Ne zagrijava planetu samo ‘prljava’ industrija, nego i internet

Procjenjuje se da su za šest posto globalne emisije ugljen-dioksida ‘zaslužni’ brojni serveri, data centri i razne telekomunikacione usluge.

Globalni program reciklaže podrazumijeva da se komponente iz elektronskih uređaja recikliraju i ponovo koriste u proizvodnji (EPA)

Na Međunarodnom klimatskom samitu COP26 većina zemalja se obavezala na smanjenje zagađenja i emisije štetnih gasova. Međutim, zemlja koja proizvodi najviše elektronike, plastike i obojenih metala – a to je Kina – nije ni bila prisutna.

Kina proizvodi i najviše čelika u svetu – 930 metričkih tona se u proseku proizvede godišnje, što je skok od 70 metričkih tona u odnosu na prosek u protekloj deceniji. Kina ima udeo od 53,3 odsto svetske proizvodnje čelika te planira da proizvodnju poveća za 8,3 odsto do 2025. godine. Uz Kinu, globalni lideri u industrijskoj proizvodnji raznih legura su i Južna Afrika, Indija, Rusija i Kazahstan.

Izostanak druge svetske ekonomske sile je bio jasan signal i investitorima iz gotovo svih sektora – posao se nastavlja “uobičajeno”. Kina od 2015. godine beleži sve veći pad indeksa stranog ulaganja, koji uzroke ima kako u politici Komunističke partije, tako i u promenama u načinu proizvodnje automobila, smartfona, računara, kućnih uređaja i druge robe sa visokim ROI indeksom (Return of Investment, koliko udeo ima profit u krajnjoj vrednosti nekog proizvoda).

U pitanju kompletne ekonomije zemalja

COP26 je rezultat pregovora koji su trajali pet godina, a mnoge zemlje Evropske unije i Latinske Amerike su do poslednjeg trenutka “vagale” da li će se na njoj uopšte pojaviti. Ulog je bio izuzetno visok, zapravo – u pitanju su kompletne ekonomije zemalja. Globalno zagrevanje ima svoje efekte na sve oblasti ljudskog delovanja, ali oni nisu nigde tako očigledni kao kada je poljoprivreda u pitanju.

Evropske zemlje, kao i mnoge zemlje u Južnoj Americi, u velikoj meri zavise od poljoprivredne proizvodnje, ribarstva te uzgoja raznih kultura u plastenicima. Bilo kakvo smanjenje proizvodnje veštačkih đubriva te povećanje cene nafte (od koje celi sektor direktno zavisi) neminovno bi doveli do velikih socijalnih problema, koji bi se, poput domina, prelili i na druge sektore u društvu. Zato je nađeno solomonsko rešenje – krivi su ugalj i tehnološka industrija.

Učesnici su već zakazali i “drugo poluvreme” ovog samita za jesen iduće godine. U finalnom dokumentu, pak, nema imena samih država, čvrstih garancija, niti imena konkretnih kompanija koje su označene kao “glavni krivci”, već je navedeno da se učesnici obavezuju “na smanjenje emisije gasova, poput metana, smanjene seče šuma, finansiranja novih rudnika uglja te veću elektrifikaciju vozila”. Ipak, za najveći udarac globalnom zagrevanju, potreban je i suštinski dogovor SAD-a, Kine i Indije te radikalna transformacija 20 do 30 odsto privrede. Za sada, ovakav dogovor nije ni blizu.

Ni aktivisti i borci za očuvanje prirode, čini se, nisu očekivali mnogo više od postignutog. “Trenutno imamo i druge globalne izazove, poput pandemije COVID-19, sukoba u mnogim delovima sveta i sve izraženijeg nedostatka hrane, posebno u Africi. COP26 je zato izuzetno važan prvi korak ka rešavanju problema zagrevanja planete”, rekao je Ani Dasgupta iz organizacije WRI.

Veći problem nedostatak rijetkih metala

Stručnjaci procenjuju da proizvodnja računara, smartfona i prateće tehnologije učestvuje sa dva do 2,7 odsto u globalnom zagrevanju. Ipak, tu se misli isključivo na finalne proizvode, njihovo korišćenje u domovima ili kompanijama te njihovu kasniju reciklažu. Ako se u obzir uzme i ceo lanac proizvodnje – kopanje resursa, njihova inicijalna prerada, proizvodnja čipova i drugih komponenti te njihovo konačno sklapanje u smartfon ili laptop, udeo je mnogo viši – između osam i deset odsto, dok mnogi stručnjaci tvrde i da je to bliže udelu od 12 odsto. Britanski Kraljevski institut (Royal Society) procenjuje da su za šest odsto globalne emisije ugljen-dioksida “zaslužni” brojni serveri, data centri i razne telekomunikacione usluge.

Možda i veći problem od samog korišćenja elektronike i povezanih uređaja (Internet od Things, IoT) je sve veći nedostatak retkih metala, minerala i drugih elemenata koji se koriste u elektronskoj industriji. Procenjuje se da je dve trećine svog zlata, srebra i nikla na planeti već iskopano u rudnicima širom sveta. Iako se često litijum navodi kao ključna komponenta za današnje uređaje, on to, zapravo, nije. Litijum je neophodan samo za jednu vrstu baterija, a već postoji desetine drugih tehnologija za baterije nove generacije.

Sa druge strane, u laptopovima, smartfonima, TV uređajima i gotovo svoj drugoj elektronici zlato, srebro i bakar su nezamenljivi i bez njih nije moguća proizvodnja polu-provodnika i čipova. Oni su neophodni i za izradu raznih matičnih ploča (PCB), gde se takođe koriste druge obojene legure. Kako je u prirodi sve jedan veliki krug, tako su za rudarenje ovih elemenata te njihovo rafinisanje opet potrebne velike količine nafte, zemnog gasa i električne energije.

Mnogi stručnjaci upozoravaju da današnji proces proizvodnje električnih automobila nije ništa “manje prljav” od proizvodnje klasičnih automobila te ono što se uštedi u emisiji gasova fosilnih goriva “preliva” se na proizvodnju baterija velikog kapaciteta te njihovu kasniju reciklažu, koja je izuzetno komplikovana. Istraživači sa Faraday Instituta su u istraživanju došli do podataka da “nijedan proizvođač električnih automobila danas nije u stanju da potpuno reciklira baterije iz svojih vozila”.

Uvoz polovne elektronike kao problem

“Baterije nisu trenutno problem, jer je električnih vozila i dalje srazmerno malo. Za desetak godina, kada električna vozila budu mnogo prisutnija, reciklaža i odlaganje potrošenih baterija će biti izuzetno veliki problem”, navode istraživači.

IT stručnjak Nikola Miladinović ukazuje da je ovaj problem vidljiv i u regionu, jer “imamo jako malo električnih automobila, ali zato ceo region važi za ‘poslednje stanište’ automobila starijih Euro generacija”. U tom kontekstu podseća da je u Srbiji, Bosni i Hercegovini te Crnoj Gori, ali i u Bugarskoj i Rumuniji, članicama EU-a, prosečna starost automobila između 12 i 14 godina. Ni sami proizvođači, primećuje Miladinović, nisu predvideli da se njihovi automobili voze tako dugo i da pređu i po milion kilometara.

“Još jedan veliki problem u regionu je i u uvoz polovne elektronike iz zemalja EU-a, pre svega računara. Online prodavnice su prepune ponuda računara i laptopova starih po pet, pa i deset godina. Naravno, ključni momenat je slaba kupovna moć naših građana, koji često kupuju ovakve uređaje, ali njihova eventualna popravka ili kasnije bezbedno odlaganje i reciklaža su u našim uslovima gotovo nemogući”, kaže Miladinović.

U poslednje vreme, dodaje, gotovo svi mobilni operateri u regionu imaju neki program tipa “staro za novo” – donesete stari smartfon, a cena novog vam bude manja u izvesnoj meri.

“Operateri ovo rade zbog globalnog programa reciklaže, gde se komponente iz smartfona recikliraju i ponovo koriste u proizvodnji. Svuda u EU su drakonske kazne za nepravilno odlaganje elektronike, baterija i komponenti, kako za pojedince, tako i za same kompanije”, objašnjava Miladinović.

Erozija tla i morala

Procenjuje se da će 2022. godine po prvi put biti prodato više od milijarde novih smartfona, a da će 2025. godine globalno biti isporučeno 1,48 milijardi novih uređaja. Najveći broj kupaca će biti upravo u SAD-u i EU – čak 64 odsto, a ironično, najveći pozivi na smanjene emisije ugljen-dioksida dolaze upravo iz ovih zemalja.

Do 2030. godine očekuje se i rast od 23 odsto u proizvodnji i prodaji električnih vozila u EU te 26,8 odsto u SAD-u i Kanadi. EU, takođe, očekuje da do 2035. godine polovina vozila u njenim granicama bude električna. Zbog ovoga, očekuje se i dalje povećanje potražnje za električnom energijom te se, pored solarnih postrojenja i elektro-vetrenjača, u EU trenutno gradi ili planira gradnja još 87 nuklearki, koje će, kada budu završene, isporučivati 122 gigavat-časa električne energije.

Prekomerno rudarenje u potrazi za retkim metalima za tehnološku i automobilsku industriju dovodi do erozije zemljišta, što dalje utiče na uništavanje staništa divljih životinja, ptica i insekata. Prerada metala višestruko zagađuje zemljište i vodotokove, što opet dovodi do smanjenja prinosa u poljoprivredi, viših cena hrane i slabog kvaliteta namirnica.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike TEHNOLOGIJA
POPULARNO