Erozija demokratskog etosa
Piše: Marko Matić
Prvo poluvreme izborne kampanje u Srbiji otkrilo je postojanje velike idejne i političke krize koja je predstavljanje pretendenata na političku vlast u sadržajnom smislu svela na prizemnu demagogiju kao jedino preostalo sredstvo za mobilizaciju i privlačenje glasačkih masa. Kao posledica narastajuće krize u društvu i odsustva ideja u okviru postojeće političke ponude, eskalirao je još jedan problem za koji su mnogi naivno poverovali da je nakon dvanaest godina demokratske tranzicije definitivno postao deo autoritarne prošlosti, a koji se ogleda u narastajućim zloupotrebama demokratskih procedura i državnih institucija.
Iako dosadašnji tok kampanje marketinški sturčnjaci ocenjuju prilično mlakim i dosadnim, ispod površine bledunjave i dosta ujednačene ponude na političkoj pijaci kriju se simptomi ozbiljnih tektonskih poremećaja u samom središtu političkog sistema u Srbiji. Nesposobnost postojećih političkih institucija i partijskih struktura da na odgovarajući način odgovore na narastajuće izazove i potrebe svojih građana, rezultirala je opštom bezidejnošću i odsustvom održivih programa razvoja zemlje. U odsustvu proaktivnih pristupa i odgovora na postojeće izazove, dominirajuće opredeljenje partijskih oligarhija kao ključnih aktera u polju politike, postalo je praktikovanje pukih tehnika političke vladavine, što je svoj puni izraz dobilo u izlivu isprazne i svakog realnog sadržaja lišene demagogije u javni prostor. U takvoj atmosferi, stiče se mučan utisak da i korumpirane partije, ali i beznađem sve više ophrvani građani, jedva čekaju da se teatar apsurda, oličen u formalnim izborima bez suštinske mogućnosti biranja, što pre privede kraju, a da se rešavanje nagomilanih problema prepusti stihiji istorijskih tokova.
Institucionalni marifetluk
U klimi obostrane predizborne ravnodušnosti, birača i pretendenata na političku vlast, dogodio se novi institucionalni marifetluk u režiji, sada već bivšeg, srbijanskog predsednika Borisa Tadića. Tačno na sredini kampanje za parlamentarne izbore i svega mesec dana pre njihovog održavanja, Tadić je odlučio da, kako se izrazio, sebi skrati mandat i tako objedini održavanje svih izbora u zemlji. Taj potez Tadić je obrazložio potrebom finansijskih ušteda i izbegavanjem “paralize i gubitka vremena do čega bi došlo usled vođenja još jedne, predsedničke, izborne kampanja u toku iste kalendarske godine”. I premda stavovi lidera najveće proevrospke stranke u Srbiji o izborima kao vanrednom stanju i elementarnoj nepogodi dovoljno govore o demokratskom potencijalu srbijanskog društva, od Tadićeve percepcije demokratije mnogo više zabrinjavaju njegova dela usmerena na nedozvoljeno manipulisanje institucijama i demokratskim procedurama.
Podatak da se u modernoj Evropi trećim predsedničkim mandatom mogu pohvaliti jedino Aleksandar Lukašenko i Vladimir Putin, kao i činjenica da se Tadićevom nedemnokratskom postupku gotovo niko nije usprotivio, slikovito govore o stepenu rezvijenosti demokratije u Srbiji, koja je još uvek daleko od zemlje koja bi se mogla nazvati istinskim kandidatom za članstvo u Evropskoj uniji.
Kao i kod mnogih drugih poteza koje je Boris Tadić ranije povlačio za vreme trajanja svoja dva predsednička mandata, i ovoga puta bilo je neophodno pažljivo čitanje između redova, kako bi se otkrilo stvarno značenje njegovih, samo naizgled, razumnih predloga. Iako za naprasnu odluku bivšeg predsednika Srbije o skraćenju sopstvenog mandata nije bilo zakonskih smetnji, ali ni opravdanog razloga, očigledno je da je u pitanju bio čin manipulacije institucijom predsednika države i narušavanja započete izborne procedure. Iza navodnih najviših interesa zaštite države od parališućih efekata izborne kampanje, krije se jednostavna i mnogo prizemnija kalkulacija u čijoj je osnovi pokušaj eks predsednika da svojim ličnim autoritetom poboljša izborne izglede sopstvene partije. Tadić je, pri tome, ozbiljno narušio jednakost izbornih uslova, prigrabivši za sebe nekoliko dodatnih meseci za vođenje kampanju i ostavljajući svojim konkurentima svega mesec dana da biračima predstave svoje programe.
