Kapitalizam pred vratima Kube
Piše: Goran Stanković
Kraj života neprikosnovenog vođe kubanske države u poslednjih 57 godina dočekan je s potpuno različitim emocijama, kako u samoj državi, tako i u SAD-u (posebno u Majamiju i na Floridi), gde živi velik broj kubanskih emigranata.
Ako bi mogla da se s neutralne i udaljene tačke napravi neka analiza ili formira vizuelna slika o ovakvom komunističkom uređenju, na prvi pogled moglo bi se reći da je ovo bio sistem s velikim suprotnostima, socijalnim razlikama i neverovatnom eklektikom moderne tehnike sa zanatima od pre više vekova unazad (popravka vozila improvizovanim delovima od drveta) iako nije tako prvobitno planirano.
Možda je najveća suprotnost društvenom uređenju bio i sam Kastro, koji je kao vođa društva koje proklamuje ravnopravnost, mora se priznati, sa stilom uživao u svim oblicima hedonizma. Kao takav, postao je gotovo mitski lik, koji je u svom stilu nosio vojničke pantalone, pušio “Kohibu” i držao duge govore. Ti dugi govori nisu smeli biti ometeni ni jakom kišom, tako da bi Kastru kišobran bio potpuno “nepotreban” predmet. Kasnije smo ovo s kišobranom viđali i kod drugih. Takođe, i sam broj Kastrovih žena i dece odslikavao je život čoveka koji nije svojstven prosečnom Kubancu (Kastro je imao osmoro dece i više žena).
Međutim, treba spomenuti da je Kastro zamerao bivšem jugoslovenskom predsedniku Josipu Brozu Titu na prenaglašenom luksuzu, pa je to bio jedan od razloga koji je doveo do razmimoilaženja ova dva harizmatična lidera.
Nacionalizacija glavnih stupova monopola
Fidel Kastro odrastao je u imućnoj porodici, koja je imala veliku plantažu šećerne trske. Bio je izuzetno vredan. Kasnije je završio i pravni fakultet, tako da je imao uvid u većinu problema koji sprečavaju kapitalističko uređenje da postane humaniji i pošteniji sistem.
Svoju političku borbu i revoluciju započeo je još 1953, kada je organizovao prevrat protiv tadašnjeg vođe Fulgensija Batiste. Borba se završila tako što je Kastro završio u zatvoru, gde je bio do 1955. godine. Nakon toga odlazi u SAD i organizuje saborce u grupu pod nazivom “26. jul”. Jedan od glavnih vođa ove grupe bio je i čuveni Ernesto Gevara, poznatiji kao Če Gevara.
Početkom 1959. s ovom grupom istomišljenika ulazi u Havanu i uspostavlja vlast. Ubrzo posle toga, već 1960, Kastro nacionalizuje ono što su, po njegovom mišljenju, bili glavni stubovi monopola, pogone za proizvodnju električne energije, rafinerije i velike plantaže. Takođe je nacionalizovao šećerane.
To je izazvalo oštru reakciju Sjedinjenih Država, pa su one 1960. uvele trgovinski embargo Kubi, koji se odnosi na sve vrste trgovačkih transakcija, izuzev lekova i hrane. U narednom periodu Kuba je morala da svu tražnju za mašinama, prevoznim sredstvima i ostalom tehničkom robom zadovolji u trgovini s tadašnjim SSSR-om. Ta saradnja nekako je funkcionisala do 1989, kada je došlo do raspada Sovjetskog saveza. U narednom periodu Kuba je prolazila kroz zaista teška vremena, pa je tako došlo do pada DBP-a za nekih 35 odsto. U dugom nizu godina Kuba je kombinacijom istorijskih prilika i temperamentom tamošnjih ljudi napravila školski primer “zemlje brenda”. Ovaj brend decenijama unazad privlači turiste iz svih krajeva sveta koji posećuju ovu karipsku zemlju. Kako su prilike nalagale, tako je i Kuba u ovoj privrednoj grani videla priliku da osiromašenim građanima pruži priliku da dopune svoj kućni budžet.
