Libijski sporazum u sjenci oružja

Boško Jakšić

Libijske rivalske frakcije uspele su da pod okriljem Ujedinjenih nacija formiraju zajedničku Vladu, ali veliko je pitanje da li će dogovor prihvatiti desetine naoružanih političkih, regionalnih i plemenskih grupa, čiji je sukob doprineo snažnom prodoru uticaja oružane grupe Islamska država Irak i Levant.

Sporazum potpisan u Maroku, donekle potisnut bliskoistočnom tenzijom, trebalo bi da zaustavi haotične podele u zemlji otvorene posle rušenja Moammara Gaddafija 2011. godine i da ukine dvojstvo vlasti i postojanje dve vlade i dva parlamenta – međunarodno priznatih institucija koje su pobegle na istok zemlje i funkcionišu iz hotela po gradu Tobruku, i onih u Tripoliju, koje imaju podršku radikalnih grupa.

Osnov zakonodavne vlasti davaće parlament sa istoka, a državni savet će imati konsultativnu ulogu.

“Ovo je tek početak dugog puta Libije”, izjavio je posrednik UN-a Martin Kobler, dodajući da predstoje četiri ozbiljna testa. “Prvi, odmah se suočiti sa teškom humanitarnom situacijom u zemlji. Drugi, dijalog o nacionalnoj bezbednosti. Treći, borba protiv ISIL-a i drugih terorističkih grupa. Četvrti, posebna pažnja Bengaziju i drugim regionima.”

Sporazum predviđa formiranje predsedničkog saveta, u čijem su sastavu premijer, petorica zamenika i trojica državnih ministara. Na čelu saveta je Fayez Serraj, član parlamenta sa istoka, koji je rodom iz Tripolija. Savet treba da za mesec dana izabere vladu. Osnov zakonodavne vlasti davaće parlament sa istoka, a državni savet će, kao drugi dom parlamenta, imati konsultativnu ulogu.

Mjeseci haosa i neizvjesnosti

“Na papiru je ovo fantastična vest”, kaže Claudia Gazzini iz međunarodne krizne grupe. “U praksi, neizvestan stepen podrške sporazumu u Libiji, činjenica da mu se suprotstavljaju liderstva oba parlamenta koja insistiraju na sopstvenim mirovnim planovima i činjenica da nova vlada ima malo kontrole nad ključnim delovima zemlje čine da su mnogi skeptični.”

Dokument su, posle godinu dana otezanja, ucenjivanja, ali i pritisaka posrednika UN-a, potpisali zamenici predsednika dva rivalska parlamenta. Generalni sekretar UN-a Ban Ki-moon govorio je o “istorijskom potpisivanju… ključnom koraku u nastavku libijske postrevolucionarne tranzicije, posle meseci haosa i neizvesnosti”. Šef francuske diplomatije Laurent Fabius obećao je podršku novom kabinetu. State Department je ocenio da sporazum “obezbeđuje okvir za uspostavljanje jedinstvene libijske vlade nacionalne sloge”.

Mirovni dogovor ima podršku tek trećine svih parlamentaraca.

Entuzijazam međunarodne zajednice je u raskoraku sa reagovanjima u Libiji. Dok je Zapad nazdravljao u marokanskom gradu Skhiratu, predsednici oba parlamenta su na Malti pregovarali o direktnom sporazumu bez posredovanja UN-a i u zajedničkom saopštenju poručili da oni koji su putovali za Maroko nemaju pregovarački mandat.

Ceremoniji potpisivanja sporazuma prisustvovalo je ukupno 88 poslanika oba parlamenta, od kojih onaj na istoku ima 156 članova, a rivalski u Tripoliju 135, što znači da mirovni dogovor ima podršku tek trećine svih parlamentaraca. Dodatno potvrđujući da je sporazum bilo lakše potpisati nego ostvariti u praksi, potvrđuje i podatak da su neke naoružane libijske brigade podržale sporazum, dok su druge ostale verne političarima koji mu se protive.

Odvlačenja pažnje sa fronta

To su loše vesti za međunarodnu zajednicu, koja ne krije da očekuje da vlada nacionalanog jedinstva bude garant libijskog “zbogom oružju” i da bude efikasan partner u borbi protiv lokalnih filijala ISIL-a i trgovaca ljudima uključenim u izbegličku krizu.

