Veselin Vujović: Nestali su kreativnost i genijalnost

Veselin Vujović: Osim Hrvatske, nijednu od naših bivših republika ne vidim na visokom plasmanu (EPA)

Razgovarao: Mladen Obrenović

U dresu reprezentacije Jugoslavije Veselin Vujović osvajao je olimpijska i svjetska zlata, a u moćnoj ekipi Metaloplastike, iz koje su skoro svi igrači iz prve postave bili i u početnoj sedmorci izabrane nacionalne vrste, dva puta je stigao na vrh Europe. Osvajao je i druge, manje sjajne medalje, ali i velika priznanja kao igrač te bio proglašen najboljim rukometašem svijeta.

Proslavio se i u inozemstvu, a s velikom Barcelonom također je bio europski prvak. I uz teren je nastavio s dobrim rezultatima, kako na klupi srpsko-crnogorske reprezentacije, tako i kao trener skopskog Vardara, a odnedavno i PPD Zagreba.

Vujović za Al Jazeeru govori o šansama reprezentacija s prostora bivše Jugoslavije, slavnim danima rukometa u ‘80-ima, evoluciji igre, ali i potrebi modernizacije rukometnog sporta.

  • Imate bogato iskustvo – i igračko, i trenersko – pogotovo kad su velika natjecanja u pitanju, no zanima me za početak je li Vam žao što dvije reprezentacije, koje uvjetno rečeno možete smatrati ‘svojim’, a to su Srbija i Crna Gora, nisu u Kataru, pa da se upotpuni sekstet ekipa s područja bivše Jugoslavije?

– Može se hipotetički reći da su Srbija i Crna Gora dve moje reprezentacije, iako, kao jugonostalgičar, smatram i sve druge reprezentacije iz bivše Jugoslavije kao nečim mojim. Ipak, ove su dve one u kojima sam najviše radio, imao najveći učinak, igrački i trenerski, pa samim tim se tako može i reći.

Naravno da mi je žao. Smatram da im je mesto, pogotovo Srbiji, bilo u Kataru i da je eliminacija koju je doživela od Češke jedan od lošijih momenata koji je srpski rukomet doživeo u poslednjih 10-ak godina. Gotovo da im je sve bilo “na tacni servirano” i samo je trebalo rutinski odigrati drugu utakmicu. Nažalost, došlo je do neshvatljivog pada, a Srbija nije otišla u Katar.

Crna Gora je, sa svoje strane, iskoristila taj neodlazak, pa je napravila smenu generacija. Za sada to izgleda dobro i to je put ka ozdravljenju crnogorskog rukometa. Možda je i Srbija mogla da napravi taj zaokret i da dobije na vremenu, ali kod njih u strategiji i politici nije onako kako ja to sportski gledam, što ne znači da ja ispravno gledam. Tako je kako jeste.

  • Kao trener radili ste i u Makedoniji i tamo vodili Vardar, jedan od najboljih klubova u toj zemlji. Sad vodite najbolji hrvatski i jedan od najboljih europskih klubova – Zagreb. Kako vidite šansu regionalnog rukometa, odnosno jedne škole koja korijene ima u jugoslavenskoj rukometnoj školi?

– Uvek sam tog mišljenja da se najbolji rukomet u Evropi, a samim tim i u svetu, igra na prostorima bivše Jugoslavije. Nažalost, veliki naš problem je što ne uradimo sve što je u našoj moći da te reprezentacije i selektori odu potpuno pripremljeni na velika takmičenja – od priprema, logistike, fonda igrača… Samim tim umanjujemo naše šanse. Nismo spremni ni za turnirski sistem takmičenja.

Svaka od reprezentacija koja je plasirana ili koja se nije plasirala u stanju je da u jednoj utakmici pobedi prvaka sveta, dakle i Francusku, Španiju ili Dansku, ali u turnirskom sistemu može nam se desiti da izgubimo i od nekih lošije plasiranih i manje kvalitetnih reprezentacija. Kad se ide na takva velika takmičenja, svi elementi i komponente moraju biti dobro prostudirane, dobro odrađene da bi se došlo do vrhunskog rezultata. Ima tu sporadičnih slučajeva, ponekad se desi motivacija nekog igrača, faktor sreće, neki detalji, pa se ode dosta visoko, ali da su ostale zemlje daleko ispred nas u tim stvarima – jesu. Možda je u tim stvarima, posebno u igračkim elementima i u logistici, Hrvatska otišla najviše, pa samim tim i postiže najbolje rezultate.

  • Ako proanaliziramo svaku od reprezentacija koja je otišla u Katar, kako u tom kontekstu prognozirate njihove rezultate?

– Žao mi je što su u jednoj grupi i Makedonija, i Hrvatska, i Bosna i Hercegovine, jer se plašim da može da se desi da neko od njih ne prođe u drugu fazu. Nekako bi bilo bolje da su u neke tri različite grupe, pa da imaju veće šanse. Ovako će i u direktnim duelima rešavati pitanje plasmana u drugu fazu. Apsolutno smatram da u grupi u kojoj su ex-YU republike najviše šanse ima Hrvatska, a Makedonija i Bosna i Hercegovina će se ravnopravno boriti i biće to jako interesantna i kvalitetna utakmica kad se budu susreli.

Slovenija je u komplikovanoj grupi. Iako i oni godinama igraju dobar rukomet, nikako da to i materijalizuju i dokažu da su stvarno na visokom nivou. Uglavnom, sem Hrvata nijednu od naših bivših republika ne vidim na nekom visokom plasmanu.

