Vladimir Perišić: Svoj sukob sa politikom ‘90-ih riješio sam izborom egzila

“S uzbuđenjem se vraćam u Sarajevo”, kaže u razgovoru za Al Jazeeru Vladimir Perišić, srbijanski reditelj koji živi na relaciji Beograd – Pariz, ne krijući radost zbog regionalne premijere svog posljednjeg filmskog ostvarenja koja će biti upriličena 12. augusta u sklopu Takmičarskog programa – igrani film Sarajevo Film Festivala.

Perišić, koji je prije nešto više od decenije za svoj debitantski film Ordinary People kući odnio Srce Sarajevo, publici Sarajevo Film Festivala ovog puta će se predstaviti filmom Lost Country, angažovanom emotivnom porodičnom dramom sa snažnom društveno-političkom pozadinom, koji je svjetsku premijeru imao ove godine u Cannesu.

Radnjom ovog filma, Perišić – koji, uz režiju, potpisuje i scenarij filma – gledaoce vraća u Beograd 1996. godine, gdje tokom studentskih demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića, 15-godišnji Stefan prolazi kroz sopstvenu revoluciju i suočava se sa činjenicom da je njegova majka saučesnica korumpirane vlasti.

• Kroz unutrašnju revoluciju koju prolazi jedan 15-godišnjak – jer njegovi drugari ustaju protiv vladajuće politike, dok njegova majka radi kao glasnogovornica vladajuće partije – ovim filmom prikazujete sukob između ljubavi prema majci i sopstvenog uvjerenja koje proizlazi iz onoga što bi trebao biti moralni imperativ. Kako ste stvarali glavni lik ovog filma i oslikali njegovo suočavanje sa nemilosrdnom stvarnošću?

– Stefan je daleki rođak Edmunda iz Nemačke nulte godine Roselinija i Mouchette iz istoimenog Bresonovog filma i, u nešto manjoj meri, Estike iz filma Satantango Bele Tarr. To su filmovi i likovi koji su me gledali, kako to kaže francuski teoretičar Serz Dane. Stefana sam pisao kao neku vrstu varijacije na tu tragičnu figuru deteta koja je obeležila moderni film.

Zatim sam na castingu sreo Jovana Ginića koji inkarnira lik Stefana. I pustio sam da me Jovan vodi i izmeni scenario. Za mene je film uvek dokumentarac o sopstvenom snimanju. On nije čitao scenario, scene smo snimali hronološkim redom i ostavio sam mu slobodu da reaguje na situacije sa kojima se suočava na način na koji bi on reagovao da se u njima nalazi.

Tako da je lik Stefana zapravo neka sinteza jedne filmske figure deteta u modernom filmu i dokumentarca o Jovanu.

• Je li ta unutrašnja revolucija kakvu Stefan vodi najteža od svih?

– U jednoj sceni filma, profesor književnosti, koga igra Boris Isaković, postavlja pitanje: “Kako verovati u revoluciju kada ona na kraju uvek bude izdana?”. Svaka revolucija biva izdana, to nije ništa novo. Revolucija se može osujetiti, poništiti, izdati, ali ipak sadrži nešto što se ne može nadmašiti, a to je upravo otvaranje mogućeg. I ono, čak kada je sam događaj zastareo ili izneveren, i dalje prolazi unutar nekih pojedinaca kao i kroz skrivene pore društva.

Zato verujem da su te unutrašnje revolucije, koje nas revolucionišu čak i kada revolucija biva izdana ili ne uspe da revolucioniše svu stvarnost, najteže i najbitnije od svih.

• S obzirom na to da se i Vaša majka bavila politikom, mnogi ovaj film vide kao neku vrstu Vaše ispovijesti. Koliko u njemu zaista ima ličnog iskustva?

– Nisam Stefan, niti je Marklena moja majka. Ono što ima ličnog u filmu, inspirisanog mojim iskustvom, je odrastanje uz roditelja koja se bavi politikom. Interesovalo me je da istorijske i političke događaje posmatram iz tačke gledišta deteta, kroz odškrinuta vrata dečije sobe. I da kroz tu tačku gledišta ponudim gledaocu oneobičavanje u smislu koje su mu davali ruski formalisti.

• Ukoliko ste i sami bili u sličnoj situaciji kao glavni protagonista ovog filma, možete li nam ispričati kako ste se osjećali tada i na koji način ste riješili taj unutrašnji sukob?

– Svoj sukob sa politikom ‘90-ih na prostoru bivše Jugoslavije rešio sam tako što sam izabrao egzil. Tek mnogo godina kasnije, čitajući Ratni put prve proleterske Koče Popovića sam saznao da je Prva proleterska brigada formirana i počela svoj otpor nacizmu u Drugom svetskom ratu pod zastavom Pariske komune.

Tada je i moj izbor egzila i odlaska u Francusku dobio za mene i neko drugo, ne samo geografsko, već i istorijsko značenje: kao način da se povežem sa tom velikom istorijom SFRJ koju su prekinule ‘90-te i zamenile nekim drugim, nacionalističkim i desničarskim narativima.

• Kako danas, sa ove vremenske distance, gledate na društveno-političke prilike iz tog perioda koje ste sjajno predočili ovim filmom?

– Mislim da je upravo ovaj film najbolji odgovor, ali i jedini tačan koji bi mogao da Vam dam jer je film sredstvo koje sam izabrao za svoje izražavanje. Zapravo je i potreba da snimim ovaj film delimično nastala iz želje da sagledam društvenu i političku situaciju ‘90-ih na jedan kompleksan način. Neka zato moj odgovor bude poziv Vašim čitaocima da pogledaju film.

• S obzirom na to da živite na relaciji Beograd – Pariz, možete li napraviti paralelu kada je riječ o životu, ali i radu u oblasti kinematografije u ova dva grada?

– Francuska je centar autorske kinematografije i tamo je film rezultat jednog suptilnog i inteligentnog sistema koji podržava umetnost. Srbija tek pokušava da izgradi svoju kinematografiju i ovde su filmovi neka vrsta individualnih ekscesa koji se dešavaju sporadično.

• Uz velikane srbijanske kinematografije, i ovaj film ste, kao i prethodni, snimali s naturščicima. Šta je razlog toga i kako je izgledao izbor glavnog lika?

– Na castingu smo videli oko 1.500 dečaka u svim školama i pozorištima u zemlji. Bezuspešno. I na kraju sam, ne verujući mnogo u tu opciju, otišao da vidim Vaterpolo klub Crvena zvezda jer sam u scenariju imao scene vaterpola. Trener je prekinuo trening i pozvao dečake da se okupe na ivici bazena kao neko jato riba, da bi im objasnio da tražimo glumce za film. Ta scena mi se dopala i hteo sam da je fotografišem. Dok su ostali dečaci gledali u trenera koji im govori, Jovan je gledao u fotoaparat. Osetio sam taj njegov pogled. Kasnije je došao na casting sa svojim najboljim drugarom, koji u filmu i igra njegovog najboljeg druga. Na neki način je on taj koji je mene našao, a ne ja njega.

Volim da radim sa naturščicima, to je deo procesa pravljenja filma u kome najviše uživam. Rad sa naturščikom me primorava da izađem iz sebe, iz onoga što sam zamislio i napisao, da se otvorim za Drugog i za stvarnost. To je ujedno i odličan ispit da li je ono što je napisano i zamišljeno, tačno ili ne.

• Kakav je dalji život filma, gdje ide nakon Sarajevo Film Festivala? I kakvi su Vaši dalji profesionalni planovi?

– Film je za sada pozvan na više od 30 internacionalnih festivala. Na jesen će izaći u bioskope u Srbiji i u Francuskoj. A ja radim na novom filmu i na jednoj staroj, neostvarenoj želji – da napišem roman.