Najveći reformator koga je Srbija imala

Zoran Đinđić je bio čovek koji je svojim životom i svojom smrću dokazivao svoje stavove. Tek kada je ubijen, mnogi su mu poverovali, shvatajući  da je on najveći  reformator koga je Srbija imala, kaže Zoran Živković, bivši potpredsednik Demokratske stranke (DS) i prvi premijer po ubistvu Zorana Đinđića,  12. marta 2003.

I mnogi drugi poput njega smatraju da Srbija danas ne bi bila u  socijalnom i ekonomskom beznađu u kakvom jeste da je Đinđić živ.
Pojedini pravni eksperti, kao što je dr Marijana Pajvančić, misle da bi Srbija već bila u EU ili vrlo blizu članstva , da Đinđić nije ubijen. „Premijer Đinđić je imao stvaralačku energiju“, smatra ona, „a ta vrsta energije i motiva nam sada nedostaju“.

Obračun sa zločincima

„Đinđić je imao ono što vlade posle njega nemaju – strategiju! Kada su mu jednom rekli da potezi koje povlači  i odluke koje donosi nisu popularni, on je odgovorio  da to ne čini da bi sticao popularnost već zato što to mora da se uradi“, ističe antropolog, profesorka Zagorka Golubović.
Reforme koje je započeo i „to što mora da se uradi“, poput hapšenja i izručivanja Hagu Slobodana Miloševića, kao i pripremljene vladine akcije protiv vođa organizovanog kriminala, od kojih su oni najistaknutiji uživali podršku vojnih i civilnih službi bezbednosti bliskih Vojislavu Koštunici, tadašnjem predsedniku SRJ, u krajnjem skoru  –  ubile su Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog premijera Srbije.

Preciznije, ubili su ga „državni službenici“, pripadnici JSO ( Jedinice za specijalne operacije), koja se, pod komandom Miloševićeve „državne bezbednosti“,  „proslavila“ tokom rata u Bosni i Hercegovini  a potom i na Kosovu.

Neposredni izvršioci osuđeni za taj atentat su  Zvezdan Jovanović, zvani Zmija, Milorad Ulemek, zvani  Legija, i ostali zločinci, od kojih je svako pojedinačno najbolje znao zašto ih i sa kakvim  dokazima o ratnim zločinima  Đinđić može poslati u  Scheveningen.
Ubili su ga isti oni za koje će se tokom istrage i suđenja ispostaviti da su u avgustu 2000., po narudžbini Slobodana Miloševića, za pare, kidnapovali i likvidirali Ivana Stambolića, bivšeg predsednika Srbije, sa kojim se „Sloba Sloboda“   obračunao još  krajem osamdesetih da bi postao neprikosnoveni nacionalistički vođa Srba, ne samo u Srbiji.

Oružanu pobunu JSO u novembru 2001., upravo zbog hapšenja i slanja u Hag dvojice osumnjičenih za ratne zlolčine u BiH, podržao je kao „sindikalno pravo na štrajk“ i sam predsednik SRJ Vojislav Koštunica, popularni  vođa „patriotskog bloka“. To je, veruju ne samo Đinđićevi poštovaoci i pristalice, nesumnjivo doprinelo daljim pripremama zločinaca za atentat na premijera. Deo tih priprema javno je izvođen i kroz brojne medije koje su kontrolisale što nelustrirane „bezbednosne strukture“, što „patriotske stranke“ i  lideri  kriminalnih klanova. Đinđić je u to vreme, po potrebi,  satanizovan kao „nemački agent“, „švercer cigareta“, „izdajnik koji ima zadatak da srpske heroje i patriote izruči našim neprijateljima“ …  Polazeći od ovakve i slične argumentacije, kao što su i iskazi atentatora i svedoka tokom suđenja,  poznati advokat Srđa Popović, podneo je još pre dve godine krivičnu prijavu za  oružanu pobunu  kojom su obuhvaćeni i Vojislav Koštunica, bivši  predsednik SRJ,  i Aca Tomić,  bivši načelnik Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije. 

Tadićev stav

Miljko Radisavljević, tužilac za organizovani kriminal, pre neki dan, gotovo na  devetu godišnjicu  ubistva Zorana Đinđića, saopštava da je krivična prijava protiv Koštunice i Tomića odbačena, ali da  Tužilaštvo,  zbog oružane pobune u novembru 2001., podiže optužnicu protiv osmorice bivših pripadnika rasformirane JSO.  Trojica od njih , među kojima i Ulemek i Jovanović, već su osuđeni na  po četrdeset godina zatvora za ubistva Stambolića i Đinđića. Tužilac Radisavljević , obzirom na činjenicu da Vojislav Koštunica nije ni saslušan u predistražnom postupku,  izjavljuje da na rad Tužilaštva nije uticala politika.

S druge strane, Popović, kaže da ovakva odluka Tužilaštva „može da znači da oni uopšte nemaju nameru da se bave političkom pozadinom ubistva premijera Zorana Đinđića“, a da iza takve odlike stoji Demokratska stranka i  sam predsednik te stranke i države Boris Tadić.
„Ponoviću ono što sam rekao posle suđenja za atentat : sposobni smo samo za ovoliko pravde“, ističe advokat Popović. „U ovom momentu nismo spremni za više“.

Kada sam pre jedanaest godina, neposredno nakon što je postao premijer, pitao Đinđića šta mu je osnovni cilj, rekao mi je : „Da ovo“, misleći na Srbiju, „vratim u civilizaciju!“

Zbog takvog cilja  i reformi koje je započeo –  ubili su ga! Ne samo zločinci Legija, Zmija, Pacov i Budala, nego i sve druge „patriote“ koje se i danas, u  nedostatku dokaza i političke volje, slobodno kreću Srbijom. Zbog njih i njihovih zaštitnika, od kojih su jedni  u vlasti a drugi u nacionalnim institucijama i nacionalnoj crkvi, Srbija je tu gde jeste, sa izgledima da propada i dalje. Upravo zbog toga, zabrinuti za budućnost a  ne zaboravljajući čoveka koji im je obećao „bolju Srbiju, kada i svi mi budemo bolji“ , desetine hiljada ljudi, među kojima dominiraju mladi, ovih dana posećuje Đinđićev grob. Bilo bi ih i više da mnogi od njih koji su ga razumeli, cenili i voleli već nisu napustili Srbiju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i nužno ne predstavljaju uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera