Ćurković: Hrvatska dokazala da fudbal na Balkanu nije slabiji od svjetskog

Nekadašnji fudbalski reprezentativac Jugoslavije Ivan Ćurković zadovoljan je igrom hrvatskih nogometaša, ali je iznenađen selekcijom Srbije, koja nije prošla grupnu fazu u Kataru.

Ivan Ćurković, nekadašnji je fudbalski reprezentativac Jugoslavije (Al Jazeera)

Ivan Ćurković, nekadašnji je fudbalski reprezentativac Jugoslavije, bivši predsjednik beogradskog Partizana (najuspješniji u historiji kluba) i nekadašnji predsjednik Olimpijskog komiteta Srbije i Crne Gore. Tokom igračke karijere nastupao je za mostarski Velež, Partizan i francuski Saint-Etienne u kojem je igrao zajedno sa legendarnim Michelom Platinijem. U dva navrata je igrao finale Kupa evropskih šampiona, sa beogradskim klubom u sezoni 1965/66 i sa francuskim klubom u sezoni 1975/76.

Razgovarali smo sa njim o Svjetskom fudbalskom prvenstvu u Kataru, uspjehu Hrvatske, neuspjehu Srbije, ali i situaciji u fudbalu i sportu uopšte.

  • Hrvatska je izborila plasman u polufinale Mundijala. Vaš komentar.

– Ovaj uspeh Hrvatske je veliki. Dokazali su da fudbal na našim prostorima nije ništa slabiji od svetskog. Vrlo sam zadovoljan jer su pokazali da mogu proći ekipu koju su svi stavljali za favorita za osvajanje prvenstva.

  • Slažete li se da imaju konstantnost rezultata jer su tri puta na svjetskim prvenstvima prolazili grupu i svaki put igrali polufinale, ali i da je za razliku od njih Srbija i druge reprezentacije nastale iz bivše Jugoslavije nemaju?

– Slažem se. Hrvati se razlikuju od ostalih po nečemu. Mi smo iz jednog jezgra, ali ima razlike u pristupu. Kad govorimo o Srbiji mogu reći da sam gostovao na jednoj televiziji pred početak šampionata i rekao da je za mene neobjašnjivo da se Srbija 2006. i 2010. plasirala briljantno na svetska prvenstva, sa Petkovićem u Nemačku i sa Antićem u Južnu Afriku, otišli na Mundijal sa velikim optimizmom, a imali katastrofalne rezultate. Isti slučaj se i sad desio u Kataru sa Stojkovićem kao selektorom. Neću reći da su katastrofalni rezultati sada, ali svakako nisu dobri, jer su neuverljivi. Fali nešto. Da li je to naše opuštanje, da li je to mentalitet, da li su previše sigurni u sebe, da li je to neka prepotencija, nije moje da ulazim u detalje. Ima ko treba da analizira to. Ali je zaista interesantno da se takve stvari dešavaju tri puta.

  • Bili ste vrhunski golman pa možete dati sud o golmanu Hrvatske koji je u dva meča donio prevagu i pomogao plasman u polufinale. Kakvo je vaše viđenje nastupa Dominika Livakovića?

– Doneo je prednost kada je bilo potrebno. On sjajno brani, ali penale posebno. Tu se mora razmišljati kako ko šutira. Naravno, ne može se pogoditi svih petorica koji treba da šutiraju. To je isto na neki način vrsta zanata, da se prati kako ko šutira, gde ko šutira, kako se okrenuti. Ima jedna priča. Nije to bezveze, nije to poći na jednu stranu pa šta bude. On to prati. Golmani koji brane penale ne rade to slučajno.

