Od nula do mnogo problema
Piše: Boško Jakšić
Politika “nula problema sa susedima“ šefa turske diplomatije Ahmeta Davutoglua smrtno je ranjena avgusta 2011. kada se Ankara otvoreno stavila na stranu sirijskih pobunjenika, da bi, prošle nedelje, kada su granate Bashara al-Assada preletele granicu i pobile civile na turskoj strani, definitivno podlegla ranama.
Dženaza spoljnopolitičkog projekta, koji je „turski Kissinger“ predstavio upravo povodom Sirije, obavljena je u prisustvu uglednih političara, diplomata i generala iz čitavog sveta, jer su sa pokojnikom pokopane nade u skoro uspostavljanje stabilnosti regiona.
Turski Parlament autorizovao je prekogranične vojne akcije ukoliko se ponovi nešto slično incidentu iz Akcakalea, ali međunarodni apeli na obostranu uzdržanost i uveravanja Ankare i Damaska da ne žele rat retka su ohrabrujuća vest.
Nema sumnje da turska Vlada u sirijskoj krizi prepoznaje opasnost od intenziviranja konflikta sa Iranom i da oseća teret istorije koji je glavna prepreka u pokušaju redizajniranja poretka u susedstvu.
Pobuna u Siriji se posle 18 meseci opasno preliva po Iraku, Jordanu i Libanu, uznemirava Izrael, ali najviše glavobolje zadaje upravo Turskoj.
Nova šansa za Ankaru
Ankara je sirijsku dramu doživela kao novu šansu sopstvene promocije.
Nema sumnje da se Sjedinjene Američke Države, Evropska unija i NATO ustežu da protiv sirijskog reisa [predsjednika] postupe po skriptama “humanitarne intervencije” koja je glave koštala Muammara Gaddafija. Prostor akcije je prepušten Turskoj. Sudbina Sirije sada se umnogome rešava u Ankari.
Premijer Redžep Tayyip Erdogan predstavlja se kao ključni menadžer krize: pokušavao je da utiče na Assada u prvim nedeljama krize, kasnije je organizovao pomoć sirijskim izbeglicama, upozoravao da će aktivirati Član 5 Povelje NATO-a po kome ugroženost jedne članice podrazumeva obavezu akcije svih drugih.
Turska je podigla desetine prihvatnih logora beguncima iz Sirije, čime je “evropskim standardima” održala lekciju Evropljanima, koji su izbeglice iz Tunisa ili Libije onako surovo slali na italijansko ostrvo Lampedusa.
Ali, kako je uzlet turskog uticaja propraćen krahom politike “nula problema sa susedima”, otvaraju se pitanja na koje zasad nema odgovora. Šta će se, recimo, dogoditi ukoliko dojučerašnji veliki prijatelj, Assad, uspe da preživi na vlasti? Ankara je toliko angažovana na okupljanju njegovih protivnika da tu više nema povratka nazad.
Nema sumnje da turska Vlada u sirijskoj krizi prepoznaje opasnost od intenziviranja konflikta sa Iranom i da oseća teret istorije koji je glavna prepreka u pokušaju redizajniranja poretka u susedstvu.
Vladajući turski model – ili barem izvor inspiracije – uklapanja demokratije, ekonomske efikasnosti i islama omogućio je Erdoganu tri uzastopne izborne pobede.
Koliko je takav model prihvatljiv arapskim islamistima koji su preuzeli vlast u Egiptu i Tunisu pitanje je za debatu, ali svakako donosi olakšanje Americi i Evropskoj uniji, gde se slabo prikriva zabrinutost zbog opasnosti da despotske autokratije zamene religiozne diktature.
Sada, u vreme kada Erdogan na kongresu svoje Partije pravde i razvoja (AKP) ne pominje EU, a veliča Bliski istok i islamski svet, preti opasnost da tursko angažovanje u sirijskom košmaru potamni privlačnost Erdoganove “konzervativne demokratije”.
Turska intervencija u Siriji – čak i sasvim opravdana – rasplamsala bi antiturska osećanja ne samo u Damasku već i u arapskom svetu, koji osmanlijsku „zlatnu eru“ pamti kao „doba tame“ – upravo ono što je politika „nula problema“ pokušavala da izbegne.
„Nikada od osnivanja republike 1923, ne čak i u vreme kada je vojska bila na vlasti, turska Vlada nije tražila ‘promenu režima’ u drugoj zemlji“, simptomatično ovih dana upozorava kairski Al-Ahram. „Dok fokus treba da ostane na primarnim žrtvama njihove intervencije, sirijskom narodu pokazuje se da posle više od godinu dana politika ne radi za Tursku i da puca pred licima njenih arhitekata, premijera Erdogana i ministra Davutoglua.“
Pitanje Kurda
“Činjenica da moćne države pritiskaju slabe i često krše njihova suverena prava nije opravdanje da Turska čini to isto”, nastavlja kairski list.
“Pitanje da li Vlada AKP-a u Turskoj krši sopstvene zakone je još jedan problem na koji su već upozorili turski mediji i opozicija.”
Ostaje pitanje dometa aktiviranja „kurdskog faktora“ u čitavom regionu.
Stvari mogu da se komplikuju i na turskom unutrašnjem frontu. Preti potencijalno još veća opasnost: kako će Ankara odgovoriti ukoliko detonira najopasnija bomba unutrašnjeg ustrojstva Turske Republike: kurdska?
Kada se, posle serije neuspešnih pokušaja ubeđivanja Assada da krene u davno obećane reforme, Ankara definitivno okrenula protiv njega, bilo je jasno da će sirijski vođa uz pomoć saveznika u Iranu aktivirati separatiste iz Radničke partije Kurdistana (PKK), kao i sirijske Kurde.
Sirijski Kurdi, mahom pošteđeni nasilja, imaju svoju računicu. Izbegavaju da zauzmu stranu u sukobu, ali očekuju da pad Assadovog režima otvori šansu da dobiju slobode koje već imaju njihova braća na severu Iraka.
Veze njihove Partije demokratske unije (PYD) sa separatistima iz PKK-a, koji 28 godina vojuju sa turskim vlastima, najgori su košmar Vlade u Ankari.
U vreme dok su se tursko-sirijski odnosi poboljšavali, Bashar al-Assad je sarađivao sa Turskom, suzbijajući elemente PKK-a po Siriji, ali ta veza je prošle godine pukla.
Sadašnja Assadova poruka Erdoganovoj Vladi glasi: “Možete da podržavate moje neprijatelje, ali natovariću vam na vrat PKK.”
Ništa novo: Assadov otac Hafez al-Assad godinama je pružao gostoprimstvo lideru PKK-a Abdullahu Ocalanu, sve dok Turska 1998. nije zapretila invazijom.
Kako u svemu tome nema ničeg neočekivanog, ostaje pitanje dometa aktiviranja „kurdskog faktora“ u čitavom regionu.
Turska opozicija već eksploatiše situaciju, upozoravajući da „stiže novi Kurdistan, sirijski Kurdistan na našim vratima“.
Koliko angažman Turske koristi ili šteti njenim nacionalnim interesima tek će se videti.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera