Irena Popović Dragović spojila muziku i poeziju u novoj scenskoj formi

Višestruko nagrađivana kompozitorka Irena Popović Dragović za Al Jazeeru govori o svom radu, pozorišnoj muzici i umjetnosti, te kamernoj operi ‘Deca’ kojom je pomjerila granice domaćeg teatra.

Reakcija Milene Marković mi je najveća nagrada, kaže Irena Popović Dragović (Miloš Lužanin / Ustupljeno Al Jazeeri)

Nakon što je svoj autorski potpis stavila na kompozicije za više od 150 pozorišnih predstava, od kojih su mnoge ovjenčane nagradama, Irena Popović Dragović napravila je novi iskorak pretvarajući nagrađivani roman-poemu Deca Milene Marković u kamernu operu.

Od premijere koja je upriličena u Narodnom pozorištu Beograd u oktobru prošle godine, nesvakidašnji scenski spoj muzike i poezije kojim se nagrađivana kompozitorica predstavila publici i u ulozi rediteljice niže konstantne uspjehe. Publika je nakon predstave uvijek na nogama, aplauzi su dugi, višeminutni, a komentari – i publike i struke – zaista impresivni.

“Znam lično nekoliko ljudi koji su Decu gledali i više puta i svaki put su odlazili sa utiskom da kroz svako novo gledanje Dece otkriju, odnosno prepoznaju, suoče se sa svojim unutarnjim detetom koje je duboko sakriveno i otuđeno”, kaže Popović Dragović. Ipak “Milenina reakcija je najveća nagrada”.

U razgovoru za Al Jazeeru govori o kamernoj operi kojom je pomjerila granice domaćeg teatra, ali i o svom radu, uspjesima, nagradama, pozorišnoj muzici i umjetnosti te daljim planovima.

  • Nagrađivano djelo Milene Marković postavili ste na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu kao operu u 17 pjesama. Riječ je o zaista specifičnom ‘romanu u stihu’, no zbog čega ste odlučili postaviti je baš u formi opere?

– Kompozitorka sam i pokušala sam da “doskočim” ovom zadatku kroz formu koja mi je poznata. Milenino delo, čudnovato, moćno i jedinstveno, jedino može da se sprovede kroz neku muzičku formu koja je u ovom slučaju opera u 17 slika. Žanrovska odrednica ovog dela i dalje levitira i ne da se sročiti u jednoj definiciji i zaista mislim da je i to jedna od vrednosti ovog što smo “porodili” na sceni Narodnog pozorišta Beograd.

Volela bih da vidim kako bi ovo delo postavio neko od pravih reditelja. Deca su slojevito štivo i mislm da bi bio baš veliki izazov da se ovaj roman u stihu postavi kao dramska predstava.

  • Kako je izgledao rad na ovoj predstavi i koliko je bio izazovan, naročito kada uzmemo u obzir činjenicu da ste se u ovom autorskom pozorišnom projektu uspješno predstavili u dvije uloge – kompozoritorice i rediteljice – kao i da ste zaista pomjerili granice domaćeg teatra?

– Komponovala sam skoro 10 meseci i u više navrata bila u potpunim mrakovima i bespomoćnostima zato što nisam znala kako dalje. Proces komponovanja podrazumeva mnogo dana i noći u kojima ste potpuno sami. Moj autorski tim mi je puno pomogao, svako u svom segmentu, ali su bili i velika podrška. Posle prvih proba i susreta sa glumcima počeli smo da kolektivno osećamo i verujemo da radimo novu i drugačiju predstavu.

Nikada nisam otišla od svoje kompozitorske uloge i isključivo sam kroz tu ulogu i postavljala komad, često vrlo intuitivno i svesna toga da možda srljam u bezdan. Proces je bio emotivan, uzbudljiv, naporan, ali pre svega proces pun razumevanja i ljubavi prema meni i našoj predstavi. Nikada nisam insistirala da sam važnija od bilo koga u ovom procesu i iz te uloge sam i postavljala komad – ton po ton.

Irena Popović Dragović je nagrađivani roman-poemu Milene Marković postavila u formi opere (Tanjug)

Nikada ne razmišljam o tome da li smo pomerili granice domaćeg teatra, ako se nešto i desilo novo dajem reč onima koji su kompetentniji od mene da ocene, presude i pozicioniraju Decu. Ono što znam je da moji glumci ponosno i s puno ljubavi igraju Decu i da je svako izvođenje ove predstave velika radost za sve nas.

  • Posljednja u nizu nagrada koje stižu za ovo djelo je Nagrada grada Beograda za 2022. u oblasti muzike i muzičko-scenskog stvaralaštva. Kako generalno doživljavate nagrade i šta Vam konkretno ova predstavlja?

– Nagrada grada Beograda je za mene značajna zato što me je napokon podržalo i primetilo Udruženje kompozitora Srbije čiji sam član više od 20 godina. Kompozitori koji su se posvetili komponovanju muzike za pozorište i film su u očima kolega koji se isključivo bave serioznom muzikom, kompozitori drugog reda.

Odavno sam svoj profesionalni put posvetila pozorišnoj muzici, ali isključivo zbog toga što je to moj izbor. Podršku institucija nemam, saradnju sa njima takođe, i gotovo sam neprimetna za moje kolege koje rade na umetničkim fakultetima. Postoje pojedinci koji se uvek jave, čestitaju i podržavaju. Ta ljudska radost zbog tuđeg uspeha i kolegijalnost je sve ređa, pa je sporadično oglašavanje pojedinih kolega zaista radost.

Svaka nagrada je potvrda da se moj rad primećuje i vrednuje, a svim umetnicima koji vredno rade i stvaraju mogu da poručim da sam ja dokaz da se može napredovati, živeti i biti nagrađivan čak i ako nisi član partije i nisi deo nikakvog kumovsko-bratskog klana koji isključivo podržava i preporučuje svoje ljude. Sve je mnogo teže i za sve je potrebno mnogo više truda. Ali tako je.

  • Sarađujete sa brojnim rediteljima, no najviše se ističu saradnje sa Kokanom Mladenovićem i Andrašom Urbanom. Šta je to što Vas intrigira u njihovom radu i što vas je spojilo kao umjetnike?

– Naše spajanje se desilo odavno. Mislim da ćemo uskoro slaviti “srebrnu svadbu”. U saradnji sa njima imam potpunu slobodu i čini mi se da oni veruju mom umetničkom biću više nego što ja verujem sebi. To je neprocenjivo.

Oni stvaraju teatar koji je maštovit i uzbudljiv, ali su njihove predstave potpuno drugačije. Mnogo sam naučila sarađujući sa njima i to mi je pomoglo u mom procesu kreiranja Dece.

  • Zanimljivo je da ste često na sceni u predstavama. Kako je uopće došlo do toga i kako se osjećate na sceni?

– Ja sam neko ko voli da izvodi muziku i neko ko voli da učestvuje u predstavama. U procesu se često i sama nametnem rediteljima koji me podrže i ostave da budem deo predstave. To je onaj deo mene koji večno pati što nije na sceni i ne svira. Kao učesnica predstave uspem da namirim te svoje mladalačke ambicije koje sam imala, a to je da budem članica najboljeg benda na svetu. To se nije desilo, ali za sada sam jako srećna zato što se u predstavama smenjuju moje muzike koje sviraju najbolji bendovi sastavljeni od glumaca.

Irena Popović Dragović (Miloš Lužanin / Ustupljeno Al Jazeeri)
  • Nakon Beograda ste nastavili usavršavanje u Salzburgu, na katedri za kompoziciju i orkestraciju Univerziteta Mocarteum. Po čemu pamtite to vrijeme i šta je to usavršavanje konkretno značilo za Vaš rad?

– U Salzburgu sam naučila da postujem tuđi rad, da vredno radim na sebi i ne očekujem da će neko bilo šta uraditi umesto mene.

Došla sam iz Beograda misleći da će svi biti oduševljeni i da ću biti odmah primećena. Ništa od toga se nije desilo. Došlo je do tog suštinskog povratka sebi i spoznaje da za poziciju moraš da se izboriš i vredno radiš. Zato sam demistifikovala svoj poziv. Nikada ne govorim o inspiraciji, već o dugom procesu u kome vredno radim.

  • Kako komentarišete pozorišnu scenu u Srbiji, šta je dobro na njoj, a šta biste promijenili?

– Repertoarska politika većine pozorišta angažuje već dobro pozicionirane reditelje od kojih se očekuje da prave festivalske predstave koje će doneti nagrade. Tako se biraju tekstovi, reditelji i podele.

Dala bih prostor novim tendencijama, mladima. Spajala bih različite vidove umetničkog izražavanja i volela bih da ti isti mladi imaju jednako veliku podršku kao i ustoličeni umetnici koji godinama haraju našom scenom. Ukinula bih ovoliko pozorišnih festivala, nekompetentnih žirija i podela nezasluženih nagrada. Nezavisna scena bi morala da bude vidljiva i finasijski podržana.

  • Posljednji put kada smo razgovarale, odmah nakon početka pandemije, govorili smo o neodrživoj egzistencijalnoj poziciji u kojoj su se slobodni umjetnici našli. Je li se situacija u međuvremenu promijenila i poboljšala? I kakva je pozicija žene, slobodne umjetnice u društvu danas?

– Naš poslednji razgovor se desio u trenutku kada sam i fizički bila onesposobljena da se krećem, komuniciram i zarađujem. Od našeg poslednjeg razgovora ja sam potpisala kao autorica muziku još 20-ak novih predstava, dobila pet novih nagrada, susrela sam se kao odgovorni roditelj sa dva puberteta koja se trudim da ispratim i budem podrška u odrastanju jer mi je iznad svega najvažnije i najbitnije da moja deca izrastu u srećne i stabilne ličcnosti. Trudim se da zaradim dovoljno da pristojno živimo, da isplaćamo sve račune i stanarine, a komponovanje mi je sada još veći beg od realnog života koji nas sve melje. Nas žene, čini mi se, još više. Ono što je konstanta je to da sam ja i dalje na Birou za nezaposlene. Apsurd… Ali tako je.

  • S obzirom na iskorak koji ste napravili sa Decom, možemo li uskoro ponovo očekivati nešto slično? I kakvi su Vam dalji profesionalni planovi?

Deca su kruna mog dosadašnjeg pozorišnog opusa. U pregovorima sam za nove autorske projekte kako u zemlji, tako u inostranstvu.

Volela bih da mogu da se posvetim svom muzičko-poetskom teatru i kreiram u okruženju ljudi koji nisu opeterećeni mišljenjem sredine i koji su spremni da stvaraju jedan novi zvučno-poetski svet. Možda mnogo očekujem… ali, tako je.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada