Nestašica čipova: Nova tehnika koje nema u prodaji

Problemi u snabdevanju u industriji poluprovodnika traju od 2020. godine, a mnogi stručnjaci navode da je kriza u ovom sektoru počela i daleko ranije. Globalna pandemija te česta zatvaranja (lockdown) širom Azije, pre svega u Kini i na Tajvanu, samo su dodatno pogoršali ovaj problem te su proizvođači – od računara, preko automobila, do vojne tehnologije – prinuđeni da se snalaze u nabavci komponenata, pa čak i da otkazuju čitave generacije svojih proizvoda.

Gordon Moore je bio briljantni inženjer i pronalazač. Još za vreme srednje škole je popravljao radio prijemnike svojih komšija te ih često unapređivao, dodajući bolje komponente. Moore se za vreme studija na tehničkom univerzitetu MIT pridružuje kompaniji Shockley Semiconductor, koja je razvijala novi pronalazak u elektronici – tranzistor. Sa kolegom Shermanom Fairchildom nešto kasnije pokreće kompaniju Fairchild Semiconductor, koja će izrasti u američkog tehnološkog giganta.

‘Štampanje’ čipova otišlo je korak dalje

Godine 1965, u jednom intervjuu, Moore je zamoljen da predvidi budućnost mikroprocesora i računara. Tadašnji računari su bili ogromni, veličine ormana, a često su zauzimali i cele sobe. Moore je naveo da je u svom radu na dizajniranju procesora primetio da se broj različitih komponenti unutar samih čipova, ali i računara, u proseku duplira svake godine. Naveo je da će to biti moguće za samo pedesetak godina, nakon čega će zakoni fizike sprečavati dalje smanjenje komponenti i uvećanje broja tranzistora unutar nekog čipa. Ovo predviđanje se pokazalo tačnim i ubrzo je postalo “zakon“ industrije računara (Moore's Law).

Moore će kasnije biti jedan od osnivača i direktora kompanije Intel, giganta na polju čipova, koja će biti i jedan od pokretača (uz kompanije Apple, Microsoft i DEC) revolucije kućnih računara. Mooreov zakon je već trebao da prestane da važi oko 2010. godine, ali je u međuvremenu tehnologija izrade silicijumskih osnova (silicone wafer) i “štampanja“ čipova otišla i korak dalje.

Današnji čipovi, koji se nalaze u smartfonima, tabletima i automobilima, nisu veći od nekoliko centimetara kvadratnih, a sadrže stotine miliona tranzistora i drugih komponenti. Neki od naprednih čipova, poput Apple A8, koji se nalazio u prethodnoj generaciji smartfona, ima gotovo dve milijarde tranzistora. Ovo zavisi i od tehnologije izrade samih čipova (obično 10 nanometara, mada ima i čipova urađenih novijim tehnologijama).

Kineske kompanije ‘protjerane’ sa tržišta SAD-a

Tehnološki eksperti za globalnu nestašicu čipova krive, pre svega, novu ekonomsku politiku Kine. Kina je još 2006. godine donela odluku na nivou Komunističke partije da zemlja treba da bude svetski igrač broj jedan kada su nove tehnologije u pitanju, a da prednost u razvoju treba da imaju domaće kompanije. Ova “China first“ politika je dovela do nastanka konglomerata poput Huaweija, ZTE, Bai Du i drugih čiji je uticaj globalni.

Neke od ovih kompanija će postati toliko velike da će dovesti i do pravog trgovinskog rata između SAD-a i Kine, koji još uvek traje. Tako su Huawei, ZTE i još neke kompanije “proterane” sa tržišta SAD-a, a politika se umešala čak i u sferu društvenih mreža, pa je umalo bila zabranjena i aplikacija TikTok, koja je u vlasništvu kineske kompanije Byte Dance.

Kina, takođe, utiče i na snabdevanje osnovnim komponentama fabrika na Tajvanu, gde se proizvodi veliki deo globalnog snabdevanja smartfonima, laptopovima i drugim računarskim komponentama. Uz ovo, dve najveće kompanije za proizvodnju uređaja za druge brendove (OEM proizvođači) Pegatron i Foxconn se, takođe, nalaze na Tajvanu, koga Kina politički smatra svojim delom.

Koliko politika utiče na kretanje kapitala i snabdevanje komponentama, svedoči i činjenica da samo 13 zemalja u svetu priznaje Tajvan (13 članica Ujedinjenih nacija), dok je 14-ta zemlja Vatikan. Sve ostale zemlje imaju zvanične diplomatske odnose samo sa Kinom.

Najpoznatiji brendovi prave se na Tajvanu i u Vijetnamu

Kada kupite neki od Apple proizvoda, iako se radi o jednoj od najvećih i najpoznatijih američkih kompanija, oni zapravo dolaze iz fabrika na Tajvanu (već pomenuti Foxconn i Pegatron) te sa Tajlanda, Indonezije, Filipina i Vijetnama. Ovaj sistem snabdevanja (supply chain) je dodatno usporen u poslednje dve godine pandemije korona virusa, pa je Apple bio prinuđen da pomeri predstavljanje i isporuke iPhone 12 i 13 smartfona. Tako se i njihove popularne bežične slušalice AirPods proizvode u Vijetnamu, u fabrikama kineske kompanije Goertek.

Sa druge strane, komponente za iMac i Macbook računare stižu i iz američkih kompanija 3M, Qualcomm, Micron i Corning, koje, opet, imaju svoje odvojene lance snabdevanja i isporuke. Kada se na ovo dodaju desetine drugih giganata, poput Samsunga, LG-a, Acera, Asusa i drugih, koji takođe koriste ogroman broj različitih komponenti, jasno je da dolazi do efekta “zagušenja“ (stall effect).

IT stručnjak Srđan Tasić kaže da u našim uređajima postoje komponente na desetine kompanija.

“Kada je Apple promenio izgled kamere na iPhone 11 modelu, to je proizvođače dodatne opreme koštalo stotine miliona dolara, jer se sve moralo ponovo dizajnirati. Sama industrija kablova, punjača, slušalica i raznih maski vredi desetine milijardi dolara, a većinu čine kineske kompanije ‘bez brenda’, koje su obično i dosta jeftinije“, objašnjava on.

U svakom trenutku aktivno 5,2 milijarde mobilnih uređaja

“Slično je i sa drugim komponentama za telefone i računare, poput memorijskih kartica i fleš drajvova. Trenutno je aktuelna i velika nestašica grafičkih čipova i grafičkih kartica, jer se one na zapadnom tržištu kupuju na stotine odjednom, kako bi se koristile za rudarenje kriptovaluta. Zbog ovoga su velike trgovine elektronike u SAD-u i Evropskoj uniji uvele ograničenja na količinu robe koju možete kupiti, kao i dodatne provere identiteta kupaca“, dodaje Tasić.

Nestašica komponenti i čipova, sem političkim i tržišnim previranjima, ima velikim delom uzrok i u ogromnom rastu potražnje. Prema procenama stručnjaka, u svetu se svakog dana proda najmanje četiri miliona novih smartfona i još oko 300.000 polovnih uređaja. I uz ovoliku prodaju, to zadovoljava 80 do 85 odsto svetske potražnje, što u praksi znači da je praktično sav inventar u prodaji unapred prodat. To se vidi i po neprestanom rastu obrta kapitala gotovo svih svetskih mobilnih i internet operatera, koji stabilno raste još od 2007. godine.

Istraživanja rađena pre pandemije su navodila da se godišnje u svetu ukupno prodavalo najmanje milijardu “smart“ pametnih uređaja, u koje spadaju smartfoni, tableti te razni mali računari. Pandemija je dovela i do ogromnog skoka potražnje za svim vrstama informatičke opreme, tako da je ova brojka danas najmanje 1,3 milijarde prodatih uređaja. Kompanija Google procenjuje da je širom sveta u svakom trenutku aktivno 5,2 milijarde mobilnih uređaja, od kojih je nešto više od polovine “pametno“ (ima svoj operativni sistem).

Južna Koreja na čelu, Grčka i Rusija na začelju

Do 2025. godine više od četiri milijardi ljudi će posedovati smartfon “unutar tri generacije“, dakle novije proizvodnje. Tu su i zapadna tržišta, na koja godišnje odlazi barem 500 miliona uređaja najnovije (ovogodišnje) generacije. Južna Koreja je na prvom mestu u svetu, sa čak 95 odsto stanovništva koje poseduje neku vrstu smartfona. Sledi Izrael sa 88 odsto, Švedska sa 86 odsto, SAD sa 81 odsto i Nemačka sa 78 odsto. Pri kraju tabele su Grčka sa 59 odsto i Rusija sa 51 odsto korisnika smartfona.

Globalno, čak 91 odsto fakultetski obazovanih ljudi poseduje smartfon ili računar, dok ih je najmanje kod najstariji članova društva (iznad 80 godina) samo 12 odsto. Zanimljivo je i da unutar EU-a čak 98 odsto onih koji zarađuju iznad 50.000 eura godišnje imaju dva ili više smartfona ili računara.