Trebamo li strahovati od muzejskih eksponata koji prijete iz zraka

Vojna bespilotna letelica, sovjetske proizvodnje, i po svim parametrima – muzejski primerak zastarele avio-tehnologije, ipak je prošle nedelje uspeo da preleti tri zemlje članice NATO-a i sruši se u Zagrebu.

Hrvatska Vlada i nadležne institucije i dalje vode istragu o tačnom poreklu, nameni i zadatku ove letelice, i za sada ima mnoštva ozbiljnih pitanja – i gotovo nijednog odgovora.

Dječak koji je volio ptice

Andrej Nikolajevič Tupoljev je rođen 1888. godine, u porodici sa još sedmoro braće i sestara. Andrejev otac je bio notar u upravi carskog sreza, i često je vodio svoju decu sa sobom, kako bi “naučila zanat”. Andrej je tako imao kontakte sa tadašnjom ruskom elitom, a zahvaljujući pismu podrške jednog od knezova u oblasti Tver upisaće prestižni Univerzitet tehnologije u Moskvi. Andrej je prvobitno hteo da upiše studije nauke i biologije, budući da je odmalena bio fasciniran živim svetom, a ponajviše pticama. Danima bi sedeo na obali jezera Kimra i posmatrao razne vodene ptice, pitajući se kako one mogu i da lete, i da plivaju, bez ikakvog napora.

U 20-oj godini Tupoljev počinje i studije u to vreme potpuno nove nauke – aerodinamike. Profesor ovog predmeta bio mu je niko drugi do Nikolaj Žukovski, pionir ruske, kao i evropske i svetske avijacije. Već naredne godine, talentovani Tupoljev je sa kolegama studentima konstruisao svoje prve lake jedrilice, te avion dvokrilac. Godine 1911, Tupoljev je konstruisao i do tada neviđen sistem za testiranje aviona na zemlji – vazdušni tunel. Do 1918. godine Tupoljev će dobiti čak tri diplome avio-inženjera, te konstruisati i prvi hidroavion. U narednim godinama on će pokrenuti i moskovski Centralni avioinstitut, koji će prvi pokrenuti serijsku proizvodnju aviona, pre svega vojnih lovaca i bombardera. Većina ovih letelica je bila “kopija” dizajna drugog avio-pionira, nemačkog inženjera Huga Junkersa.

Tupoljev nije samo kopirao nemački dizajn – često je dodavao svoja unapređenja ili je jednostavno povećavao dimenzije već postojećih letelica. Godine 1934. Tupoljev je predstavio dotada najveći avion na svetu – ANT-20, još nazvan i “Maksim Gorki”. Bila je to kolosalna letelica, sa rasponom krila od 62 metra i čak osam motora. ANT-20 će učvrstiti Tupoljeva na poziciji jednog od vodećih aviokonstruktora u svetu.

Gradio avione koji će decenijama letjeti

Nakon Drugog svetskog rata (u kome je ruska avijacija koristila gotovo sve Tupoljeve letelice), rukovodstvo novoformiranog SSSR-a je bilo odlučno da “drži korak” u razvoju vojne tehnike, pre svega sa SAD-om. Tako je Tupoljev 1947. predstavio bombarder B-4, koji je praktično bio kopija američke “supertvrđave”, Boeinga B-29. Inspirisan ovim dizajnom, Tupoljev će u narednim godinama pokrenuti razvoj motora sa turbo-elisom (turboprop).

Strateški bombarder Tu-95 je poleteo 1955. godine, a bila je to prva sovjetska letelica sposobna da nosi nuklearne bojeve glave. Do 1958. poleteće i prvi potpuno mlazni bombarder, Tu-16, sa strateškim mogućnostima. Ovaj dizajn je bio toliko uspešan i ispred svog vremena da su ove letelice korišćene više od pola veka, a kineska verzija ‘Xian H-6’ leti i danas u okviru Vazdušnih snaga Narodne Republike Kine. Andrej Tupoljev je preminuo 23. decembra 1972. godine.

Ipak, njegov prvi “Dizajn Biro 156” je već ‘60-ih godina prerastao u ‘”Tupoljev OKB”, institut za razvoj aviona raznih tipova. Tu je takođe razvijen i prvi sovjetski putnički mlazni avion, Tu-104, koji će biti korišćen do sredine ‘90-ih godina. Kao odgovor na britansko-francuski supersonični putnički avion “Concorde”, Tupoljev OKB će sedamdesetih dizajnirati Tu-144, koji je u mnogim parametrima leta bio napredniji od “Concordea” (naročito u domenu potisne sile prilikom poletanja, kao i daleko nižeg nivoa buke), a Tu-144 će uspešno leteti sve do 1999. godine. Tupoljev je i danas jedna od najvećih kompanija u oblasti dizajna vojnih i civilnih aviona, kao i satelita i orbitalnih letelica.

Čuvanje zapadnih sovjetskih granica

Tupoljev 141 “Striž” (Strela), bespilotna letelica (dron) koji se srušio u Zagrebu, danas se smatra prvom generacijom ovih letelica.

Korišćen je u Vazduhoplovnim snagama armije SSSR-a od 1979. do 1989. godine kao prevashodno letelica za izviđanje i prikupljanje podataka iz vazduha (NATO oznaka A-SIGINT). Tu-141 je sovjetska armija koristila pre svega na svojim zapadnim granicama, a uspešno je korišćen i tokom rata u Avganistanu od 1984. do 1987. godine.

Tupoljev 141 ima dužinu trupa od 14,3 metara, raspon nosećih krila od 3,88 metara i težine je 6,3 tone. Budući da ne poleće sa piste, već ima specijalno lansirno vozilo, ovaj dron može za kratko vreme da razvije i brzinu zvuka, te da na nešto manjoj brzini, od oko 1.000 kilometara na sat, obavlja većinu svog leta. Takođe ima i maksimalni domet od 1.000 do 1.200 kilometara, u zavisnosti od visine na kojoj je lansiran, te drugih parametara leta. Maksimalna visina na kojoj može da leti je 6.000 metara.

Tupoljev 141 pokreće jedan turbomlazni motor tipa Tumansky KR-17A, sa potisnom snagom od 1.900 kilograma. Budući da Tu-141 nema poletno-sletni trap, na zemlju se spušta korišćenjem padobrana, koji se automatski aktivira. Čitav koncept ovog drona je letelica velike brzine, koja bi relativno neprimećeno sakupila podatke o neprijatelju i brzo izašla iz njegovog vazdušnog prostora. Dron uglavnom nosi senzore za detektovanje oružja neprijatelja, kao i video i foto kamere.

Nakon raspada SSSR-a, poznato je 142 proizvedenih primeraka ovog drona, a smatra se da je danas aktivno ili se može upotrebiti manje od 30 letelica. Ostale su uništene, rashodovane ili se nalaze u aviomuzejima širom zemalja bivšeg SSSR-a. Jedini aktivni dronovi Tu -141 se nalaze u sastavu ukrajinskih vojnih snaga, iako stručnjaci veruju da i ruska armija ima barem tri letelice ovog tipa, spremnih za let. Iako je u teoriji moguće naoružati ovaj dron, do sada nije poznat slučaj korišćenja Tu-141 kao oružja, već isključivo kao letelice za izviđanje.

Strah od muzejskih eksponata

Iako je “Striž” danas praktično muzejski eksponat, to ne znači da u upotrebi nisu njegovi mlađi “naslednici”. Ruska avijacija danas ima više operativnih dronova kako za oružana, tako i za izviđačka dejstva. GLL-8 “Igla” je bespilotna supersonična letelica, namenjena prikupljanju raznih vrsta podataka na bojištu. Kamov MBVK je dron-helikopter, izuzetnih manevarskih sposobnosti, namenjen snimanju i izviđanju iz vazduha. ZALA-421 je nova generacija istog dizajna, koji može leteti potpuno samostalno, bez ikakve ljudske kontrole.

Ponos ruske avijacije je i Sukhoi S-70 “Okhotnik”, bespilotni dron visokih performansi. U svojoj verziji “Lovac B”, Okhotnik može imati i ulogu bombardera, kao i biti opremljen senzorima za vazdušnu borbu sa drugim letelicama ili pak za računarski navođen napad na jedinice na zemlji. Okhotnik takođe koristi i mnoge uređaje i tehnologije prisutne i na standardnin lovačkim avionima tzv. pete generacije. Ovaj dron pokreće mlazni motor najnovije generacije “Saturn AL-41F”, sa mogućnošću promene parametara snage u toku samog leta.

Svakako vodeće u svetu, barem kada je broj dronova u pitanju, su Sjedinjene Američke Države. Kombinovano, u sastavu avijacije (USAF) i mornaričkih snaga (NAVY), danas aktivno leti oko 11.000 dronova. Najveći broj njih su tipa RQ-11 “Gavran”. “Gavran” je namenjen prikupljanju podataka i avio-izviđanju, a nova generacija ima i tzv. ‘DDL’ enkriptovanu vezu sa komandnim centrom.

Javnosti možda i najpoznatiji dron u sastavu snaga SAD je MQ-1 “Predator”. Široko korišćen u misijama širom sveta, “Predator” može biti opremljen raznim vrstama raketa, avio bombi i navođenih projektila. USAF opisuje “Predatora” kao “Tier II” letelicu, što znači da se lako može adaptirati za let iznad vodenih površina, pustinjskih terena ili šumovitih područja. Tačna vrsta i tip naoružanja “Predatora” je strogo čuvana tajna, a pored SAD, koriste ga i Italija, Turska i Maroko, te je do sada proizvedeno 360 primeraka ovog drona. RQ-7 “Senka” je još jedna od verzija dronova za izviđanje, a koriste ga, pored SAD, i Švedska, Australija, Turska i Italija. Zbog svoje male veličine, RQ-7 može da se koristi i u oblastima bez poletno-sletnih pista, a opremljen je laserskim i termalnim senzorima i kamerama, te sistemima za detekciju neprijateljskih signala i komunikacija.

Verovatno najopasniji američki dron je General Atomics RQ-9 “Reaper” (Sablasni kosač). MQ-9 može biti UAV-AF (autonomni dron), ili RPV/RPA (upravljan od pilota na zemlji). MQ-9 može da nosi razne vrste navođenih projektila i bombi, kao i rakete “Hellfire”. U novembru 2015. godine, dva MQ-9 “Reaper” drona su izvela napad u sirijskom gradu Raqqa i tom prilikom likvidirala jednog od vođa grupe ISIL, Mohammeda Emwazija, poznatog i kao “Jihadi John”.

CAIG “Wing Long” je kineska verzija MQ-9 drona. Nazvan “Pterodaktil”, ovaj dron može imati različite namene – od izviđanja do podrške trupama na zemlji. Kineska armija takođe radi na razvoju hipersoničnog drona, nazvanog “Purpurni zmaj”. Ovaj dron će u upotrebu ući 2024. godine, a trebalo bi da ima, pored hipersoničnih brzina, i mogućnosti za izbegavanje radara (stealth tehnologija).

Turski dron u ukrajinskim snagama

U sastavu ukrajinskih vazdušnih snaga nalazi se i dron najnovije generacije – turske proizvodnje. “Bayraktar TB2” je vojni dron turske kompanije “Baykar Defense”. Proizvodi se od 2014. godine i pripada kategoriji taktičkih dronova.TB2 je konfiguracije MA/LE – srednja visina, veliki domet. Ovaj dron je do sada ostvario više od 400.000 sati leta u svim uslovima, a može da bude opremljen stacionarnom kontrolom (GDT) ili mobilnim kontrolama sa prenosom video signala (RVT). TB2 ima i autonomne karakteristike, te se po gubitku veze sa kontrolnim centrom može samostalno vratiti na aerodrom ili nastaviti sa izvršenjem programirane misije.

TB2 je, pre aktuelnog konflikta u Ukrajini, korišćen i u napadu na sedište Radničke partije Kurdistana, na severu Iraka 2018. godine. Tada su dva drona TB2 izvela napad na zgradu u provinciji Sinjar, u gradu Snune, i uspešno likvidirali Ismaila Ozdena, jednog od vođa Radničke partije Kurdistana. Godinu kasnije, u sukobu vladinih snaga i pobunjenog dela vojske u Libiji, korišćeno je najmanje tri “Bayraktar” TB2 drona, u napadu na snage generala Haftara.

IT stručnjak Srđan Nakić kaže da je tehnologija dronova već odavno svakodnevica i u regionu.

“Dronovi su postali toliko česti i pristupačni, da i na domaćim Facebook stranicama imate i one tipa ‘berza dronova’, gde možete kupiti neke od ovih letelica. Pored onih namenjenih snimanju i fotografisanje iz vazduha, postoji i čitav niz domaćih kompanija koje dronove koriste u poljoprivredi, kao i prilikom izgradnje puteva i saobraćajnica”, objašnjava Nakić.

“Vojska Srbije je poslednjih godina nabavila nekoliko vrsta dronova, kineske i francuske proizvodnje, prevashodno za potrebe izviđanje terena. Hrvatska je pre nekoliko godina, posredstvom Agencije za pomorstvo EU, dobila dron letelice za izviđanje obale tipa ‘Camcopter C-100’. Takođe, Hrvatska vojska ima i izviđački dron ‘Orbiter-3’, izraelske proizvodnje, koji ima radijus leta od 150 kilometara i autonomiju od čak sedam sati neprekidnog leta. Postoje i neke informacije da su nabavili i dronove ‘Hermes 450’, takođe izraelske proizvodnje, ali zvanične potvrde još uvek nema”, dodaje Nakić.

Balkanski ‘Dosije X’

Kako je zapravo Tupoljev 141 svoj let završio u Zagrebu, odgovore će dati istraga koja je još u toku. Hrvatski zvaničnici ne isključuju ni mogućnost da je dron bio naoružan, te da je nosio neku vrstu aviobombe. A kako je on tačno stigao do Zagreba, kroz tri zemlje – Ukrajinu, Rumuniju i Mađarsku – zasada je prava misterija. Krhotine i ostaci drona na samo pedesetak metara od studentskog doma na Jarunu, svakako ne ostavljaju puno mesta za spokoj Zagrepčana.

“Moramo sve točno ispitati, nije normalno da takva jedna letjelica jednostavno dođe u Hrvatsku. Srećom da nije bilo žrtava”, izjavio je premijer Andrej Plenković.

Nije jasno ni kako Tu-141 nije detektovan od strane centra za avionadgledanje u Veszpremu u Mađarskoj. ‘54 Bataljon’ za radarska izviđanja je morao da detektuje ovu letelicu, te je presretne i čak eventualno obori, budući da se procenjuje je u mađarskom avioprostoru bila najmanje 35 minuta.

Takođe, drugi radarski centar u Bankutu je opremljen najmodernijim sistemom RAT-31DL. Proizvod kompanije Leonardo, Selex RAT-31DL je radarski sistem dugog dometa, sa ‘antenama jedinačnog pulsa’. Ovaj sistem može da detektuje letelice u krugu od najmanje 470 kilometara, i do visine od 30 kilometara. Kako mu to u ovom slučaju nije uspelo, ostaje pitanje za nadležne u NATO-u, ali i velika misterija – od Andreja Tupoljeva do Andreja Plenkovića.