Sukobi radikalnih grupa i pripadnika Libijske nacionalne armije, lojalne legitimnim vlastima, u vreme dok je potpisivan sporazum potvrđuju strahovanja da Libija postaje novo snažno uporište ISIL-a, koji vešto koristi vakuum moći. Libijski zvaničnici za napredovanje ISIL-a imaju dva objašnjenja: ili se radi o ozbiljnom pokušaju prebacivanja centra ISIL-ovih operacija za Libiju, ili se radi o pokušaju odvlačenja pažnje sa fronta u Siriji i unošenja razdora u međunarodnu kampanju protiv radikalnih grupa.

Kako god, ključno pitanje je da li će u okolnostima zamora ratom i ekonomske krize izazvane prepolovljenim izvozom nafte omogućiti suočavanje sa zajedničkim neprijateljem: ISIL-om, Revolucionarnim brigadama Bengazija i milicijom Ansar al-Sharia, libijskom filiijalom Al-Kaida, trima najznačajnijim pobunjeničkim grupama?

Međunarodna zajednica ne krije da očekuje da vlada nacionalnog jedinstva bude garant libijskog ‘zbogom oružju’.

Radikalne grupe, uz podršku konzervativnih monarhija Zaliva i Turske, konsoliduju svoja uporišta po Libiji. ISIL je ostvario kontrolu nad slabo naseljenim teritorijama, koja dostiže gotovo polovinu susednog Egipta. Preuzeli su grad Sirt, što im je omogućilo kontrolu nad zalivom Sidra, jednim od sedam najvećih zaliva na svetu, i približilo ih strateškim važnim naftnim poljima i lukama koji su im postali meta. Odatle su napredovali prema centralnim i južnim delovima Libije, praveći savezništva sa ekstremističkim grupama. Dok se sve veći broj radikalnih grupa iz Iraka i Sirije seli za Libiju, razne plemenske milicije jedna za drugom iskazuju lojalnost ISIL-u.

Ansar al-Sharia je aprila 2014. godine potisnuo radikalne grupe iz grada Derna, ali oni su se 18 meseci kasnije vratili, proglašavajući Dirnu svojim prvim “posedom” u Libiji. Napadali su hotel i zatvor u Tripoliju i brutalno na plaži Mediterana pogubili grupu egipatskih hrišćanskih Kopta.

Zavjera ćutanja međunarodne zajednice

ISIL je istovremeno otvorio frontove na više strana: prema snažnom plemenu Qadhadhfa, prema gradu Mistrata, kojim upravlja koalicija Libijska zora, kao i prema plemenu Al-Farjan, koje podržava generala Khalifa Haftara – svima koji žele da uspostave kontrolu nad 400 kilometara obale poznate kao “naftni polumesec”.

Mogućnost da se Libija, posle Iraka i Sirije, pretvori u centar operacija ISIL-a, koji bi se približio organizacijama kao što su Boko Haram u Nigeriji i radikalnim grupama po Čadu, Maliju i Magrebu košmarni je scenario ne samo libijskih suseda, već i čitavog sveta.

Mnogi žele da uspostave kontrolu nad 400 kilometara obale poznate kao ‘naftni polumesec’.

NATO je dao do znanja da se neće angažovati protiv ISIL-a sve dok ne dobije zahtev nacionalne vlade. Moskva, koja se odavno zalaže za široku međunarodnu koaliciju borbe protiv terorizma, podržava zabrinuti Egipat u stavu da su manifestacije terorizma širom regiona deo istog fenomena, kome se treba suprotstavljati svuda gde se pojavi.

Kako god, zasad nisu preveliki izgledi da će se svet efikasnije suprostaviti opasnostima Libije. Niti da će neformalna koalicija Moskve, Kaira i vlade iz Tobruka ubediti SAD i Evropljane da joj se pridruže. Možda ne slučajno, egipatski general Hisham Al-Halabi, vojni savetnik u visokoj vojnoj akedemiji “Nasser”, govori o “zaveri ćutanja” međunarodne zajednice koja se tiče Libije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera