Zašto se događaju milionske bankarske greške

Iako se u bankarskom i finansijskom sektoru, kao i u globalnoj trgovini akcijama na berzama, koriste najnoviji računari i softverska rešenja, neretko se dešavaju greške vredne desetine, pa čak i stotine miliona dolara.

Zbog toga ni vest da je bankarski gigant Santander greškom uplatio 176 miliona dolara na oko 75.000 računa nije iznenađenje za stručnjake. Da sve bude “kao na filmu”, vlasnici računa su dobili notifikacije o ovoj neočekivanoj uplati na dan Božića.

Bankarski računarski sistem unutar Santandera je mnoge transakcije obavio dva puta, pa su vlasnici računa dobili duplu zaradu, što je važilo i za oko 2.000 računa kompanija. Deo uplata je otišao i na račune drugih banaka, te će povraćaj sredstava sa njih biti dosta komplikovaniji.

I dok su se mnogi vlasnici računa obradovali, mnogi drugi su bili uplašeni da je reč o hakerskom napadu ili nekoj vrsti cyber prevare.

Ovakvi “finansijski incidenti” ne samo da nisu retkost, već za njih postoji i čitav niz pravila unutar bankarskog sistema. Postoji i čitav protokol po kojem se novac “uplaćen greškom” vraća pravim vlasnicima. Sistem B2RP (banking errors recovery process) obuhvata i način fakturisanja i transfera novca sa računa na račun, čak i u različitim bankama, koje opet mogu biti i u drugim državama, pa čak i na drugim kontinentima.

Zlatari kao prvi bankari

Iako većina ljudi vezuje moderni bankarski sistem za polovinu 20. veka, on postoji znatno duže. U 17. veku po prvi put se pojavljuju pojmovi “bankarske štednje” i “obaveznog depozita”. Bogati trgovci, vlasnici plantaža i livnica oružja širom Evrope, a prvenstveno u tadašnjoj Engleskoj, su počeli da svoj novac i zlato drže kod zlatara. Zlatare su često imale velike sefove i naplaćivale su određenu nadoknadu za čuvanje zlata i novca. Kao potvrdu o količini koja se čuva, zlatari su izdavali svojevrsne hartije od vrednosti. One su važile samo na jedno ime, te je deponovano zlato ili novac mogla da podigne samo osoba koja ga je i ostavila. Vremenom, zlatari su počeli da izdaju i zajmove u novcu, za čiju garanciju se važile hartije o deponovanju, što je bio prvi sistem modernih zajmova i kredita u Evropi.

Ovakva praksa je u narednim decenijama stvorila i potpuno novu vrstu novčane vrednosti – trgovinu dugovanjima. Bankari, zlatari i bogati trgovci više nisu trgovali i plaćali samo gotovim novcem ili zlatom, već i samim hartijama od vrednosti. Veći deo ovog prvobitnog trgovanja hartijama od vrednosti su kontrolisale monarhije, obično sam kralj ili od njega određene osobe, a postoje i slučajevi bogatih veleposednika koji su izdavali hartije, pa čak i papirni novac sa svojim imenom i likom.

Banka Engleske je prva izdala zvanični papirni novac (banknote) 1695. godine. U prvo vreme, ovakav novac je bio ispisivan rukom, te je služio kao neka vrsta kredita. Do 1740. godine već je bilo standardnih banknota, u apoenima od 20 do 1.000 funti. Ipak, proći će još ceo jedan vek, dok se 1855. godine nije počelo sa štampanjem “standardnog” papirnog novca kojim se mogao služiti bilo ko u slobodnoj trgovini. Do tada, već je postojalo i tržište bankarskih usluga – raznih vrste kredita, menjačnica stranog novca, kao i prvih čekova.

Sa dolaskom industrijske revolucije, banke su počele da odobravaju i “parne kredite” (steam loans), jer je većini industrijalaca novac bio potreban za kupovinu parnih mašina ili za izgradnju fabričkih hala. Sa druge strane, sve veća industrijska aktivnost je po prvi put u istoriji dovela i do stvaranja “viška vrednosti”, koji se opet prenosio u banke kao vid garancija ili štednje građana.

Industrijska proizvodnja je dovela i do velikog rasta međunarodne razmene, uvoza i izvoza, a banke su počele i sa primanjem depozita iz drugih zemalja. Ovo je dovelo i do nastajanja modernih kursnih lista, kako bi banke bile u mogućnosti da adekvatno menjaju novac.

Rast broja banaka

Kako se povećavao broj industrijskih subjekata, tako je rastao i broj banaka. Tadašnje vlasti, u većini evropskih zemalja još uvek monarhije, pokrenule su stvaranje centralnih banaka, kako bi se poboljšalo finansiranje samih država. Banka Francuske, formirana 1800. godine, je prva moderna centralna banka. Sjedinjene Američke Države će formirati Federalne rezerve 1914. godine, nakon izglasavanja akta o formiranju u Kongresu.

Vođeni primerom SAD-a, kao i zbog sve većeg prisustva dolara u međunarodnoj trgovini, i druge zemlje osnivaju svoje centralne banke i srodna finansijska tela. U dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka većina zemalja je već imalo ovakve monetarne institucije – sem Brazila, koji će to učiniti tek 1945.

Brza industrijalizacija nakon Drugog svetskog rata, te potreba da se obnovi ratom razrušena Evropa, označiće i početak savremenog bankarstva. Osamdesetih je došlo i do “berzanskog buma”, zahvaljujući deregulaciji finansijskih tržišta. Banke su mogle da pristupaju tržištu kapitala na nove načine, često kupovinom manjih banaka ili ukrupnjavanjem kapitala (merger). Investicione banke su se često spajale sa komercijalnim, pa čak i brokerskim kućama, što je dovelo do nastanka “univerzalnih banaka”.

Zamah online bankarskih usluga

Osnovu današnjem bankarskom sistemu je devedesetih godina dalo novo tumačenje “Glass-Steagall” propisa i Bankarskog akta SAD-a. Ovi propisi su se odnosili na način rada komercijalnih i investicionih banaka, a njihova izmena 1999. godine je dovela do velikih spajanja banaka u SAD-u, kao i u svetu.

Nakon 2000. godine, pojava internet trgovine je dala novi zamah elektronskom plaćanju i online bankarskim uslugama. Pojava i brzi rast onlajn prodavnica, poput Amazona i eBaya, je doprinela i pojavi novih bankarskih usluga, prvenstveno namenjenih elektronskoj kupovini.

Kolumnista Bratislav Dejanović kaže da su bankarske aplikacije veoma korisne i široko rasprostranjene i na našim prostorima.

“Za obe banke gde sam klijent imam i aplikacije na smartfonu. U svakom trenutku mogu da vidim koliko novca imam, da li je ‘prošao’ neki ček, te da li sam imao uplate. Veoma često kupujem na domaćim internet prodavnicama, najčešće zbog većih popusta nego u ‘pravim’ radnjama. Pri nekim od kupovina imam i dodatne pogodnosti ako platim putem aplikacije ili pak od trgovine dobijam poene, koje mogu koristiti pri narednoj kupovini”, objašnjava Dejanović.

Tržište u regionu, dodaje, nije ni izbliza onakvo kao u EU i drugim zemljama, ali, sa druge strane, velika konkurencija i među bankama i među trgovcima, kao i relativno mala kupovna moć građana, često primoravaju sve učesnike da budu “kreativni”, što na kraju ipak najviše pogoduje običnim ljudima.

Kada niko nije odgovoran

Najnovija greška u Santanderu neće biti tako brzo sanirana. Finansijski stručnjaci smatraju da će biti teško doći do dela novca koji je otišao u druge banke, naročito ako su vlasnici računa već podigli te iznose. Neke od ovih banaka su i Barclays, HSBC, Natwest i Virgin Money.

Iako se u saopštenju za javnost navodi da je reč o “tehničkoj grešci”, to u praksi može značiti bilo šta – od tehničkog kvara na računaru operatera, preko pada servera, softverske greške, pa čak i gubitka baze podataka. Naravno, finansijske institucije ove veličine rade sigurnosno snimanje podataka (backup) svakodnevno, pa je tako još manje jasno kako je do greške uopšte i došlo.

Stručnjaci navode i da po većini zakona koji važe u Evropi i SAD-u, ako vam je greškom uplaćen novac na račun, nemate prava da ga podignete ili njime raspolažete. “Ako na računu imate veću sumu i znate da novac nije vaš, nemate prava da ga i potrošite”, navode stručnjaci.

Pre 15 godina, vlasnica računa u gradu Blackburn u Velikoj Britaniji je bankarskom greškom na svom računu “zatekla” 130.000 funti, nakon čega je podigla celokupnu sumu i potrošila je na skupi nameštaj, putovanja, a deo je poklonila i članovima porodice. Prošle godine, u februaru, žena iz Luizijane u SAD-u je, takođe, usled greške u bankarskom softveru, dobila više od milion dolara. Bankarski softver je umesto 82 dolara, na račun “uplatio” 1,2 miliona dolara, a vlasnica računa je podigla sav novac, te nakon toga kupila kuću i novi automobil.