Nuklearna opasnost ponovo se nadvila nad Evropu

Vijesti o ruskom napadu na nuklearnu elektranu Zaporožje oživjele su strahove od katastrofa zastrašujućih razmjera poput onih u Černobilju i Fukušimi; posljedice su ovog puta mogle biti i daleko veće.

Stručnjaci procjenjuju da bi količina radioaktivnih čestica koja bi se oslobodila iz elektrane Zaporožje bila četiri do šest puta veća nego u Černobilju (EPA)

Izbegnuta je nuklearna katastrofa nesagledivih razmera – ruske snage su gađale oružjem velikog kalibra nuklearnu elektranu Zaporožje.

Nuklearka blizu grada Enerhodar je najveća ukrajinska i evropska, kao i peta najveća nuklearna elektrana na svetu. Njenih šest reaktora imaju snagu od po 900 MW (megavata), a kombinovano daju između 5.000 i 5.400 MW. Prvih pet reaktora je počelo rad 1985. godine, dok je 1995. u rad pušten i šesti reaktor.

Vesti o ruskom napadu i granatiranju ove nuklearne elektrane su ponovo oživele strahove od katastrofa zastrašujućih razmera, poput onih u Černobilju i Fukušimi. Ovog puta, posledice su mogle biti i daleko veće.

Dva mjeseca skrivali informacije o havariji

Vatrogasac Vasilij Ignatenko je predveče, tog 25. aprila 1986. godine, rešio da prošeta svoja dva psa, pre nego što ode u noćnu smenu. Grad Pripjat je imao jedan od najvećih životnih standarda u tadašnjoj Ukrajini, kao i celom SSSR-u, zahvaljujući novoj nuklearnoj elektrani “Vladimir Lenjin”. Vasilij je bio veoma zadovoljan – na kraju krajeva, imao je platu od gotovo 300 dolara, u tadašnjoj valuti,  što je danas negde oko 700 eura. To je bio samo san za većinu ljudi širom zemalja tadašnjeg Varšavskog pakta, ali ne i za zaposlene u oblasti energetike, posebno nuklearne.

Ignatenko je stigao na posao oko 21 čas i nakon rutinske provere opreme i vozila, odlučio je da se malo odmori u delu za razonodu u pripjatskoj vatrogasnoj stanici. Trebalo je da to bude još jedna “dosadna” smena, kao i puno puta do tada.

Nije mogao znati da su inženjeri u elektrani upravo u to vreme testirali nove sigurnosne ventile, tipa RBMK na Reaktoru 4. Ovi novi ventili za paru u reaktoru su, barem na papiru, trebali da budu daleko pouzdaniji, a uz to su bili i elektronski kontrolisani. Da bi testirali pun propusni opseg ovih ventila, jedan od inženjera je u potpunosti zatvorio ventil, čime je snaga reaktora za kratko vreme pala na nulu. Kada je trebalo vratiti reaktor u stanje normalne snage, oglasili su se alarmni sistemi za uzbunu. Ipak, inženjeri su ovo očekivali budući da je sistem i bio napravljen da se oglasi u slučaju nepravilnog rada reaktora. Sat vremena kasnije, bilo je jasno da nešto nije u redu i sa samim ventilima, kao i sa sistemom za rano upozoravanje.

Glavni inženjer je zapisao u dnevnik rada: “1:23 časova, test reaktora, sistem za uzbunjivanje SKALA se nije uključio”. Nekoliko minuta kasnije, elektranu je potresla strahovita eksplozija. Kilometrima dalje, u vatrogasnoj stanici, udar je polomio sva stakla, kako na zgradi, tako i na vozilima. Ignatenko i kolege su izleteli napolje, i videli ono što su učili samo na obuci – vatrenu loptu od više stotina metara, i delimično srušenu zgradu Reaktora 4.

Na licu mesta je poginulo dvoje inženjera, dok je još troje dobilo opekotine od strujnog udara. Narednih dana, više od 140 vatrogasaca i spasilaca je hospitalizovano zbog radijacijske bolesti, opekotina ili preloma usled pada teških betonskih blokova. Od njih, 28 je preminulo u prvoj nedelji nakon izlaganja radijaciji u akciji gašenja požara i spasavanja. Među njima je je bio i Vasilij Ignatenko.

Ipak, čitava dva meseca, vesti o ovoj havariji su bile skrivane od svetske javnosti. Rukovodstvo SSSR-a nije želelo odgovornost, a naučnici i akademici iz Sovjetskog saveza su političare uveravali da će “biti manje od 100 preminulih, te da će prve kiše u potpunosti minimalizovati efekte radijacije na stanovništvo”. Na terenu nije bilo tako – 76 sati od havarije, gotovo celi grad Pripjat je bio evakuisan, a stanovnici su mogli da ponesu samo po jedan kofer sa ličnim stvarima.

Betonskom sarkofagu odavno istekao rok trajanja

U isto to vreme, u nuklearnoj elektrani Fosmark u Švedskoj, tamošnji inženjeri su vršili provere njihovih uređaja za upozorenje na radioaktivnost. Jedan od detektora, postavljen dva kilometara od elektrane, je pokazivao čak četiri puta veće vrednosti od maksimalnih. Isprva, inženjeri su smatrali da je detektor u kvaru, sve dok merenjima i računicama nisu došli do zaključka da je izvor radijacije zapravo nekih 1.200 kilometara dalje – u Sovjetskom savezu.

