I vojska ‘botova’ naoružana dezinformacijama i propagandom krenula na Ukrajinu

Sukob između Ukrajine i Rusije je još jednom pokazao da su društvene mreže, kao i veliki broj internet stranica, prepune lažnih vesti, dezinformacija, te medijskih kampanja različitih centara moći.

Kampanja za napad na Ukrajinu je u medijima pod kontrolom Kremlja zapravo počela još sredinom prošle godine, sa izveštajima upitne verodostojnosti, o navodnim stradanjima civila u međunarodno nepriznatoj Donjeckoj republici.

U svetu u kome su društvene mreže sastavni deo svakodnevnice više od tri milijardi ljudi, pitanje je kako suzbiti lažne vesti i propagandu, naročito ako one dolaze od samih državnih zvaničnika ili državnih tela?

Osporavanje ukrajinskog identiteta

Još od početka sukoba između Rusije i Ukrajine, održavanja “referenduma” na Krimu, te aktivnosti proruskih separatista u Ukrajini, zvaničnici Rusije su svojim izjavama, kako unutar Rusije, tako i na međunarodnim skupovima, pa čak i na zasedanju UN-a, osporavali pravo Ukrajine da brani svoj suverenitet, a Krim i Donjeck nazivali “integralnim delom Rusije”. I sam Vladimir Putin je prošle nedelje u šokantnom snimku (koji je evidentno naknadno editovan ili montiran) osporio samo pravo na postojanje Ukrajine, navodeći da je to “oduvek ruska teritorija”.

Putin bi, kao bivši potpukovnik obaveštajne službe KGB, morao da zna i detaljnu istoriju formiranja Ukrajine. Procenjuje se da je za vreme Staljina, u periodu između 1951. i 1953. godine sa teritorije Ukrajine (tada u sklopu SSSR-a) deportovano ili interno raseljeno najmanje 200.000 Tatara, prvenstveno sa Krima, kao i više od 400.000 Nemaca. Nakon Staljinove smrti 1953, novi lider Nikita Hruščov je odlučio da “promeni ploču”. Budući da je i sam bio sekretar Komiteta Komunističke partije Ukrajine, Hruščov je isticao “prijateljstvo između Ukrajinaca i Rusa”. I naslednik Hruščova, Leonid Brežnjev, je takođe bio Ukrajinac. Za vreme njegovog mandata, mnogi visoki funkcioneri Komunističke partije i SSSR-a su takođe bili nekadašnji ukrajinski funkcioneri.

Između 1955. i 1969. godine, gotovo 20 odsto budžeta SSSR-a se odvajalo za investicije u Ukrajini. Zahvaljujući ovome, Ukrajina je za manje od decenije postala najrazvijeniji deo zemlje, sa brojnim fabrikama tekstila, elektronskom industrijom i svim tipovima vojne industrije. Ukrajina je prva u celom istočnom bloku dobila i snabdevanje električnom energijom iz “čuda nauke” – nuklearne elektrane. Gradnja je počela 1972. godine, a već 1977. Ukrajince je strujom snabdevala elektrana u gradu Pripjat, svima poznata kao Černobilj, po gradu udaljenom dvadesetak kilometara. Elektrana se, zapravo, oduvek zvanično zvala “Nuklearna elektrana Vladimir Lenjin”.

Katastrofa u Černobilju, kada je u aprilu 1986. eksplodirao jedan od reaktora, zabeležena je i kao najveća tragedija u istoriji Ukrajine. Iako je sam Putin godinama izjavljivao kako se, zapravo “Rusija samo brani u Ukrajini”, te želi da zaštiti rusku manjinu, nema sumnje da je zvanični Kremlj strahovao od ukrajinskih evro-atlantskih integracija još od raspada SSSR-a. Poslednji lider Sovjetskog saveza, Mihail Gorbačov, je i sam imao majku Ukrajinku i oca Rusa, te odrastao pevajući ukrajinske narodne pesme.

Pojavile se i vojske ‘botova’

Samo tridesetak godina kasnije, početkom 2022, čini se da u Evropi nema ljućih neprijatelja. Iako su u obe zemlje veoma česti mešoviti brakovi, a veliki broj građana u ove zemlje govori dva jezika više od pola veka, to se, sudeći barem po reakcijama u medijima, a naročito na društvenim mrežama i internetu, više ne može primetiti.

Izuzetno agresivna kampanja dezinformacija iz Rusije je veoma evidentna u celoj Evropi, kao i na Balkanu. Mnogi analitičari i istoričari već prave paralele između sukoba u Ukrajini i raspada SFRJ navodeći kako su “nekada bogate zemlje, sa brojnim narodima i jezicima, žrtve krvavog rata”.

Na Facebooku i Twitteru se poslednjih mesec dana odjednom “pojavilo” na desetine hiljada lažnih naloga, tzv. botova. Tako su botovi, uživajući u svojoj anonimnosti, poslednjih nedelja “okupirali” sekcije sa komentarima svih nacionalnih i regionalnih medija, ali i profila državnika, političkih stranaka, pa čak i sportista i muzičkih zvezda.

