Danas, više nego ikad

   Piše: Jelko Kacin

Kada je 15. septembra 2008. Lehman Brothers objavio da je pred bankrotom retko ko je pretpostavio do koje mere su zemlje zapadnog Balkana izložene posledicama svetske ekonomske krize. Građanima su nevolje razvijenih ekonomija delovale udaljeno i nepoznato, dok su neki regionalni lideri čak govorili o krizi kao o “našoj šansi”.

Međutim, u roku od nekoliko meseci kriza je teško pogodila sve zemlje zapadnog Balkana: stopa nezaposlenosti se drastično povećala, investicije su gotovo presahnule, dok pojedine zemlje regiona bez pomoći IMF-a ne bi mogle da očuvaju makroekonomsku stabilnost. Spoznaja da je čak i relativno izolovani Balkan u tesnoj vezi sa ostatkom kontinenta i svetskom ekonomijom je, nažalost, najjasnija tek u kriznim situacijama.

Ovih dana smo bili svedoci važnih političkih obrta u Evropi, koji se takođe mogu osetiti na jugoistoku kontinenta. U Grčkoj se privode kraju razgovori o formiranju široke koalicione vlade, dok je politička era u italijanskoj politici, u kojoj je proteklih 17 godina dominirao Silvio Berlusconi, došla do kraja. Akutna kriza finansiranja državnog duga u ovim zemljama i opasnost da ekonomija Evropske unije uđe u recesiju nameću imperativ saradnje vlasti i opozicije, kao i odlazak lidera koji ne mogu da uvere tržišta u efikasnost sprovođenja reformi.

Zemlje zapadnog Balkana ne smeju da osećaju uticaj EU samo u vremenima ekonomske krize, već bi morale da usvoje i u potpunosti implementiraju evropske reforme koje će ih učiniti ekonomski vitalnim i održivim. Vlast i opozicija snose punu odgovornost za uspešan proces evropskih integracija.

Uspeh Hrvatske

Da bi region zapadnog Balkana napredovao i napokon se u potpunosti uključio u moderne političke i ekonomske tokove, neophodno je da se iluzija o “izolovanosti i nedodirljivosti” jednom za svagda napusti.

Ključni iskorak će biti napravljen kada Hrvatska postane 28. članica EU 1. jula 2013. godine. Činjenica da se uspešno sprovođenje reformi nagrađuje biće najjasnije potvrđena kada se podigne hrvatska šahovnica pred Savetom EU i Evropskim parlamentom u Briselu. Uspeh Hrvatske treba da odjekne po čitavom zapadnom Balkanu i probudi uspavane političke elite.

Građani Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore, Kosova, Makedonije i Albanije će postaviti sebi najbanalnije i za vlasti najbolnije pitanje: “Ako to mogu Hrvati, zašto ne možemo i mi?” Političkim rečnikom rečeno, zašto nijedna zemlja zapadnog Balkana još uvek nije dobila ni datum za početak pregovora o članstvu u EU kada je Hrvatska već okončala svoje sedmogodišnje pregovore o pristupanju EU?

Drugi, možda podjednako važan efekat pristupanja Hrvatske EU je demantovanje glasina o tome da su vrata EU zatvorena za dalje proširenje zbog ekonomske krize. Hrvatska je okončala svoje pregovore o članstvu u EU – ključni trenutak evropskih integracija – tokom vrhunca dužničke krize Grčke.

Članstvo u EU jeste otvoreno za sve zemlje zapadnog Balkana, pod uslovom da one ispunjavaju kriterijume za članstvo koji se odnose na uspostavljanje demokratije, tržišne ekonomije, vladavine prava i zaštite manjina. Da li i kada će se ova mogućnost realizovati zavisi gotovo isključivo od vlada zemalja regiona, ne od Brisela ili komesara za proširenje Stefana Fuellea. Ulazak Hrvatske u EU je najbolji dokaz da je EU otvorena za prijem novih članica.

Ipak, jaz u integracijama između Hrvatske i ostatka regiona postoji što će imati za posledicu pauzu u proširenju EU. Kako je došlo do toga da zemlje koje su nekada bile deo iste federacije toliko zaostaju za zapadnim republikama nekadašnje SFRJ? Golem deo odgovornosti za “kaskanje” u integracijama snosi politička elita ovih zemalja.

