nekih prošlih vekova i Drugog svetskog rata, ali i paranoidnom strahu srpskog kolektiviteta od majorizacije. Kada je odgovornost za izbijanje rata rastočena, podeljena i pripisana egzistencijalno utemeljenom strahu od pogrona, sledi druga faza, fokusirana na relativizaciju i opravdavanje masovnih zločina počinjenih tokom rata oveštalim frazama o tome kako su ih sve strane podjednako činile, uz redovno negiranje sudski potvrđene činjenice da je u Srebrenici počinjen genocid.

Jeftine podvale

Propuštanjem ratne “istine” kroz ideološku prizmu srpskog nacionalizma, stvara se osnova za sledeći korak legitimizacije realne zloupotrebe ratom ishodovanih kolektivnih etničkih prava, čiji je jedini cilj postala praktična demonstracija neodrživosti dejtonske Bosne i Hercegovine kao države. Iz, na takav način montiranih, premisa logičnim se nameće zaključak koji i jeste krajnji cilj čitavog scenarija, da je jedino moguće buduće rešenje bosanskog pitanja zapravo raspad države i njena podela na dva ili čak tri entiteta, od kojih bi se jedan izvesno pripojio Srbiji.

Ključna tačka revizije tačno utvrđenih činjenica o događajima tokom rata u BiH jeste pitanje odgovornosti za počinjene ratne zločine. 

Ključna tačka revizije tačno utvrđenih činjenica o događajima tokom rata u Bosni i Hercegovini jeste pitanje odgovornosti za počinjene ratne zločine. Sledeći istu matricu nastalu u ideološkoj kuhinji velikosrpskog nacionalnog projekta, ta odgovornost se uporno relativizuje, uključujući i negiranje počinjenog genocida. Jeftinim podvalama svaki zahtev za odgovornošću i suočavanjem sa ratnom prošlošću srpski političari i intelektualci sa obe strane Drine momentalno pripisuju umišljenim pokušajima nametanja kolektivne odgovornosti čitavom srpskom narodu. Kao ključni argument oni ističu civilizacijski princip individualne krivične odgovornosti i okolnost da po tom principu pred Međunarodnim tribunalom u Hagu već odgovara veliki broj ratnih političkih i vojnih čelnika bosanskih Srba. Iako princip individualne odgovornosti nije sporan, prećutkuje se činjenica da se ukupna odgovornost za ratne zločine i genocid ne može svoditi jedino na utvrđivanje njenog krivičnog vida, na koji se taj opšteprihvaćeni princip odnosi.

‘Moralno pravo’

Pored krivične, logično bi bilo postaviti pitanje materijalne i moralne odgovornosti, koje itekako mogu imati kolektivni, solidarni karakter. Šta su, primera radi, Srbija i njen marionetski srpski entitet unutar Bosne preduzeli po pitanju pravičnog obeštećenja porodica žrtava zločina ratne mašine koja je sprovodila politiku stvaranja Repulike Srpske i agresije na Bosnu i Hercegovinu? Da li političke strukture Republike Srpske imaju moralno pravo da ratom i zločinima ishodovanim pravom veta unutar bosanskih federalnih institucija, blokiraju funkcionisanje države Bosne i Hercegovine i kao taoce drže njene građane, uskraćujući im pravo na budućnost, nakon što su im prošlost već oduzeli? Cilj mehanizma veta aranžiranog Dejtonskim mirovnim sporazumom svakako nije bila blokada funkcionisanja države, čiju je suverenost i teritorijalni integritet taj ugovor zagarantovao, već pre svega sprečavanje majorizacije etniciteta unutar jedinstvene države.

Do daljnjeg će jedini garant kakvog-takvog unutrašnjeg funkcionisanja institucija BiH biti intenzivno međunarodno prisustvo oličeno u Kancelariji visokog predstavnika i vanrednim bonskim ovlašćenjima. 

Zbog upornog odbijanja da se kao ključni princip demokratskog odlučivanja prihvati civilizacijska tekovina predstavničke demokratije oličena u formuli “jedan čovek – jedan glas”, a da se pravo veta svede na korektivni faktor koji bi postao izuzetak, a ne pravilo, do daljnjeg će jedini garant kakvog-takvog unutrašnjeg funkcionisanja institucija Bosne i Hercegovine biti intenzivno međunarodno prisustvo oličeno u Kancelariji visokog predstavnika i vanrednim bonskim ovlašćenjima. Otuda nedavni zahtevi ruskog ambasadora u Sarajevu Aleksandra Bocan Harčenka za ukidanjem bonskih ovlašćenja i Kancelarije visokog predstavnika predstavljaju direktan pritisak u pravcu rasparčavanja Bosne i Hercegovine kao države. U uslovima stalnog pritiska Srbije i sofisticiranog podrivanja funkcionisanja bosanskih institucija preko struktura Republike Srpske, snažno prisustvo međunarodnih faktora je onaj teg koji uspostavlja kakvu-takvu ravnotežu političke moći u regionu. Nastanak trajnije i samoodržive ravnoteže može se očekivati tek nakon integracije regiona u evroatlantske strukture, što je proces koji će potrajati još najmanje jednu deceniju.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i nužno ne predstavljaju uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera