Rat kroz objektiv Miloša Cvetkovića: Čini se da prebrzo zaboravljamo

“Vidio sam najrazličitije užase koji su se ljudima događali u ratu i smatrao sam da je moja profesionalna, ali i ljudska dužnost da ih dokumentujem i prikažem svetu kako bi to što pre prestalo”, kaže u razgovoru za Al Jazeeru fotoreporter Miloš Cvetković Cvele. “Meni je bilo potpuno nebitno je li osoba kojoj se užasi događaju Srbin, Hrvat, Bošnjak ili nešto deseto. Čovek je čovek”.

Čast mu je i zadovoljstvo, priznaje, što će i sarajevska publika moći vidjeti njegove ratne fotografije, ističući da bi volio da je povod njegovog dolaska u Sarajevo “lepši” i “rasterećeniji”.

U glavni grad Bosne i Hercegovine vraća se nakon više od 25 godina kako bi u sklopu programa “Suočavanje s prošlošću u Srbiji”, koji organizuju MESS i ZFD Srbija, otvorio izložbu fotografija Moja Bosna. (Osim Cvetkovićevih, publika će imati priliku pogledati i fotografije Rona Haviva, koje tematiziraju logore u Bosni i Hercegovini, otvorene u periodu rata.)

Izložba, koja je dio ovogodišnjeg programa Modula Memorije i koja će biti postavljena u Historijskom muzeju BiH, kroz Cveletov objektiv donosi priču o ratu u Bosni i Hercegovini, odnosno onim njegovim dijelovima koje je svojim fotografskim hodočašćima uspio obuhvatiti.

“Fotografije pokrivaju period od 1992. do 1995. i to pre svega istočnu i zapadnu Bosnu, ali u knjizi se nalazi i nekoliko fotografija iz Crne Gore i Hrvatske, gde je deo ljudi iz Bosne i Hercegovine završio kao izbeglice, kao i Srbije, gde su završili kao zarobljenici”, kaže Cvetković.

• S kakvim emocijama dočekujete izložbu u Sarajevu i šta će to posjetioci imati priliku da vide?

– Pre svega sam uzbuđen jer u Sarajevu nisam bio više od 25 godina, a kad sam ga napustio, ove slike koje se mogu videti na mojim fotografijama su bile još sveže.

Drago mi je da će 30 godina nakon početka rata u Bosni i Hercegovini posetioci Modula Memorije imati priliku da vide sav užas i destrukciju tog rata, jer sam ja upravo tako i shvaćao svoj fotoreporterski posao – da pokažem patnju i muku koju rat donosi. A čini mi se da to previše lako zaboravljamo.

• Jedan ste od rijetkih srpskih fotografa koji je beskompromisno snimao događaje ‘90-ih godina prošlog stoljeća, prvo u Vukovaru i Hrvatskoj, a potom i u Bosni i Hercegovini. Kako je uopće sve to počelo i kako ste uspjeli, s obzirom na zvanični stav države, objavljivati te fotografije?

– Rekao bih da je, nažalost, bilo premalo fotografa koji su na svim stranama bez kompromisa i profesionalno radili svoj posao, a ne samo u Srbiji, i ne volim svrstavanje fotoreporterskog poziva po pripadnosti naciji.

Situacija nas “domaćih” fotoreportera je bila takva da smo nažalost najčešće imali pristup samo jednoj strani u ratu i meni je žao da nema više fotoreportera koji su slikali na svojim stranama sve šta se događalo. Da ih je bilo više, mi bi danas lakše mogli sklapati mozaike i istinski dokumentovati sve one najgore događaje koje su ljudi na području bivše Jugoslavije proživeli.

Radio sam za Borbu, koja je u to vreme bila jedna od retkih oaza slobode i suprostavljanja jednoumlju, uz Feral u Hrvatskoj, i moje fotografije su objavljivali i preuzimali razni strani mediji. Naravno da je to u nekim drugim medijima i u Srbiji i u drugim zemljama bivše Jugoslavije bilo nemoguće.

A što se tiče toga kako je sve počelo… na to gledam jednostavno – preuzeo sam zadatak beleženja onoga šta se događa. Naravno da taj posao nije nimalo lagan, ali da ga nisam hteo dobro i pošteno raditi onda bih išao za činovnika u nekoj opštini, a ne za fotoreportera koji u to vreme slika rat.

• Jeste li osjećali strah, s obzirom na to da je Vaš rad predstavljao značajan otpor zvaničnom stavu države i kritiku dominantnog nacionalističkog narativa?

– Naravno da je strah u nekoj meri bio prisutan, bio bih lud da nije, i da se dogodilo puno situacija kojih se danas ni ne želim sećati, ali ja u to vreme nisam razmišljao ni o politici, ni o tome kako se ja borim protiv nekih dominantnih narativa.

Vidio sam najrazličitije užase koji su se ljudima događali i smatrao sam da je moja profesionalna, ali i ljudska dužnost da ih dokumentujem i prikažem svetu kako bi to što pre prestalo. Meni je bilo potpuno nebitno je li osoba kojoj se užasi događaju Srbin, Hrvat, Bošnjak ili nešto deseto. Čovek je čovek. Radio sam svoj posao i nadao se da i na drugim stranama postoje neki saveznici u toj ljudskosti i da rade to isto, bez obzira koliko to bilo teško.

• Zbog svog rada etiketirani ste kao domaći izdajnik i strani plaćenik. Od tada su prošle decenije, no i dalje gotovo konstantno svjedočimo istom etiketiranju onih koji se usude misliti drugačije i suprotstaviti vladajućim strukturama. Kako to komentarišete?

– Mislim da je u svim državama bivše Jugoslavije barem u nekom trenutku bila čast biti etiketiran kao izdajnik i strani plaćenik, jer to pokazuje da neko pošteno radi svoj posao i misli svojom glavom. S obzirom na sve zločine i užase koji su se dogodili na svim stranama u ratu, ne biti na različitoj strani s onima koji su za to odgovorni bio bi ljudski poraz.

Smatram da je, kad govorimo o ratu i onome što nam se događalo, pravi pristup da budemo najkritičniji i prvo kritični prema “svojoj” strani, odnosno prema onom što je napravljeno u naše ime. Naravno da ja, pre svega, moram biti kritičan prema Srbiji i Srbima, tek to mi daje legitimnost da prozovem i druge strane zbog onog što su oni činili u ratu. Mislim da je, nažalost, ovog pristupa još uvek premalo u svim zemljama bivše Jugoslavije.

• Koliki je danas značaj fotografija koje ste tada napravili, a koje pokazuju potpuni besmisao i apsurdnost rata? I koliko one mogu doprinijeti promociji mira, ali i razumijevanju dešavanja koja su prethodila krvavom raspadu bivše Jugoslavije?

– Značaj svojih fotografija gledam na dva načina. Prvi je strogo faktografski i dokumentaristički, jer one stvarno vrlo eksplicitno pokazuju ono što nam se uistinu u tom ratu i tim ratovima događalo. Drugi značaj je u prevenciji, odnosno upozoravanju i podsećanju na patnju i destrukciju koja se dogodila, kako bi zaustavili sve one radnje koje nas ponovo dovode do nestabilnosti u regionu i potencijala za neki novi rat.

Opet imamo priliku gledati slike užasa iz Ukrajine, a nažalost globalne nestabilnosti se uvek lome i preko Balkana. Jednostavno, kao ljudi, ne smemo to da dozvolimo. Nažalost, pitanje o tome koliko moje fotografije mogu doprineti promociji mira je teško. Mislim da i umetnost i nevladin sektor rade dobre stvari, ali neodgovorni političari puno lakše svojim izjavama i neodgovornim ponašanjem poruše poverenje i bliskost koja se godinama gradi.

• Kako Vam djeluje trenutna situacija na Balkanu? Koliko smo kao društva zapravo daleko od katarze i je li ona uopće moguće?

– Kao šta sam već rekao: mislim da se globalna dešavanja uvek na neki loš način prelamaju i preko Balkana i uopšteno imam utisak da mi idemo korak napred i onda nekoliko koraka unazad. Mislim da sam bio veći optimista pre deset godina nego danas, što je apsurdno, jer stvarno je puno vremena prošlo od ratova u bivšoj Jugoslaviji, a mi smo i dalje toliko daleko od prave katarze.

• Ima li prostora za optimizam? Postoji li u Srbiji dovoljno jaka politička alternativa koja bi stvorila preduvjete za neku sretniju budućnost neopterećenu narativom ratova iz devedesetih?

– Prostora za optimizam mora biti. Mislim da je problem da političke elite u svim zemljama bivše Jugoslavije još uvek uspešno koriste traume koje mi svi imamo iz devedestih za svoje sebične političke ciljeve i skupljanje glasova. Bave se ratom, ali na potpuno pogrešan, manipulativan i destruktivan način. Na žalost, kod glasača to još u velikoj meri prolazi. I u Srbiji, i u Hrvatskoj, i u Bosni i Hercegovini, i u Crnoj Gori imamo političke aktere iz devedestih i dalje aktivne, na ovaj ili onaj način, ili s ogromnom moći. Dok ne dođu neki drugi neopterećeni ljudi s iskrenijim i čistijim namerama neće nam biti dobro.

Za kraj reči, koje su mi stalno u mislima:

Samo su mrtvi videli kraj rata – irski pisac i scenarista Jim Sheridan

Neprijatelj mog neprijatelja je moj neprijatelj – Slaven Rašković, urednik knjige Moja Bosna

Nema nekažnjeno viđenih užasa, nema zaborava za jednom pogledani jad i bedu ljudsku, izvod iz eseja Darka Cvijetića u knjizi Moja Bosna

Đavo jeste crn, ali u ovom ratu neki Beli anđeli su imali crna krila, Miloš Cvetković, autor

A o mentalitetu na ovim prostorima sve su rekli Ivo Andrić, Branko Ćopić, Miroslav Krleža…