Novi izazovi

Bosna i Hercegovina više od godinu dana nakon izbora nema formirano Vijeće ministara zbog nepostojanja bazičnog unutrašnjeg političkog konsenzusa.  Kada jednom bude izabrano, Vijeće ministara mora da traži podršku za strukturne promene koje će omogućiti zemlji da vodi pregovore o članstvu u EU. U ovom trenutku Vijeće ministara nema kapaciteta da void pregovore; jedno od ključnih poglavlja tokom pregovora o članstvu je poglavlje o poljoprivredi, koje se ne može ni otvoriti jer Bosna i Hercegovina nema ministarstvo poljoprivrede na državnom nivou.

Bosni i Hercegovini su potrebne nove teme i novi izazovi koji će motivisati ljude da ostanu u zemlji i rade na njenom osposobljavanju za tržišnu utakmicu unutar EU. Rasprave o identitetu i nacionalnom ponosu su sasvim bespredmetne ako se građani bore svakodnevno da sebi obezbede osnovne uslove za život.

S druge strane, Srbija ima kapaciteta da brzo sprovodi reforme tokom pregovora o članstvu u EU, ali prethodno je neophodno obezbediti njihovo otvaranje. Zato je neophodno implementirati do sada postignute sporazume sa Prištinom i odmah se vratiti dijalogu. Predsednik Boris Tadić je na sastanku Igmanske Inicijative u Beogradu rekao da “za Kosovo nema rešenja koja će vraćati u prošlost, već se moraju naći rešenja koja će biti održiva u budućnosti.” Ta budućnost ne sme da bude daleka budućnost čiji napredak građani neće osetiti u realnom vremenu.

Bilo bi dobro ukoliko bi Beograd direktno konsultovao i predstavnike oko 70.000 Srba koji žive južno od Ibra. Na taj način će se obezbediti status enklava, a ne pozivom da Srbi izdrže na barikadama na severu Kosova. Podrška barikadama je podrška (samo)izolaciji i “balvanizaciji” političkog dijaloga, koji plaši strane investitore i onemogućava ekonomski oporavak.

Od Srbije umnogome zavisi i dinamika integracija ostatka regiona. Kao najveća ekonomija i najmnogoljudnija zemlja, Srbija ima potencijal da postane lider u evropskim integracijama. Kosovo se, kao mlada država, suočava sa velikim izazovima koji se ogledaju pre svega u naporima da se uspostave stabilne institucije koje će obezbediti vladavinu prava. Srbija mora da pristine na kompromise vezane za rešenja za predstavljanje Kosova u regionalnim forumima. Vizna liberalizacija za građane Kosova se takođe mora staviti na agendu odnosa Brisel – Priština što pre.

Puki privid

Albanija je do relativno nedavno imala imidž zemlje koja sigurno ide ka EU. Međutim, zbog gotovo potpune unutrašnje političke blokade i odnosa između vlasti i opozicije, taj imidž se pretvorio u puki privid. Kao članica NATO-a, Albanija ima mogućnost da ostvari punu stabilnost i da napreduje ka članstvu u EU, što Tirana nije iskoristila.

Zabrinjavajuće stanje medijskih sloboda u Albaniji takođe ukazuje na to da vlasti više brinu o tome kako da osiguraju status quo u zemlji nego da je menjaju i modernizuju. Albanski lideri će morati mnogo energije da ulože u narednim mesecima i godinama da bi vratili zemlju na pravi put.

Makedonija se, s druge strane, okreće “antkivizaciji” svog identiteta, dok njena Vlada sve agresivnije guši medijske slobode. Skopje projektuje sve problem na Grčku koristeći spor oko imena kao konačni i jedini razlog za blokiranje njenog puta ka EU. Ne razume da baš tim pristupom sebe još više udaljava od realnog života i samo potvrđuje da je svesno izabrala put koji ide u suprotnom pravcu od svih država zapadnog Balkana.

Štaviše, uprkos tome što je komesar Fuelle otvoreno rekao da Makedonija može da izgubi preporuku za otvaranje pregovora ukoliko se ne obustavi trend gušenja medijskih sloboda, sadašnja vlada se okreće ka “unutrašnjim neprijateljima”, koje krivi za zastoj u evropskim integracijama.

Ekonomska kriza iz 2008. godine nas je naučila da se ne smemo u potpunosti prepustiti slepim silama tržišta. Dužnička kriza sa kojom se danas suočava Evropa nameće imperativ daljih integracija, jačanja sadašnjih institucija EU I stvaranja novih. Vlade zemalja zapadnog Balkana treba da se nadmeću u privlačenju stranih investicija i obezbeđivanju uslova za rast, što jedino moguće u okviru evropskih integracija.

Danas, više nego ikad, Evropa je potrebna zapadnom Balkanu.