Smokvin list kontrolisanog pluralizma

Piše: Marko Matić

Nakon što je predsednik Boris Tadić 13. marta dao znak za početak srbijanskih predizbornih igara bez granica, usledio je sveopšti juriš postojećih političkih aktera u borbi za glasove lakovernih birača i što veće učešće u toliko željenoj vlasti i nemerljivoj koristi koju ona donosi.

U zemlji čiji je demokratski sistem zapao u stanje patološke partokratske degeneracije i čiju je fizionomiju političke scene odredila struktura bizarnih predizbornih koalicija, u koje su se političke frakcije pregrupisale znatno pre početka same izborne utakmice, ključno pitanje više nije za koga će se srbijanski birači opredeliti, već da li oni uopšte imaju mogućnost stvarnog izbora.

Marketinški svesni činjenice da su, u uslovima elementarne egzistencijalne ugroženosti velikog dela populacije, apstraktne, visokodržavne teme izgubile svoju mobilizacijsku snagu, ključni pretendenti na učešće u budućoj vlasti ušli su u izbornu utakmicu pravom kanonadom slatkorečivih obećanja o brzom ekonomskom napretku i blagostanju, koje će njihova pobeda obezbediti svim građanima Srbije. U tom poslu je, u prvoj nedelji kampanje, posebno prednjačila Tadićeva Demokratska stranka, koja je funkciju predsednika države, koju obavlja njen lider, bezočno iskoristila za promociju sopstvenog partijskog programa.

Bez obzira na to što nijedno od ključnih ekonomskih obećanja do sada nije ispunjeno, demokrate su očigledno i ovoga puta procenile da je igranje na kartu pohlepe i sitnih koristi proverena dobitna kombinacija za privlačenje dezorijentisanog i osiromašenog srbijanskog puka.

Sledeći jedino ideju interesa svoje partije, Tadić, koji je formalno predsednik svih građana, iznenada se rastrčao po Srbiji otvarajući u hodu u jednom danu i po nekoliko ranije već otvorenih fabrika, plastenika, poljoprivrednih gazdinstava, poslastičarnica i seoskih prodavnica. U predstavi koja je neodoljivo podsetila na izvedbe Slobodana Miloševića u poslednjoj fazi njegove vladavine, Tadić je, prkoseći zvaničnim statistikama i poražavajućoj realnosti, nastojao građane da ubedi u početak dobro simuliranog ekonomskog buma, koji će se nastaviti jedino u slučaju da birači njemu i njegovoj stranačkoj mašineriji povere još jedan mandat.

Paralelna stvarnost

Očigledno računajući na to da će predizborna medijska mećava prekriti sećanje na bezidejnu četvorogodišnju vladavinu aktuelne vladajuće koalicije, Tadićevi marketinški savetnici su procenili da će režirana energičnost predsednika među naivnim glasačima biti prepoznata kao efikasnost i njegova realna politička snaga, što bi u utakmici sa nekredibilnom opozicijom bilo dovoljno za još jednu izbornu pobedu.

Zanimljivo je da je u kampanji demokrata za sada izostala promocija visokoparne, ali realno besmislene političke formule “I Kosovo i Evropa”, koja je bila u fokusu prethodnih parlamentarnih izbora 2008. godine. Tom činjenicom kao da je potvrđeno opažanje nekih nezavisnih posmatrača da izbornu pobedu demokratama tada nisu donele apstraktne državotvorne teme, već jeftina predizborna obećanja o akcijama od 1.000 evra, proizvodnji i izvozu 300.000 Fiatovih automobila godišnje i 200.000 novih radnih mesta. Bez obzira što nijedno od tih ključnih ekonomskih obećanja do sada nije ispunjeno, demokrate su očigledno i ovoga puta procenile da je igranje na kartu pohlepe i sitnih koristi proverena dobitna kombinacija za privlačenje dezorijentisanog i osiromašenog srbijanskog puka.

Predsednika su u poslu kreiranja paralelne stvarnosti, u stopu ispratili mediji bliski vladajućim strankama, forsirajući kampanju nezabeleženu još od Miloševićevog vremena. Tako su građani Srbije ovih dana iznenada otkrili da žive u zemlji koja leži na uljnim škriljcima, nezabeleženim rezervama zlata, rudi kriptonita, u kojoj samo što nije nikla najveća solarna elektrana na svetu i koja uskoro neće moći da se odbrani od silnih investitora koji su sa svih svetskih meridijana pohrlili da svoj kapital ulože u nju.

U poređenju sa olako plasiranim besmilicama kojima smo bili bombardovani prethodnih dana, a u čemu su učestvovali svi uticajni mediji u Srbiji, kampanje bivšeg i sadašnjeg lidera Severne Koreje o blagostanju u toj gladnoj zemlji, deluju kao scenariji koji su urađeni sofisticirano, umereno i sa neophodnom dozom ukusa.

Nedavno transformisani sledbenici krvožednih nacionalističkih ideja devedesetih preko noći su postali zakleti Evropejci. Ono što njihova srceparajuća zalaganja čini manje verodostojnim jeste činjenica da je čelnicima te bizarne koalicije bilo potrebno 18 godina da prihvate činjenicu da zapadna granica Srbije nije na liniji Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitica i da Split nije srpski grad.

Igrajući na kartu katastrofalnih rezultata prethodne vlade, a izbegavajući odgovore na neprijatna pitanja  izbora između daljeg negiranja kosovske nezavisnosti i nastavka približavanja članstvu u Evropskoj uniji, preobraćeni radikali Tomislava Nikolića takođe su prihvatili socijalno-ekonomske teme kao svoj ključni izborni adut.

Nedavno transformisani sledbenici krvožednih nacionalističkih ideja devedesetih preko noći su postali zakleti Evropejci i zagovornici sveukupnog ekonomskog napretka, borbe protiv kriminala, korupcije i izgradnje modernog evropskog društva. Ono što njihova srceparajuća zalaganja čini manje verodostojnim jeste činjenica da je čelnicima te bizarne koalicije bilo potrebno 18 godina da prihvate činjenicu da zapadna granica Srbije nije na liniji Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitica i da Split nije srpski grad, što definitivno nije najpoželjnija referenca za nekoga ko pretenduje da u narednom periodu predvodi zemlju kandidata za članstvo u EU. Pored ratnohuškačke prošlosti, Nikoliću i sledbenicima u prilog ne ide ni to što je osnovno obeležje njihove politike postalo izbegavanje izjašnjavanja po bilo kojem ozbiljnijem pitanju sa kojim se Srbija suočavala u prethodnom periodu.

Fasadna demokratija

Potpuna bezidejnost i odsustvo vizije budućeg razvoja društva, od čega pate sve postojeće srbijanske stranke, pokazali su da je i Nikolićevim naprednjacima, baš kao i Tadićevim demokratama, jedini kvalitet postala slabost i nesavršenost njihovih političkih protivnika.

Takvo stanje stvari neodoljivim čini zaključak da su srbijanski birači, poput kupca među praznim rafovima, osuđeni na izbor između pristajanja na nastavak prebiranja po deponiji bezidejnosti postojećih političkih stranaka i organizovanja nekih novih formi građanskog otpora postojećem sistemu koji je, poput metastaziranog kancera, počeo da razara i samo društveno tkivo na kojem počiva.

Ta do gole kože i krajnje nepristojnosti osvetljena činjenica dovela je do spontanog rađanja ideje otpora  fasadnoj demokratiji u Srbiji putem belih (nevažećih) listića, čija bi masovna pojava na predstojećim izborima dovela do delegitimizacije postojećeg partokratskog političkog sistema. Zanimljivo je da su, uprkos činjenici da smisao i dometi te ideje još uvek nisu do kraja jasno formulisani, usledile burne reakcije gotovo svih, posebno za prelazak cenzusa hronično zabrinutih malih stranaka na političkoj sceni.

U strahu da bi ideja belih listića mogla naći plodno tle među razočaranim i od politike umornim građanima, međusobno zavađene stranke naprasno su se ujedinile u osporavanju bilo kakvog smisla ideje o suprotstavljanju nametnutom izboru u uslovima postojećeg kontrolisanog pluralizma i monopolisanog političkog tržišta. U tom jednoličnom i orkestriranom nastupu stranačkih funkcionera, plaćenih analitičara i marketinških stručnjaka, donekle je odudarala jedino Nikolićeva Srpska napredna stranka, ne toliko zbog iznenada rođene svesti o poražavajućoj slici srbijanske političke scene, koliko zbog jednostavne kalkulacije da bi se među protestnim listićima pre svega mogli naći razočarani glasači aktuelne vlasti i nekih manjih stranaka, čiji je jedini smisao egzistencije postala što skuplja prodaja njihovog postizbornog koalicionog potencijala.

Bez obzira na dalju sudbinu ideje o belim listićima, sva je prilika da postojeće partijske strukture zaista imaju razloga za zabrinutost. Razvoj postojeće, izopačene verzije kvazidemokratskog sistema, nastale u vrenju bezočne igre partijskih interesa, dostigao je svoj vrhunac i realne granice. U takvoj atmosferi sve većem broju ljudi postaje kristalno jasno da tempirana socijalna bomba rastuće egzistencijalne nesigurnosti unutar bankrotiranog srbijanskog društva, definitivno neće biti demontirana marketinškim trikovima, improvizacijama  i simulacijama bezidejnih partijskih aparata. Građani će, na drugoj strani, u nametnutom izboru između besperspektivnog tumaranja u političkom mraku i rizika izlaska iz tog mraka preko tankog leda antisistemskog građanskog otpora, sve više biti skloni izboru ove druge opcije, bez obzira na rizike koje ona sa sobom nosi.

Takav razvoj događaja će, pre ili kasnije, dovesti do preispitivanja postojećih obrazaca političkog delovanja, što će stvoriti priliku za istinsku demokratsku transformaciju postojećeg političkog sistema, što je suštinski preduslov da građani Srbije napokon dobiju mogućnost stvarnog izbora između bogate političke ponude kao reprezenta najširih društvenih interesa.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i nužno ne odražavaju uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera