Lisenko: Rusi uništavaju sve što je vezano uz ukrajinsku umjetnost

Danas svijet sa zanimanjem upoznaje Ukrajince u čitavoj raznolikosti: od historije do narodnih jela, nošnji, ukrajinske književnosti i umjetnosti, govori historičarka umjetnosti Daria Lisenko.

Spomenici u gradskom prostoru su zaštićeni vrećama sa pijeskom, a vitraži u crkvi daskama, u slučaju da blizu padne bomba ili raketa, objašnjava Lisenko (Reuters)

Rat u Ukrajini bukti. U medijima se smenjuju slike strahota i svedočenja preživelih. U takvim okolnostima, u borbi za ljudski život, umetnost nije na prvom mestu. Ipak briga o nasleđu i aktivizam umetnika u ratnim okolnostima govori o duhu naroda.

Književnica i istoričarka umetnosti Daria Lisenko radila je u Nacionalnom muzeju umetnosti Ukrajine kada je počeo rat. A kako je živela u Srbiji i Hrvatskoj i u kontaktu je sa ovdašnjim pesnicima, dobila je veliki broj poetskih radova kojima su oni na svoj način poslali podršku i solidarnost.

Književnica i historičarka umjetnosti Daria Lisenko radila je u Nacionalnom muzeju umjetnosti Ukrajine kada je počeo rat (Ustupljeno Al Jazeeri)

Daria Lisenko u intervjuu govori o saosećajnosti i značaju svakog vida razumevanja i podrške koja stiže iz celog sveta, kao i o velikom broju umetnika koji su tastature, kičice ili pozorišnu scenu zamenili uniformom.

  • Ratne tenzije u Ukrajini se osećaju godinama unazad, a sada svedočimo strahotama koje su zadesile Vaš narod. Kakve su bile Vaše misli pre nego što je sve počelo i da li ste verovali da ipak neće doći do ovakvog razvoja situacije?

– Za mene se svet promenio još 2014. godine, kada je bio izvršen napad Rusije na Ukrajinu. Onda je Rusija anektirala Krim i napala istok naše države, gde je u okupiranim ukrajinskim gradovima Donjecku i Luhansku napravila terorističke pseudotvorevine – Donjecku narodnu republiku (DNR) i Luhansku narodnu republiku (LNR). Tu je ruska ekspanzija privremeno stala, i tamo, na istoku, se poslednjih osam godina bez prestanka vodio rat. U 2014. mi se činilo nemogućim to što se događa i očekivala sam da će i svet ostati šokiran, očekivala sam saosećajnost prema Ukrajini i vojnu pomoć. Uprkos svim mojim očekivanjima, svet je ostao samo “jako zabrinut”. To da smo onda mogli pružiti otpor ruskoj vojsci, kada je naš proruski predsednik izdajica Viktor Janukovič uništio vojsku iznutra, pravo je čudo i heroizam Ukrajinaca. Ukrajinci su onda uspeli uprkos svemu sačuvati svoju državu, ali sa stalnim žarištem rata na istoku. Bitno je reći da smo onda izgubili informacijski, jer je ruska propaganda napravila sve da svet misli da se radi tek o sukobu unutar same Ukrajine, nešto poput građanskog rata, a da sama Rusija nije odgovorna za bilo što, što se događa. Većina ljudi, čini mi se, onda je poverovala u to, ili barem u ono da je to problem isključivo između Ukrajine i Rusije i da se ne tiče drugih država. Međutim, vidimo danas da to nije tako.

Varvarski napad na Ukrajinu za Rusiju izgleda tek kao logičan povratak u imperiju zemalja, koje su nekad bile u sklopu Sovjetskog saveza. To znači, bez prava na vlastiti identitet, jezik, kulturu i život. Naravno da u svom sklopu Rusija vidi u najmanju ruku ne samo Ukrajinu, već i Belorusiju, Estoniju, Litvaniju, Latviju, Moldaviju, Gruziju i puno drugih država. Kada bi Rusima to uspelo, osvajanja teritorija produžile bi se dalje. Nekad, u XIII veku takva je bila mongolska Zlatna horda, a danas je to jedna država sa atomskom bombom.