Došlo je do popuštanja stega u strogo planiranoj privredi, pa je tako poslednjih godina dozvoljeno da se otvaraju privatni restorani i iznajmljuju stanovi i sobe u okviru turističkog biznisa. Pre nekoliko godina dozvoljen je promet nekretnina između Kubanaca, koji su do tada živeli u stanovima koji su bili državni, a građani su ih samo koristili.
Dozvoljena je i kupovina stranih vozila, ali pod specifičnim uslovima. Naime, građani Kube bi za kupovinu novih vozila trebalo da plate porez od 400 odsto, tako da je, npr., cena Pežoa 206 iz 2013. godine dostizala neverovatnih 67.000 evra. Tako su ta vozila kupovali diplomati ili privilegovani građani, oslobođeni tog poreza, a posle su ta vozila preprodavali.
Nestašica stakla
Kubanci su i pored jako niskih plata od, recimo, 20 dolara mesečno nekako uspevali da skupe novac za neke stvari koje su im bile potrebne. Velike devizne doznake od svojih rođaka koji žive u SAD-u bile su značajna stavka u budžetu većini porodica. Uzgred, ove devizne doznake su u Srbiji i sada takođe siguran izvor prihoda za mnoge porodice.
Kubanska država organizovala je svoj sistem proizvodnje i distribucije hrane tako da sigurno niko ne može ostati gladan. Ali, sama distribucija hrane često je bila manjkava, pa su nestašice nekih roba, koje su inače proizvedene u dovoljnoj količini, česte. Građani bivše Jugoslavije dobro znaju kako je snalaziti se u okolnostima kada država ne može da obezbedi uvoz neke robe ili repromaterijala. Mi se dobro sećamo nestašica deterdženta, kafe, toalet-papira, goriva i struje. Kubanci su, pored svih mogućih nestašica, osetili i nestašicu stakla, što je prouzrokovalo razne improvizacije.
Pored svih nedaća koje prate ovakvu organizaciju društva i privrede, mora se napomenuti da je na Kubi totalno iskorenjena nepismenost, a zdravstvena zaštita je na jako visokom nivou i obuhvata sve građane.
Ipak, koliko god da su neke strane planske privrede bile humane i korisne za pojedinca, ljudska ćud htela je slobodu, izbor i raznolikost koju pruža kapitalizam, kakvog ga poznajemo danas. Zato je tendencija i želja većine ljudi da iz komunizma prebegnu u kapitalizam, ma koliko to koštalo. Samostalni opstanak jedne države u skoro totalno globalizovanoj ekonomiji cele planete gotovo je nemoguć. U prilog tome govori činjenica da je Kuba, kao i sve socijalističke države, morala da se zadužuje.
Kuba se 1986. našla u situaciji da više ne može da servisira dugove. Pre dve godine Rusija je odlučila da otpiše 90 odsto duga koji datira iz vremena SSSR-a, a koji je iznosio više od 30 milijardi dolara. Takođe je i Pariski klub odlučio da otpiše 8,5 milijardi dolara Kubi, a da preostalih 2,6 milijardi treba biti vraćeno u narednih 18 godina.
Danas se kubanska privreda postepeno otvara, pa se polako pojavljuju investicije, poput novih luka i hotela. Luka “Mariel” jest luka u koju su Brazilci uložili skoro 900 milona dolara i koja će predstavljati ozbiljnu konkurenciju lukama na Bahamima.
Kapitalizam je pred samim vratima današnje Kube. Ubrzo ćemo videti koliko će se brzo Kuba vratiti na sistem od pre 1959. godine i kakva će biti sudbina sadašnjih partijskih rukovodilaca, na čelu s Fidelovim bratom Raulom Kastrom.
Izvor: Al Jazeera