Poruke koje ova, očigledno veoma dobro organizovana kampanja šalje su veoma jednostavne – “Rusija je žrtva, samo brani svoje” ili “Rusija vraća ono što joj istorijski pripada”. Uz ovakve poruke i komentare, obavezno idu i slike navodnih zločina ukrajinske vojske protiv pro-ruskog stanovništva.

Lažne vijesti kao taktičko oružje

Mnogi korisnici društvenih mreža, nemajući načina da verifikuju i provere ovakvu poplavu dezinformacija, zaista i počinju da menjaju svoje mišljenje o konfliktu. Mnogi čak i veruju da zapravo “Ukrajina vrši napad na Rusiju, uz pomoć i logistiku zapadnih sila”.

Neprofitna organizacija GDI, koja prati ovakve kampanje lažnih vesti širom sveta, navodi da je ovo do sada najveća kampanja širenja dezinformacija ikada. Takođe, mnogi nezavisni istraživači navode i da je krajem prošle godine u region Donbasa poslato najmanje 20 “izveštača”, koji su svi imali legitimacije ruskih federalnih službi. Oni su na terenu kreirali lažne vesti i video klipove, koji su trebali da u ruskom javnom mnjenju opravdaju i stvore podršku za predstojeći napad.

Jedan od najčešće deljenih video klipova na društvenim mrežama prikazuje deo šume i tela muškarca i žene, navodno ruskih civila. Snimak je brzo prošao proveru brojnih novinara koji su ga videli na Twitteru – ispostavilo se da je zapravo reč o starom snimku iz 2014. godine, koji uopšte i nije iz regiona Donbasa već iz Južne Osetije, takođe međunarodno nepriznate republike, na granici sa Gruzijom.

Kako prosečan korisnik Facebooka ili Twittera uopšte može proveriti verodostojnost ovakvih informacija?

“Veoma teško”, smatra Nemanja Tasić, IT stručnjak. “Ovakve kampanje koriste tzv. ‘efekat snežne grudve’ koji je poznat i kao ‘snowballing’. Jednostavno, u ovakvim internet kampanja se na laži i neproverene informacije odgovara sa još više lažnih vesti. Proteklih nekoliko nedelja su čak i neki od velikih evropskih i svetskih medija ‘naseli’ na ovakve lažne vesti i montirane video klipove”.

Takođe, dodaje Tasić, “sve društvene mreže su prepune snimaka čija se autentičnost ne može garantovati – snimak nekoliko aviona u letu, načinjen telefonom, ili pak snimak pucnjave na ulicama”.

“Iz tih 30 sekundi izuzetno je teško shvatiti o čemu se zaista radi ili čiji vojnici su u pitanju. To je veoma zahtevno i za bezbednosne stručnjake i medijske veterane, pa je teško očekivati da neko ko prati društvene mreže u slobodno vreme to može sam da razgraniči”, objašnjava Tasić.

I Ukrajina ima svoju ‘informatičku vojsku’

Ministar odbrane Rusije Sergej Šojgu je krajem prošle godine više puta u domaćim medijima ponovio tvrdnje da “Ukrajina sprema napad hemijskim oružjem na Donbas”. Oružje je, navodno stiglo iz jedne od NATO zemalja, a Šojgu je očigledno zaboravio da Ukrajina i sama ima izuzetno razvijenu vojnu industriju.

Zbog ovakvih dezinformacija, “serviranih” iz samog Kremlja, Ukrajina je formirala sopstvenu “armiju hakera”. Vicepremijer Mykhail Fedorov naveo je da “Ukrajina sada ima svoju informatičku vojsku, sastavljenu od stručnjaka kako iz snaga bezbednosti, tako i dobrovoljaca sa visokim znanjima u ovoj oblasti”. On je pozvao i druge Ukrajince sa naprednim informatičkom znanjima da se pridruže ovoj “hakerskoj vojsci”. Najverovatnije će zadatak ovih stručnjaka biti napad na računarske mreže unutar Rusije, kao i na web stranice ruskih medija i državnih službi.

I američka kompanija Microsoft, jedan od globalnih tehnoloških giganata, prošle nedelje je zatražila da se “hakerski napadi u međunarodnom pravu izjednače sa ratnim zločinima”.

“Ovakvi napadi, kako na ukrajinske kompanije i državne resurse, tako i informacione resurse širom sveta, trebaju biti sankcionisani kao ratni zločini pod Ženevskom konvencijom”, naveo je predsednik kompanije Brad Smith.

Ovakve reči iz vrha Slikonske doline potvrđuju da je, zapravo, i internet postao deo bojnog polja, te da se sajber-napadi dešavaju globalno, nevezano za sam regionalni konflikt. YouTube, Google i Meta (krovna kompanija Facebooka) su u međuvremenu ukinule stranice ruskih medija, za koje je utvrđeno da šire lažne vesti, a mnogim drugim sadržajima baziranim u Rusiji ukinute su mogućnosti monetizacije (ads and promotion revenue). Evropska unija je takođe uvela slične zabrane za iste izvore informacija bazirane u Rusiji, ali i neke pojedince. Među njima je i Margarita Simonyan, za koju zvaničnici EU navode da je “ključna figura ruske propagande”.