Razvoj IT sektora: Balkan može dosta naučiti od Irske

Data centri, koji se obično nazivaju i serverima, iako oni ne obrađuju podatke, već ih samo skladište, svoje početke imaju još za vreme Drugog svetskog rata. ENIAC, koji se smatra prvim pravim računarom u današnjem smislu, razvijen je kako bi računao artiljerijske tabele za američke snage u Evropi i na Pacifiku. Ovo je zahtevalo i veliki količinu podataka, a kako u to vreme nije bilo memorijskih čipova, podaci su se čuvali na papirnim karticama, koje su imale perforacije.

ENIAC je bio bio prvi ‘turing’ računar, što je značilo da može da kompletna izučavanja sprovodi nezavisno od ljudskog operatera, koji je trebalo da samo unese početne parametre. Računar je bio delo naučnika na Univerzitetu u Pensilvaniji i koštao je pola miliona tadašnjih, ili oko osam miliona današnjih dolara. On je takođe bio oko hiljadu puta brži od mehaničkih i optičko-mehaničkih računara koji su se do tada koristili.

Sa daljim razvojem sve naprednijih računara u šezdesetim i sedamdesetim godinama, te njihovog prihvatanja od strane velikih kompanija, brzo se stiglo do potrebe za skladištenjem velikih količina podataka, koje je bilo moguće brzo ponovo upotrebiti. Za ovo su bile razvijene magnetne trake velike gustine, koje su mogle da čuvaju, za to vreme neverovatnih, 50 megabajta podataka. Treba imati u vidu i da su se podaci u to vreme gotovo isključivo sastojali iz tekstualnih, numeričkih i vrlo malo grafičkih karaktera, tako da su na jednoj traci (MDR, magnetic data reel) čuvani podaci i za celu godinu rada kompanije.

Potražnja za skladištenjem podataka

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, sa pojavom sve više umreženih kućnih računara i sve većom prisutnošću interneta i (tada novog) World Wide Weba, potražnja za skladištenjem podataka je eksplodirala. IDC (internet data centers) su nicali ‘kao pečurke’, naročito u SAD-u i Kanadi, kao i u Japanu i Kini.

I telekomunikacioni operateri su ubrzo počeli da koriste ovakve centre, ali iz drugih razloga – za sigurnost komunikacija. ‘Crossover data storage’ tehnologija je omogućavala da se telefonski pozivi digitalizuju, te da se korisnicima ponude ‘revolucionarne’ nove tehnologije poput telefonske sekretarice i odgođenog snimanja poziva.

Nakon 2000. godine, sve više multimedijalnih sadržaja na internetu su doveli do razvoja ‘cloud storage centers (CDC), tj. čuvanja podataka u ‘oblaku’. Tehnologije poput HTML 5 i Web App su omogućile da se brojni programi čuvaju na udaljenim skladištima podataka, a da se na korisničkom uređaju prikazuju samo oni neophodni. Na ovoj tehnologiji danas počivaju servisi poput Gmaila, YouTubea i Netflixa.

Na vanjskim granicama nauke

Iako se Edward Carson, jedna od najvažnijih političara u Irskoj sa početka dvadesetog veka, vodio planovima za ujedinjenu zemlju, kako bi ona dostigla nivo industrijskog razvoja tadašnje Evrope, ipak nije mogao da predvidi da će njegova zemlja za manje od jednog veka biti jedan od globalnih IT centara, pogotovo za skladištenje podataka.

Krajem devedesetih, irske vlasti su odlučile da privuku što više globalnih i evropskih tehnoloških kompanija. Osam od deset najvećih tehnoloških kompanija u SAD-u ima snažno prisustvo u Irskoj, kao i svih pet najvećih svetskih softverskih kompanija. U IT industriji radi više od 40.000 ljudi, a godišnji izvoz softvera i usluga premašuje 35 milijardi dolara.

Pre sedam godina, Irska je dodatno osnažila svoju globalnu poziciju u IT sektoru, donošenjem ‘National ICT Skills Strategy’, nacionalnog plana koji stavlja veliki akcenat na tehnološko obrazovanje od najnižih razreda pa sve do fakulteta i koledža. Ovo je omogućilo da Irska za manje od deset godina ima veliki priliv tzv. third level stručnjaka – mladih ljudi koji su uporedo sa školovanjem već imali i radno iskustvo, a mnogi se odmah nakon završetka studija odlučuju da pokrenu sopstvenu start-ap kompaniju. Upravo zbog toga, strane kompanije baziraju svoja sedišta u Irskoj i to ne samo za tržište Evropske unije, već i EMEA regiona (Evropa, Bliski Istok i Afrika).

Irska nije samo globalni ‘hub’ za skladištenje podataka velikih tehnoloških giganata, već aktivno učestvuje i razvoju novih ‘edge’ tehnologija. Tako razvojni centar CRANN – Centar za nano-strukture i nano-uređaje – ima dugogodišnje partnerstvo sa vodećim kompanijama u svetu materijala i hemijskim koncernima. Oni zajedno razvijaju nove materijale koji svoju primenu imaju u medicini, aeronautičkoj i svemirskoj industriji. Irska je takođe formirala i Nacionalni centar za razvoj softvera (LERO), koji daje podršku malim softverskim kompanijama koje tek počinju sa radom, uz Tyndall nacionalni istraživački centar, koji je takođe među pet najvećih u EU.

Ubrzati školovanje kadrova na Balkanu

IT stručnjak Dejan Tomić kaže da bi sve zemlje Balkana, a naročito bivše jugoslovenske republike mogle dosta da nauče na primeru Irske.

“Oni početkom devedesetih nisu ni imali obavezno računarsko obrazovanje, a danas su jedan od lidera u Evropi. Zemlje regiona bi trebale da hitno unaprede svoje obrazovne programe, koji ne samo da su zastareli, već imaju i masu predmeta koji se preklapaju, ili pak nemaju nikakve praktične koristi u stvarnom svetu”, ukazuje Tomić.

Kao primer navodi da je naš region “verovatno poslednji u svetu koji i dalje ima studije marksizma, koji je potpuno prevaziđena naučna kategorija svuda u svetu”. Takođe, dodaje, “veliki problem u našim školama je i nedovoljna obrazovanost samog nastavnog kadra, koji mahom veoma teško usvaja nove metodologije nastave, te ne koristi moderna digitalna i audio-vizuelna sredstva”.

“Iako pozitivnih pomaka svakako ima – većina osnovnih škola u Srbiji danas koristi računare već od prvog razreda – to u praksi ne odstupa od onoga što naši učenici uglavnom već imaju u svom porodičnom okruženju. Vladama u regionu je jasno da je digitalizacija ne bliska budućnost – ona je već uveliko ovde – već da bi trebalo ubrzati školovanje kadrova kako bi sustigli ne samo Irsku, već i zemlje poput Slovenije ili Turske, koje su takođe daleko otišle u školovanju IT kadrova”, objašnjava Tomić.