Kada su isti nivoi radijacije zabeleženi i u Danskoj, Finskoj i Norveškoj, zabrinutost u Zapadnoj Evropi je počela da raste. Američke vojne snage u Evropi, iz baze USAFE Rhein-Mein blizu Frankfurta, odlučile su da lansiraju balon sa sondom, koji se koristio za detekciju nuklearnih testova u SSSR-u. Kad je ovaj sistem, nazvan MASINT, poslao rezultate, bilo je jasno da se u sovjetskom bloku dogodila nuklearna katastrofa.

Do 2005. zvanično se smatralo da su 53 osobe poginule u samoj havariji, dok se za 20 godina još oko 4.000 fatalnih ishoda u Ukrajini, Rusiji i Belorusiji moglo povezati sa katastrofom u Černobilju. Danas se zna da je realan broj daleko, daleko veći. Barem pola miliona ljudi širom Evrope je u nekom trenutku od 1986. do danas imalo dijagnozu raka tiroidne žlezde, grla ili pluća. Takođe, sve zemlje nekadašnjeg SSSR-a i danas imaju neuobičajeno visok nivo slučajeva leukemije, raka ili drugih oboljenja vaskularnog sistema, bez drugih uzroka ili faktora rizika.

Više od 150.000 kvadratnih kilometara zemljišta se i danas smatra kontaminiranim u nekom svom delu. Nezavisni eksperti idu dalje, tvrdeći da je zapravo čitavih pola miliona kilometara kvadratnih i danas kontaminirano i to će ostati barem narednih 10 do 12 hiljada godina. U bližoj budućnosti, do 2050. godine, očekuje se dalji rast broja obolelih od raznih vrsta raka u Istočnoj Evropi – neke studije navode čak i brojku od 28 odsto. Godine 1988. je Reaktor 4 postavljen u tzv. betonski sarkofag, čiji je vek trajanja trebalo da bude 20 do 30 godina. Zbog nedostatka novog naučnog pristupa daljoj sanaciji postrojenja, naučnici jednostavno ne znaju kako dalje pristupiti ovom problemu. Betonski sarkofag i danas stoji u Pripjatu, iako mu je odavno isteklo “radno vreme”.

Atomski rat i nuklearna politika

Trideset šest godina od černobiljske katastrofe, u Ukrajini besni sukob između nekadašnje “sovjetske braće”. Ruski predsednik Vladimir Putin je pokrenuo najveću vojnu operaciju u Evropi od vremena Drugog svetskog rata, sa navodnim ciljem “zaštite ruskog stanovništva u Ukrajini”, te u međunarodno nepriznatim Donjeckoj i Luganskoj republici.

Napad na nuklearnu elektranu Zaporožje je šokirao svetsku javnost. I NATO članice, kao i sam SAD i njihovi partneri, su (pogrešno) očekivale da će Putin i njegovo savetnici, poučeni černobiljskom katastrofom, izbeći vojne operacije blizu nuklearnih reaktora. Kao i većina očekivanja u vezi Putina, i ova su se izjalovila – već drugog dana agresije ruske snage su ušle u kompleks elektrane u Černobilju gde i danas funkcionišu četiri preostala reaktora.

Reaktori u “sestrinskoj” elektrani Zaporožje su tipa ‘WWER-1000’, sa tzv. ‘voda-voda’ konfiguracijom. Sam reaktor je tipa PWR, sa lakom vodom, koja se koristi za hlađenje reaktora. Za razliku od starijeg BWR dizajna, eksplozija samog jezgra je praktično isključena, jer nije moguće da dođe do toliko visokog pritiska kao u starijim tipovima reaktora. U WWER reaktorima se koriste šipke uranijum-oksida, koje su same po sebi visoko zapaljive, ako se njima ne rukuje na propisani način. I upravo u količini ovog nuklearnog goriva leži najveća opasnost vojnih operacija i potencijalnog pogotka elektrane sa ruske strane.

Veliki rast prodaje joda

Stručnjaci procenjuju da bi količina radioaktivnih čestica koja bi se oslobodila bila najmanje četiri do šest puta veća nego u Černobilju, delom zbog toga što su gorivne šipke tada bile nižeg stepena obogaćenja, a delom i zbog toga što je većina nuklearnog goriva izgorela u požaru Reaktora 4. WWER reaktori koriste i kompjuterski sistem za sprečavanje havarije, koji za manje od minuta aktivira kontrolne šipke od borona i kadmijuma, a koje za kratko vreme gase nuklearnu reakciju. Ipak, mnogi od inženjera, radnika i vatrogasaca u Zaporožju proteklih dana nisu bili na poslu, jer je postrojenje pod stalnom oružanom vatrom ruskih snaga.

Poslednje vesti iz nuklearke u Zaporožju navode da je požar, izazvan pogotkom protivoklopnim projektilom, ugašen, ali i da su na terenu i dalje prisutne jake ruske snage.

“Zaporožje je pod kontrolom ruskih oružanih snaga, i za sada nema curenja radijacije”, saopšteno je iz ukrajinskog inspektorata za nuklearne elektrane.

Za to vreme, širom Evrope – u Poljskoj, Češkoj, Bugarskoj, Austriji i Rumuniji zabeležen je veliki rast prodaje tableta joda i joda u tečnom rastvoru. U mnogim onlajn trgovinama širom EU poslednjih dana takođe su rasprodati preparati na bazi joda, ali i tzv. kompleti za preživljavanje – konzerve hrane sa dugim rokom trajanja, gumene čizme, vreće za spavanje, kao i tablete za dezinfekciju vode.

Izvor: Al Jazeera