Sama odluka o spajanju izbora očigledno je predstavljala iznuđeni i donekle očajnički potez bivšeg srbijanskog predsednika u pokušaju da od izbornog poraza spasi svoju Demokratsku stranku. Da li će u toj hazarderskoj političkoj igri i uspeti ostaje tek da se vidi, ali novonastala situacija neodoljivo podseća na prevremene predsedničke izbore koje je Slobodan Milošević raspisao u leto 2000. godine kako bi svojoj partiji obezbedio izbornu pobedu. Međutim, za razliku od izbora 2000. kada su srbijanski glasači imali gotovo crno-belu sliku izbora između propale ratne politike i šanse za novi početak, srbijansko društvo se danas suočava sa paradoksom da mnoge glasače od očajne situacije u kojoj se nalaze, mnogo više brine neizvesnost od onoga što bi mogla doneti pobeda Tadićevih suparnika. U uslovima svođenja glasanja na izbor manjeg zla, čini se da je samouvereni i boljom startnom pozicijom ohrabreni Tadić ozbiljno potcenio naraslo nezadovoljstvo koje postoji u Srbiji, a koje je izazvala dosadašnja vladavina njegove korumpirane partijske strukture. Stoga bi se u predstojećoj hazarderskoj političkoj igri, praćenoj širokim odmeravanjem nedokučivog, njegovo rasuđivanje lako moglo pokazati pogrešnim.
Narušavanje elementarnih izbornih procedura i demokratskih standarda koje se dogodilo u režiji onih koji važe za predvodnike demokratskih i proevropskih snaga u Srbiji, samo je nastavak višegodišnje prakse sistematskog urušavanja državnih institucija i njihovo podređivanje volji jednog dominanatnog centra političke moći koji se formirao u neposrednom Tadićevom okruženju. Zarad očuvanja tako uspostavljene koncentracije moći, bivši predsednik je, urpkos svojoj bezrazložnoj ostavci, ipak odlučio da se, uprkos eksplicitnoj ustavnoj zabrani, ponovo kandiduje i to za svoj treći mandat na mestu prvog čoveka Srbije.
Za jedno društvo koje pretenduje da nosi atribute modernog, demokratskog i evropskog, zaista neverovatnim zvuči podatak da se neko može kandidovati za treći uzastopni mandat na mestu predsednika države. Ta okolnost je očigledno posledica političkih dogovora koji su pratili sastavljanje i donošenje postojećeg srbijanskog Ustava, kao i pratećeg Ustavnog zakona koji je Tadiću omogućio da mu se mandati računaju počev od primene novog najvišeg pravnog akta. Ti dogovori i odredbe zakona za sprovođenje Ustava, međutim, ne menjaju činjenicu da Tadić, kandidovanjem za treći mandat, krši i obesmišljava eksplicitnu ustavnu normu koja jasno kaže da niko ne može biti biran za predsednika više od dva puta. Utoliko pre što je i stari ustav imao gotovo identičnu odredbu, a između dva najviša akta postoji jasan kontinuitet.
Narušen princip
Ono što je najvažnije u tom spletu političko-konstitucionalnih igara i opravdajućih pravničkih verbalnih egzibicija, jeste činjenica da je svojom kandidaturom za treći mandat Boris Tadić narušio jedan od najvažnijih civilizacijskih demokratskih principa koji predstavlja institucionalnu branu pojavi autoritarnih oblika političke vlasti. Podatak da se u modernoj Evropi trećim predsedničkim mandatom mogu pohvaliti jedino Aleksandar Lukašenko i Vladimir Putin, kao i činjenica da se Tadićevom nedemnokratskom postupku gotovo niko nije usprotivio, slikovito govore o stepenu rezvijenosti demokratije u Srbiji, koja je još uvek daleko od zemlje koja bi se mogla nazvati istinskim kandidatom za članstvo u Evropskoj uniji.
Sama odluka o spajanju izbora očigledno je predstavljala iznuđeni i donekle očajnički potez bivšeg srbijanskog predsednika u pokušaju da od izbornog poraza spasi svoju Demokratsku stranku.
Političke mahinacije, izborni marifetluci i manipulisanje demokratskim procedurama, praćeni krizom ideja i kredibiliteta postojećih aktera u polju politike, izazvaće dugoročne posledice po razvoj demokratskog procesa u Srbiji. Građanima koji su i inače skloni autoritarnim oblicima političke kulture, postojeći kvazidemokratski sistem i ponašanje, pre svega, onih aktera koji važe za perjanice proevropskih snaga u Srbiji, doprineće izazavanju trajne odbojnosti prema demokratiji uopšte. Zaslepljene predizbornim igrama bez granica, postojeća politička oligarhija nesvesno je na sebe preuzele rizik i odgovornost za sve posledice koje će nastupiti u društvu nakon potpunog urušavanja njeogvog demorkatskog političkog etosa.
Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i nužno ne predstavljaju uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera