Šta je sve otkrio WikiLeaks

Da li je više od deset miliona tajnih i službenih dokumenata dovoljno za pobjedu u ‘ratu za istinu i pravdu’ širom planete, ili će i WikiLeaks, kao i mnogi slični projekti, pasti u zaborav?

Pristalice osnivača Wikileaksa Juliana Assangea okupljene ispred Visokog suda u Londonu 10. decembra 2021. (EPA)

U proleće 2006 godine, Islandska neprofitna organizacija ‘Sunshine Press’ pokrenula je onlajn platformu na kojoj je bilo moguće ‘okačiti’ dokumente, fotografije i video klipove potpuno anonimno. Prvih par godina niko nije obraćao preteranu pažnju, sve dok 2008. web stranicu nije preuzeo projekat WikiLeaks.

Dokumenti koji su šokirali svet

Jedan od najvećih skandala 20. veka, i verovatno najveća politička afera u poslednjih pedeset godina, Watergate, ne bi bio moguć bez ‘zviždača’ unutar Američke administracije (whistleblower) i odlučnih novinara.

Agenti CIA i FBI su 1971. i početkom 1972. godine prisluškivali centralu i prostorije američke Demokratske stranke, i pratili mnoge senatore i komgresmene, a sve sa ciljem praćenja predizbornih aktivnosti.

Ove informacije su (polu)tajnim kanalima dostavljane Beloj Kući, i tadašnjem predsedniku Richardu Nixonu, koji je očajnički pokušavao da dođe do drugog mandata u Ovalnoj sobi, iako je imao podršku manje od trideset odsto Amerikanaca – neslavni rekord koji će Donald Tramp u uspeti da obori 2019, sa samo 28 odsto podrške u javnom mnjenju.

Aferu su otkrili i o njoj izveštavali više od četiri meseca novinari ‘Washington Posta’ Bob Woodward i Carl Bernstein. Zbog ove afere, Nixon je postao prvi (i poslednji) predsednik SAD koji je podneo ostavku, devetog avgusta 1974. Dugo vremena se mislilo da će ovo ostati najveći skandal Američke politike – sve dok WikiLeaks nije počeo sa radom i objavljivanjem dokumenata.

Iako je na početku rada WikiLeaks imao servere i uređaje za skladištenje podataka u Australiji, osnivač projekta Julian Assange, i sam državljanin Australije, ubrzo je servere premestio u Švedsku. Naime, iako ‘tehnički’ zaštićeni brojnim zakonima i propisima, digitalni podaci u Australiji, Novom Zelandu, SAD, Kanadi i u Velikoj Britaniji nisu stoprocentno zaštićeni. Ove zemlje su članice globalne obaveštajne koalicije ‘Pet očiju’ (Five Eyes), a obaveštajne službe ovih zemalja imaju softver i hardver kojima je moguće ‘pročitati’ svaki podatak. U Švedskoj, sa druge strane, sam Ustav i brojni zakoni štite privatnost podataka, te im je gotovo nemoguće pristupiti neovlašćeno ili iz drugih zemalja – barem se tako mislilo u javnosti.

WikiLeaks je ne samo objavio stotine hiljada dokumenata sa oznakom diplomatske i državne tajne, već je i postupanje većeg dela Zapadnih zemalja prema sajtu, njegovim administratorima i saradnicima pokazalo do kojih su granica obaveštajne službe spremne da idu kako bi prikrile informacije od javnosti.

Možda najpoznatiji video objavljen od strane WikiLeaksa je onaj iz 2010. godine. Snimak je nastao kamerama montiranim na američkom vojnom helikopteru, i prikazuje kako se otvara vatra iz letelice na civile u centru Bagdada u Iraku. Na kraju snimka, vozilo Hitne pomoći dolazi da ukaže pomoć ranjenima, ali i na njih se otvara paljba iz helikoptera. Kasnije se saznalo da su u ovom napadu ubijeni foto reporteri Namir Noor i Saeed Cmagh.

Podaci iz objavljenih izveštaja, koji su nosili oznaku ‘Top Secret’ (najviša tajna) i ‘Eyes Only’ (samo pročitati, bez kopiranja) otkrivaju da je u Iraku poginulo ili ubijeno najmanje 56 hiljada civila. Stotine drugih dokumenata Pentagona i američke vojne obaveštajne agencije DIA takođe su završili na serverima i sajtu WikiLeaksa, a pokazuju slične izveštaje o stradanjima civila u Afganistanu, od strane američkih trupa i koalicionih snaga.

Javnost je bila u potpunosti ogorčena ovim otkrićima, kao i brojne svetske diplomate, aktivisti, borci za ljudska prava i nevladine organizacije. Svi oni su krajem 2010. i početkom 2011. godine zahtevali od tadašnje administracije SAD i predsednika Baracka Obame hitnu akciju.

Bela Kuća i Pentagon i jesu odmah reagovali, ali ne onako kako se očekivalo – pokrenuta je najveća istraga ‘traženja krtice’ u političkoj istoriji, kako bi se pronašle osobe u američkom obaveštajnom i odbrambenom aparatu, koji su dostavljali podatke WikiLeaksu. Republikanci su tada u Kongresu otkrili i ono čega se tadašnja (demokratska) administracija najviše pribojavala – da Assange i WikiLeaks nisu dobijali podatke samo od saradnika ili zviždača, več i od ‘međunarodnog faktora’, što je diplomatski izraz za zemlje konkurente, pre svega – Rusiju i Kinu.

I tadašnji senator John McCain, i nekadašnji ministar odbrane Donald Rumsfeld su tvrdili da je ‘Assange zasigurno Putinov agent, a da je WikiLeaks projekat bacanja krivice na američke akcije i misije širom sveta’. John McCain je išao i toliko daleko da je optuživao kako WikiLeaks, tako i međunarodnu ‘informacinu kampanju’ za njegov poraz na izborima 2008. od Baracka Obame.

WikiLeaks je prvih godina svog rada bio ‘hostovan’ tj. njegovi podaci su se nalazili na infrastrukturi Švedske internet kompanije ‘PRQ’, za koju je u tehnološkoj zajednici važilo mišljenje da je izuzetno sigurna, te da ne čuva podatke o pristupu serverima (access logs).

Kasnije je WikiLeaks svoje podatke ‘preselio’ kod druge, takođe Švedske, kompanije ‘Bahnhof’. Bahnhof je takođe važio za kompaniju ‘koja ništa ne pita’, a sami serveri i skladišta podataka su se nalazila u ogromnom nuklearnom bunkeru u gradu Pionen.

Ipak 2014. godine još jedan od američkih zviždača, Edward Snowden, nekadašnji visoko pozicionirani analitičar američke agencije NSA, otkrio je da je agencija imala alat pod nazivom ‘MANN’, kojim su praćene ne samo aktivnosti na serverima, već i ko sve pristupa samom WikiLeaks sajtu. Snowden je takođe otkrio i da je tadašnje rukovodstvo CIA kao i Britanske agencije GCHQ znalo za sadržaje dokumenata, a da je Pentagon od Obame tražio odobrenje da se Assange stavi na listu ‘međunarodnih pretnji’.

Sam WikiLeaks je takođe godinama u zapadnoj obaveštajnoj zajednici bio označen kao ‘strani faktor’ – uz Kinu, Rusiju, Severnu Koreju i organizacije poput Hezbolaha i Al-Qaede. Kap koja je prelila (obaveštajnu) čašu 2016. godine je bilo objavljivanje velikog broja email poruka američkih demokrata, tadašnje kandidatkinje za predsednika SAD Hilari Klinton, te njenog šefa kabineta Johna Podeste, i sve to usred veoma neizvesne izborne trke. Ovo je u SAD dobilo i konotaciju ‘novog Watergate skandala’, a kada je Donald Tramp (ne)očekivano postao predsednik, bilo je jasno da će pritisci na WikiLeaks biti još veći.

Koliko košta istina?

Julian Assange je u trenutno u pritvoru u Velikoj Britaniji, i čeka odluku suda o tome da li će biti izručen SAD, koje ga traže po nekoliko optužbi za špijunažu i ugrožavanje nacionalne bezbednosti. Pre nekoliko dana je objavljena informacija da je Assange pretrpeo moždani udar u zatvoru, ali da se oporavlja.

Chelsea Manning, zviždač koji je dostavio WikiLeaksu video i brojne dokumente iz Iraka, bio je osuđen od strane američkog vojnog suda i u zatvoru je provela sedam godina. Manning, trans-rodna osoba, rođena kao Bradley Edward Manning, je slično Snowdenu, bio vojno-obaveštajni analitičar u 10-oj Planinskoj Diviziji Kopnene vojske SAD-a. Manning je imao pristup izuzetno osetljivim podacima i računarskim sistemima, a činjenica da je on mesecima slao velike količine podataka WikiLeaksa potpuno neprimećeno, dovela je i do krupne reorganizacije velikog dela unutrašnjeg sistema i procedura Pentagona, kao i samog Ministarstva odbrane SAD-a (DoD, Department of Defense).

Stručnjaci veruju da je Manning uspeo da pošalje više od 440 hiljada izuzetno osetljivih dokumenata, video snimaka sa letelica i dronova, pa čak i sirove podatke sa obaveštajnih satelita za komunikaciju sa snagama u Iraku (SIGINT). Manning je prvobitno bio optužen i za 20 tačaka ‘pomaganja neprijatelju’ (aiding the enemy), za šta je bila zaprećena i smrtna kazna. Chelsey Manning je danas slobodna osoba, često se pojavljuje kao govornica na skupovima o sajber bezbednosti, a dobila je i titulu ‘visiting fellow’ (predavač saradnik) na Univerzitetu Harvard.

Izvor: Al Jazeera