Naučna fantastika postaje stvarnost: Kako dronovima dizajnirati vremenske prilike

Osim stvaranja oblaka koji nose kišu, tehnika ‘sijanja oblaka’ će se u budućnosti koristiti i za smanjenje aerozagađenja, naročito iznad velikih gradova i industrijskih centara.

Najveći projekt 'sijanja oblaka' i stvaranja kiše po želji se već dvije decenije provodi širom Kine (Reuters - Ilustracija)

Naučnici već decenijama upozoravaju na problem globalnog zagrevanja, topljenja glečera i ledenog pokrivača, te rast nivoa mora širom planete. Ove godine se u nekim zemljama beleže i najviše temperature u poslednjih pedeset godina, a u delovima Azije i na severu Indije su zabeležene najveće suše u istoriji.

Širom Evrope ovog leta bukte i brojni požari, a situacija je toliko alarmantna da se u Francuskoj sa vatrenom stihijom bore vatrogasci iz čak sedam zemalja.

Posledično, i poljoprivredna proizvodnja se drastično smanjuje, što dalje dovodi i do većih cena hrane.

Kiša po želji

Sredinom prošle godine, stanovnici Dubaija u Ujedinjenim Arapskim Emiratima bili su svedoci potpuno novog naučnog poduhvata. Nalik na filmove naučne fantastike, posebno opremljena letelica, avion sa posebno dizajniranom opremom, uspeo je da „naelektriše“ oblake na većim visinama, koji su se onda spustili i… nad Dubaijem je počela da pada kiša, što je trajalo oko 45 minuta. Bio je to prvi pravi test tehnologije, koja bi, ako se dokaže da nije štetna po životnu sredinu, mogla da promeni izgled mnogih delova sveta, ali i da u značajnoj meri pomogne kada je u pitanju proizvodnja hrane.

Termin „dizajnirane vremenske prilike“ (climate design) nije nov. Naučnici su još tridesetih godina prošlog veka imali nekoliko načina da proizvedu kišu. Zapravo, još je nemački naučnik Louis Gathmann, početkom 20. veka patentirao proces u kome bi se tečni ugljen-dioksid sipao iz aviona kako bi stvorio oblake i kišu. Tridesetih godina naučnici su unapredili ovaj proces u Wegener-Findeisen postupak u kome se koristio zaleđeni ugljen-dioksid pomešan sa kristalima slane vode.

Čuveni hemičar Joseph Scahafer je i u praksi potvrdio efikasnost ovog postupka, te je često stvarao kišu iznad svoje laboratorije. I drugi čuveni hemičar, Irvin Lagumir, koji je bio i pilot, takođe je potvrdio efikasnost ovog metoda stvaranja kiše, te je i konstruisao napravu za izbacivanje leda u oblake. Ovo dvoje hemičara su eksperimentisali i sa drugim hemijskim jedinjenjima, poput talka i derivata soli.

Bernard Vonneugut, klimatski naučnik, pedesetih godina prošlog veka je pronašao način za daleko brže i lakše stvaranje kišnih oblaka, korišćenjem suvog leda (čvrsti oblik CO2). Sa kolegama je ovaj proces razvijao gotovo 20 godina i, konačno, 1975. dobio i patent u SAD-u za ovu tehnologiju.

Prilično komplikovan postupak

Američko vazduhoplovstvo je takođe vršilo čitav niz sličnih eksperimenata, ali su oni koristili drugi princip – raspršivanje srebro-jodida (silver iodide, AgL). Ovo jedinjenje istovremeno menja i temperaturu oblaka i strukturu kristala, pa se, u teoriji, uslovi za kišu stvaraju za 10 do 15 minuta. Iako je sam postupak prilično komplikovan, te zahteva specijalizovane avione opremu i obučeno ljudstvo, u suštini ima pet glavnih koraka. Kada avion locira talas hladnog vazduha na određenoj visini (koji dolazi sa mora ili planina), on u tu vazdušnu struju ispušta kristale srebro-jodida ili suvog leda. Kada ovi kristali dođu u kontakt sa hladnim vazduhom, oni povlače molekule vode (princip higroskopije) iz kojih se formiraju kišni oblaci. U slučaju da je pojas vazduha izuzetno hladan, može se formirati i sneg, ali se to retko koristi u praksi.

