Braća Đurovski: Voljeli smo sarajevske tufahije i pobijediti Želju

Piše: Muhamed Bikić

Braće Đurovski, Boška i Milka se sjećamo kao fudbalera koji su obilježili osamdesete godine prošlog stoljeća bivše jugoslavenske prve lige. Obojica su prošli školu fudbala Crvene Zvezde, a u Beograd su došli iz rodnog Tetova. Vrlo brzo su postali ljubimci, ne samo beogradske publike, nego svih istinskih ljubitelja najvažnije sporedne stvari od Vardara pa do Triglava… Stariji je bio stub odbrane, a mlađi vrsni golgeter.

„Šok transfer“ iz Zvezde u Partizan

Sa braćom Đurovski, susreli smo se u bosanskohercegovačkoj prijestolnici, gdje smo se prisjetili tih njihovih zvjezdanih trenutaka, kada su „žarili i palili“ Grbavicom i Koševom.

„Došao sam nakratko u Sarajevo, da posetim brata Milka koji je na kormilu Slavije. Oba nas vežu lepe uspomene za glavni grad Bosne i Hercegovine i susrete sa Sarajevom i Željom. Posebno smo voleli doći na Vrelo Bosne i na Baščaršiju gde smo redovno degustirali hurmašice, tufahije… Naravno i ćevape. Najbolja je bila sarajevska kuhinja, a i stanovnici Sarajeva, uvek susretljivi i odlični domaćini. Uvek smo bili fino dočekani, bilo da smo igrali na Grbavici ili na Koševu“, prisjeća se stariji brat Boško.

„Rado se i ja sećam tih gostovanja u Sarajevu, posebno kada sam igrao za Crvenu Zvezdu. Sećam se dobro kada smo jednom prilikom dobili Želju na Grbavici sa 5:2. Boško je dao dva gola, kao i Husref (Musemić), i ja sam jedan zabio Maci (Dragan Škrba). Iskreno, protiv Želje sam više volio igrati zbog ambijenta na Grbavici, a redovno smo ih pobeđivali i kada sam igrao u Zvezdi i Partizanu. A imali smo i puno navijača na tim utakmicama. Sećam se da je istok na Grbavici uvek bio pun zvezdaša i partizanovaca“, kaže mlađi brat Milko.

Inače, jedan od najvećih „šok transfera“ u bivšoj Jugoslaviji bio je prelazak Milka Đurovskog iz Crvene Zvezde u Partizan.

„Jeste da sam bio navijač Zvezde od malih nogu, prošao sve selekcije, pružao sjajne partije, postizao nezaboravne golove, ali uvek sam bio najslabije plačen igrač na Marakani. Kada mi je istekao ugovor, nisu mi hteli ispuniti uslove i ja sam prešao u Partizan. Bio je šok, Boško je ostao u Zvezdi, ali ja sam bio odlučio i nije bilo povratka. Sudbina je htela da sam odmah na prvom večitom derbiju bio strelac u dresu Partizana. Naravno, radovao sam se, a nakon utakmice, opet popio piče i sa zvezdašima“.

„Nisam mogao verovati da će to Milko uraditi, da će otići u Partizan. Bilo mi je vrlo teško, jer znam koliko je voleo Zvezdu, živeo za nju, kao i ja. Naše detinjstvo je bilo vezano za Zvezdu, sav život, a onda takav šok. Ali, krenuli smo dalje, ja na Marakani, a on na stadionu JNA. Mislim da smo oba napravili sjajnu klupsku karijeru u dva najveća kluba tadašnje države. Istina, na različitim stranama“.

Nisu bili miljenici selektora

Boško Đurovski je među pet igrača svih vremena sa preko pet stotina nastupa u dresu Crvene Zvezde i jedan od najboljih libera na Marakani, današnjem stadionu Rajko Mitić.

„Imao sam sjajnu karijeru u Zvezdi, osvajali smo titule, igrali na evropskoj sceni… Bila su to lepa vremena i uvek kažem da mi je žao što se nekadašnja Jugoslavija raspala. Nekako patim za tim vremenima, jer nam je svima bilo lepo, posebno nama sportistima. Kada su počela ona nesretna vremena, verujte da sam jednom prilikom htio zvati mog velikog prijatelja Baždu (Mehmeda Baždarevića) da dođemo u Sarajevo, da stanemo na prvu liniju između dve vojske i kažemo – Ne ratu!“.

Milko Đurovski i u dresu Partizana je pružao sjajne partije, posebno na ino sceni, kada je briljirao u napadu. Nakon što je bio ljubimac Zvezdinog sjevera, odmah je postao i Partizanovog juga.