  • Vratio bih se u Vaše igračke dane, kad ste, zajedno s cijelom ekipom šabačke Metaloplastike, otprilike bili dio prve postave reprezentacije. Igra jeste evoluirala, ali koliko je rukomet napredovao u odnosu na druge sportove? I je li doista napredovao baš u svim elementima igre?

– Napredovao je kada su fizička priprema, snaga, brzina i izdržljivost u pitanju, ali je nazadovao kada su u pitanju kreativnost, genijalnost na samom terenu i nalaženja najboljih rešenja u najkraćem vremenskom periodu. Tu bih se, ipak, opredelio za onaj rukomet koji smo mi igrali. Ponekad mi sve utakmice danas liče na fliper, ne može uhvatiti ni gde ko trči, ni gde je lopta, ne može se ni usporeni snimak uhvatiti nekog dobrog poteza ili gola, jer se već tamo nešto trči i dešava, pa režiser kao ne sme to da propusti.

  • Ako se još malo osvrnemo na primjer Metaloplastike, koliko je bitno da što više igrača iz istog kluba, ili bar iste lige, bude i u reprezentaciji?

– U bivšoj državi imali smo Metaloplastiku, koja je imala sedam-osam reprezentativaca, ranije je to bio Borac iz Banje Luke, ili Partizan iz Bjelovara, i to je bila okosnica reprezentacije. U tom klubu maltene se pripremala reprezentacija za neko veliko takmičenje. Sada reprezentativci izlaze jako mladi, ne formiraju se u našoj školi rukometa, idu u neke druge zemlje, i onda se vrate na sedam ili 10 dana na pripreme reprezentacije, pa će otići da igraju zajedno. Veoma teško selektor za taj jedan kratak period bilo šta može da uradi. Razlika između selektora reprezentacije i klupskog trenera je ta što kreneš sa jednom idejom u klubu, ona ti ne bude dobra, pa imaš vremena i imaš utakmica da to promeniš. Na velikim takmičenjima je drugačije. Ako kreneš sa idejom koja ti ne ispadne dobra, odmah si ispao na prvoj utakmici i na sledećoj nemaš više šansu. Odmah te stigne kazna. To su neki faktori koji odlučuju. Svi nemački reprezentativci igraju u Nemačkoj, španski gotovo svi u svojoj zemlji, kao i francuski u Francuskoj. Kad pogledate hrvatski, makedonski, bosanskohercegovački rukomet – 95 posto njih igra u inostranstvu. To su stvari zbog kojih rukomet trpi, zbog kojih će proteći još puno vode da mi postanemo neki bitni faktor u Evropi.

  • Koliko se toga promijenilo kad su pravila igre u pitanju i što bi, po Vama, trebalo mijenjati?

– Sama rukometna igra nije dobila puno time što su uveli dva time-outa po poluvremenu, ili što se dozvolio “brzi centar”. Mislim da ima mnogo pravila u kojima bi rukomet mogao da evoluira u tom smislu. Recimo da se ograniči rukometni napad na 25-30 sekundi, a ne da ti neki sudija odlučuje dizanjem ruke. Mi smo jedini sport na svetu u kojem ti sudija kaže: “E, sad moraš da šutneš, zato što igraš pasivno”, a onda taj sudija odlučuje da li igraš pasivno, pa ti svira odmah; ili onaj ne igra pasivno, pa mu pusti pet-šset ili 10 dodavanja… Tada je u igri “faktor čovek”, na kojeg se možeš ili ne možeš ljutiti.

Zašto nam ne dozvole da pogodak van linije od devet metara ne vredi dva gola, pa onda krila u kontri ne bi trčala i skakala sa šest i šutirala sa tri metra, nego bi skakala sa 10 metara, pa bi se taj gol brojio dva? Ili kad na 10-ak sekundi pre kraja vodiš sa dva razlike, ta utakmica je završena. Ili na minut vodiš tri, ta utakmica je završena. Ako bi gol izvan devet metara važio kao dva, onda bi se mogao postizanjem dva takva dola postići četiri i igra bi dobila na atraktivnosti. Zašto da se vrše izmene odbrana – napad? To usporuje ritam i dobijete “specijalce”, u kojima ljudi dovode neke drvoseče koji nemaju veze sa rukometom, ali u odbrani mlate i povrede najboljeg igrača protivničke ekipe koji je genijalac.

Mislim da ima puno pravila u kojima bi rukomet mogao da se razvija, ali nisam za to odgovoran ja, nego ljudi koji rade u IHF-u i EHF-u, koji više vode računa u kojem će hotelu biti smešteni, da li će automobili koji će im biti u službi doći na vreme, šta će pojesti… nego šta se dešava na samom terenu.

  • Hoćete li, ako Vam klupske obaveze u Zagrebu to dozvole, ipak putovati u Katar?

– Ukoliko neka od ovih naših reprezentacija uspe da se probije u polufinale, onda bih i išao. Kad si tamo, na tom velikom takmičenju, verujte mi da vidite manje utakmica nego kad ste kod kuće pred TV-om. Današnja televizija omogućuje da pogledate sve grupe i sve možete da odgledate u jednom danu, ali kad ste tamo – odete na jednu utakmicu i propustite tri u nekoj drugoj grupi ili hali.

Ako bi, zaista, neka od naših reprezentacija došla do polufinala, a postoji direktan let Zagreb – Doha, moguće je da bih otišao i to pogledao. Neko tamo ode da bi bio viđen, a neko da nešto vidi i nauči. Od ovih sam što bi išao da nešto nauči.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike SPORT
POPULARNO