Na američkom univerzitetu u Oklahomi početkom sedamdesetih godina su razvijene i brojne druge tehnike za stvaranje kišnih oblaka, a čitav postupak je nazvan „cloud seeding“ (sejanje oblaka), termin koji se i danas koristi za sve slične procese. Naučnici sa ovog univerziteta su uspeli i da povećaju nivo vode u jezeru Carl, iz koga se vodom snabdevao grad Stillwater. Krajem sedamdesetih, američka mornarica će upotrebiti ovaj proces u svom eksperimentu kontrolisanja uragana u delu Atlantika. Nazvan „Stormfury“, projekat je pokazao da uragani imaju nekoliko stotina puta veću energiju nego što je to slučaj sa formiranjem oblaka iznad kopna. Američka agencija za okeane i atmosferu (NOAA) je osamdesetih godina izvela nekoliko pokušaja da ovu tehniku primeni u Maroku, ali su rezultati bili slabi – naučnici su utvrdili da izuzetno vruć pustinjski vazduh nema dovoljno veliki potencijal za „sejanje oblaka“.

Devedesetih godina, španska vlada je pokrenula svoj projekat sa sličnim ciljem, nazvan PEO, ali se od njega kasnije odustalo.

Oblaci i iz satelita

Najveći projekat „sejanja oblaka“ se već dve decenije sprovodi širom Kine. Najčešća tehnika je ona sa srebro-jodidom koji se ispušta iz aviona, ali se poslednjih godina koriste i posebno razvijene rakete, te bespilotne letelice – dronovi, kojima se mogu precizno pogađati formacije oblaka iznad određenih područja. Ove tehnike su toliko česte da se većina velikih farmi i proizvođača hrane u Kini unapred oslanja na njih kada se planira setva i žetva različitih poljoprivrednih kultura.

Kina je ovu tehniku demonstrirala i u „obrnutom smeru“ prilikom otvaranja Olimpijskih igara 2008, kako bi imali vedro vreme za sportska takmičenja. Godinu kasnije izvela je i eksperiment sa „sejanjem snega“ na području Pekinga, što je dovelo do stvaranja visokog snežnog pokrivača, a 12 velikih saobraćajnica je bilo zatvoreno nekoliko dana. Kineski mediji su u julu prošle godine saopštili da je korišćena i nova tehnologija „grejanja oblaka“ laserom iz satelita, kako bi nebo bilo vedro za proslavu Komunističke partije.

Nešto slično se primenjuje i poslednjih godina u Rusiji, za Dan pobede u Drugom svetskom ratu, koji se obeležava 9. maja. Budući da se tada tradicionalno održava velika vojna parada u Moskvi, Vladimir Putin i vrh Kremlja žele lepo vreme, kako kiša ne bi pokvarila paradu. Za to se koristi čak 10 posebno opremljenih aviona Antonov An-26, kao i leteća laboratorija Jak-42 Roshidromet. Agensi za „rasterivanje oblaka“ su većinom bazirani na tečnom azotu.

Mijenjanje strukture oblaka sa zemlje

Krajem prošle godine, Naučno veće Komunističke partije Kine objavilo je da se planira i novi projekat „modifikacije vremenskih prilika“ na području od gotovo tri miliona kvadratnih kilometara do 2025. godine. Biće testirani i novi „pulsni odašiljači“ koji će moći sa zemlje da menjaju strukturu unutar oblaka i na taj način spreče formiranje grada.

Takođe, tehnika „sejanja oblaka“ će se u budućnosti koristiti i za smanjenje aero-zagađenja i teških čestica u vazduhu, naročito iznad velikih gradova i industrijskih centara. Kina je od 2012. godine potrošila najmanje 12,3 milijardi dolara na ove projekte, a planirano je da se potroši još barem polovina ove sume samo do 2025.

Susedna Indija već nekoliko godina optužuje Kinu da njen program modifikovanja vremenskih prilika značajno utiče na kretanje monsuna i vlažnih oblaka iznad čitavog regiona, te da je to jedan od razloga za rekordne suše. Indijski ekonomisti procenjuju da će zbog nezapamćene suše društveni proizvod (GDP) ove godine biti manji za tri, a moguće i za čak pet odsto. Neke savezne države u Indiji se nalaze i u nepovratnom procesu desertifikacije – stvaranja pustinjskih predela. To sa sobom nosi i velike ekonomske i energetske posledice, kao i velike interne migracije stanovništva. Indija je od početka ove godine zabeležila čak 54 odsto manje padavina u odnosu na svoj višegodišnji prosek.

Izvor: Al Jazeera