  • Dva puta ste igrali finale Kupa evropskih šampiona, sa Partizanom i Saint-Etiennom. Možete li uporediti to vrijeme i ovo sada? Čini se da je nekako malo ubrzano sada, a da je i više novca u igri…

– Istina je da je više novca u igri. Ali, za fudbalere novac ne predstavlja baš toliko, baš sve. Pare su vam potrebne kad ih nemate. Kad imate nije toliko. Danas igrači imaju menadžere koji ugovaraju poslove. Kad imate pare, to nije problem. Pare se naravno i brzo troše, ali to je neka druga priča. Fudbaleri koji su bili nekada velike zvezde, budu često u situaciji da se okreću svojim klubovima tražeći da ih pomognu u nekim godinama, 10-15 godina po završetku karijere. Pare se potroše. Za fudbalere je najvažnije da su u timu, da igraju. To je taj san svih nas koji uđemo na teren i tako bude do završetka karijere. Važno je igrati. Sve drugo je sporedno.

  • Vaša karijera je nekako išla prirodnim tokom, od Veleža, preko Partizana do Saint-Etienna gdje ste igrali sa Platinijem. Ostavili ste dubok trag, kasnije imali karijeru i kao sportski radnik. Da li ste zadovoljni?

– Posle igračke imao sam isto tako zanimljivu i karijeru kao sportski radnik. Punih 18 godina bio sam predsednik Fudbalskog kluba Partizan, a 26 godina sam počasni predsednik Kluba. Bio sam na niz drugih funkcija u sportu, od predsednika Olimpijskog komiteta do određenih komisija FIFA-e i UEFA-e, Mediteranskih igara. Ostavio sam traga i pozivaju me na određene skupove. Osim fudbalske karijere koja je trajala 22 godine ponosan sam i na ovu karijeru van terena.

  • Kako gledate na Partizan, na fudbal u Srbiji i ostalim zemljama bivše Jugoslavije? Koliko se sve promijenilo u odnosu na period u kojem ste bili igrač ili predsjednik beogradskog kluba?

– Mnoge stvari se jesu promenile, ali jedna sigurno nije, a to je pristup igrača, ta ljubav, ta opsesija da budeš na terenu, da igraš. Neko daje više, neko daje manje, nije to isto, ali ta ljubav, ta pasija koja postoji u sportu uopšte, posebno u fudbalu, nije. Bitno je da igraš, naravno i da imaš dobre kritike, da ti ne zvižde.

  • Koliko Srbija ulaže u sport, u fudbal? 

– Država Srbija ulaže u sport. Uvek je država stajala iza Olimpijskog komiteta, Saveza. U fudbalu je bitno da ste u takmičenjima FIFA-e, UEFA-e, imaju fondovi, dobijaju se naknade koje idu Savezu koji distribuira to i pomaže klubovima. Ne mogu reći da ne pomažu. Prisutna je država. Mislim da i ostale države u bivšoj Jugoslaviji pomažu sport. Vidite i masu navijača koja prati fudbal. Stadioni su puni u Dohi. Svetsko prvenstvo tamo je jedan veliki fudbalski praznik koji treba pozdraviti. Niko nije očekivao da će svi stadioni biti tamo popunjeni.

  • Ovo je prvi Mundijal u arapskim zemljama. Mnogi su se pribojavali kako će to izgledati, kakvi će biti uslovi, izgleda da su ljudi zadovoljni većinom stvari. Kako gledate na SP u Kataru?

– Dobro je da se igra i u drugim zemljama. Većina navijača je došla iz Evrope. Doha je otvorila vrata i prihvatila navijače, sa svojim određenim pravilima. Na stadionima vidimo ljude u dresovima zemalja učesnica, dosta ljudi je došlo da prati svoje reprezentacije.

  • Kako komentarišete činjenicu da ste omiljeni na čitavom prostoru bivše Jugoslavije?

– Nikada se nisam odrekao prostora bivše Jugoslavije. Pripadam svima njima, a i oni svi  pripadaju meni. Ja sam tu igrao, bio na tim terenima, imao navijače, uživao putujući. Kad dolazim u Sarajevo, Zagreb, Skoplje, osećam se kao kod kuće. Nije to neobično. Sport je meni napravio prolaz. Ja sam sa loptom dolazio tu, a ne kao političar. Ljudi su me svuda podržavali. Osećam se kao kod kuće na prostoru cele bivše Jugoslavije. Ponosan sam i zbog toga, ali i na sve te zemlje.

Izvor: Al Jazeera