„Bio sam krajem tih osamdesetih godina u top formi. Imali smo sjajan tim, bili i prvaci države. Ja sam imao tu sreću da budem prvak i sa Zvezdom i Partizanom. S druge strane, jedino nisam imao sreće sa nastupima sa reprezentacijom. Pred odlazak na Evropsko prvenstvo u Francusku, imao sam potres mozga i nisam otišao. Jedina uteha mi je bila bronzana medalja sa Olimpijskih igara u Los Angelesu. A nisam bio miljenik selektora, posebno Ivice Osima, koji je za mene govorio da manje trčim od pomoćnog sudije, tako da sam upisao samo šest nastupa u reprezentativnom dresu“.

Ni Boško Đurovski nije uspio doći do dvocifrenog broja nastupa za državnu selekciju, tek četiri nastupa, s tim da je bio standardan u mlađim selekcijama, kao i Milko.

„I kod mene je povreda koljena učinila svoje, a nisam ni ja bio miljenik selektora. Marka Elznera su u to vreme zvali, a mene redovno zaobilazili, mada mislim da sam imao mesta. Ali, Ivica Osim nije imao takvo mišljenje. Inače, u dresu omladinske reprezentacije odigrao sam 25 mečeva, a u mladoj i olimpijskoj 20 utakmica. Ipak imao sam sreću da nastupim za reprezentaciju Sveta u Udinama na oproštaju legendarnog Brazilca Zica. Iz tadašnje Juge bili smo Dragan Stojković Piksi i Radmilo Mihajlović“.

Po sticanju nezavisnosti Makedonije i formiranju reprezentacije, braća Đurovski su nosili dres najjužnije bivše jugoslavenske republike, a u međuvremenu su nastupali za inostrane klubove.

„Internacionalac sam postao 1989. prešavši u švicarski Serrvet u kojem ostajem sve do 1995. godine do kraja svoje karijere. Sa Servetom sam bio prvak Švicarske. U svakom slučaju sam zadovoljan svojom karijerom. Bio sam prvak bivše Jugoslavije, pa Švicarske. Dakle, u oba kluba gde sam igrao osvojio sam titulu, što je i glavni cilj jednog fudbalera“, kaže Boško.

„ Nakon odlaska iz Partizana nastupao sam za Groningen, Cambuur Leeuwarden, Maribor, Nîmes Olympique, Maribor… Igrao sam do 42 godine. Sa mene je fudbal bio samo igra, igra za publiku. Nikada nisam letio za parama, za velikim klubovima, ali sam zadovoljan svojom karijerom, jer sam uvek uživao dok sam igrao, dok sam tresao protivničke mreže“, kaže Milko.

Trenerska karijera

Nakon aktivne igračke karijere braća Đurovski ostaju u fudbalu, što i nije bilo veliko iznenađenje jer je upravo fudbal njihov život.

„Vodio sam švicarski Servette, obrenovački Radnički Obrenovac, Rad, Srem iz Sremske Mitrovice, PSK Pančevo, Radnički Niš, Crvenu Zvezdu. Radio sam u Japanu sa Piksijem (Dragan Stojković) u Nagoyi, a bio sam i selektor Makedonije. Trenutno sam bez angažmana, ali nadam se ne dugo“, kaže Boško.

„Kao i brat, do sada sam radio u mnogim klubovima, s tim da se nisam okušao sa reprezentacijom. Vodio sam Maribor, Malečnik, Dravu Ptuj, Naftu Lendava, Vardar, Belasica, TSV Pöllau, Zlaté Moravce, Zavrč i Rudar iz Prijedora. Sada sam opet u Bosni i Hercegovini na kormilu Slavije“, kaže Milko.

O braći Đurovski mogla bi se napisati knjiga o dogodovštinama na i izvan terena, čak i o estradnim vodama, u kojima je „plivao“ Milko sa Lepom Brenom, Anom Bekutom… Upravo holandski novinari pišu životnu priču Milka Đurovskog iz vremena provedenog u Groningenu, klubu koji itekako pamti njegove golove i popularne crne helanke u dresu Partizana. Danas se obojica, što bi se reklo, dobro drže, linija za pohvaliti, kao da su „jučer“ prestali igrati, a mogli bi još, bar poluvrijeme. O fudbalu sve znaju, „u malom prstu“, kako se odbraniti, kako napasti protivnika… No, pitanje je koliko to današnji fudbaleri shvataju i žele naučiti i koliko im znače imena – Boško i Milko Đurovski. A braća Đurovski i danas ne zaboravljaju svoje učitelje Stevu Ostojića, Milovana Đorića, Branka Stankovića, Ivana Toplaka, Nenada Bjekovića… Kažu učitelji se ne zaboravljaju i pamte se njihove zadaće!

A „stara“ sarajevska garda ne zaboravlja braću Đurovski. Dok smo šetali sarajevskim ulicama zaustavljali su ih, pomalo u nevjerici, ali sa velikom sjetom i radošću što ih vide. U pogledu, na usnama, u izgovorenim, ali i onim neizgovorenim riječima što su samo kao uzdasi lebdjeli oštrim sarajevskim zrakom ovog maja, treperilo je: Eeeeeee, bila su to vremena… To se ne zaboravlja…

Izvor: Al Jazeera