Imajući sve to na umu, moglo bi se reći da je bilo za očekivati da će Rusija krenuti sa velikim ratom da osvoji čitavu Ukrajinu. Pogotovo je to bilo za očekivati nakon toga kada je američki predsednik Joe Biden rekao da država može postati članica NATO-a, čak iako je deo njene teritorije okupiran. Pre toga Vladimir Putin je bio siguran da je ratno stanje na istoku Ukrajine dovoljno da ne možemo postati kandidatima za članstvo. Međutim, čak i kada su ambasade počele jedna po jedna da odlaze iz Kijiva u Lavov ili da se povlače van zemlje, nisam verovala da će doći do rata takvih razmjera. Mašta je naravno slikala tenkove, bombardovanja i život u podrumima, ali to su bili više neki podsvesni strahovi, jer sam mislila da je tako šta u XXI veku jednostavno nemoguće. Kada gledam sada što se događa u Mariupolu, Buči, Irpenju, Černihovu i mnogim drugim gradovima Ukrajine, vidim da se realnost ispostavila puno gora od tih podsvesnih strahova.

  • Izjavili ste u jednom razgovoru da ste dobila dosta poruka i informacija od zabrinutih prijatelja iz inostranstva, a da Vi, pa ni Vaši prijatelji niste bili svesni opasnosti koja se sprema.

– Da, to je zaista bilo tako. Sećam se da je neko na Facebooku napisao: “Osećam kao da svi oko nas znaju nešto, ali ne žele nam to reći”. Još sam pomislila da je to čudan način da se opiše ta tenzija. Ali ispostavilo se da je to bio dosta dobar opis situacije. Strani političari su stalno govorili o pretnji i mogućem napadu Rusa, dok nas je naša vlast, sve do 24. februara, uveravala da nema razloga da se brinemo, da je sve pod kontrolom. Možda zaista nisu verovali da će doći do eskalacije takvih razmera. U svakom slučaju, otprilike, nedelju pre početka velikog napada, počeli su me zvati prijatelji i poznanici iz inostranstva sa pitanjima kako sam i da li mislim da će sada veliki rat zaista početi. Pisala sam da mislim da neće i da sam u redu, ali to je bio trenutak kada sam shvatila da ništa nije u redu i da se izvan Ukrajine situacija izgleda vidi bolje. Onda sam odlučila prvo otići prema Lavovu na neko vreme. Mislila sam da će tamo tenzija biti manja i da ću se moći malo odmoriti i sačekati kako će se situacija razvijati. Međutim, od odmora nije bilo ništa, jer na drugi dan kada sam stigla u Lavov počeo je rat.

  • Na mnogobrojnim fotografijama koje su obišle svet videli smo grafite, poruke umetnika i poziv na mir. I Vi ste pokrenuli akciju i pozvali pesnike i pesnikinje sa Balkana da progovore o nemiloj situaciji na svoj način.

– Živela sam predugo u Zagrebu, ali i u Beogradu, tako da zaista imam puno prijatelja pesnika iz tih zemalja. Stavila sam poruku na svoj zid na Facebooku sa upitom da ako slučajno neko ima već napisanu pesmu o našem ratu da mi pošalje i da ću prevesti tu pesmu na ukrajinski. Iskreno, mislila sam da će to biti nekolicina pesama, ali u narednih nekoliko dana sam dobila 60-ak pesama iz Hrvatske, Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije, Bugarske, Italije. Bili su to moji prijatelji i poznanici, ali i sasvim novi ljudi, koje sam tako upoznala. Puno mi je u tome pomogla moja drugarica, hrvatska pesnikinja Marija Dejanović i Hrvatski PEN Centar. Sada sledi prevod svih pesama, koje sam sakupila, na ukrajinski.

Poetske akcije podrškw Ukrajini su popularne i pokrenute su tokom ova dva meseca po celom svetu. Za pesnike iz inostranstva to je način da podrže ukrajinski narod u najtežem trenutku i da pokažu da su protiv ruske agresije i genocida nad Ukrajincima, dok za ukrajinske pesnike,  čije se pesme sada dosta prevode na strane jezike, to je mogućnost da podele svoje osećaje i iskustva, da se njihovi glasovi čuju. Smatram da nema nevažne ili premale podrške. Svaka takva gesta znači Ukrajincima puno. Čak i kada se pesnici okupe i čitaju poeziju o Ukrajini samo za svoju zajednicu, to znači da naša patnja ne ostaje neprimećena, da nismo sami u ovoj borbi.

  • Da li umetnost u ratu može biti oaza i trenutak zaborava na užas svakodnevice?

– To zavisi od toga kako funkcioniše sam umetnik. Nekome je bitno u umetnosti pretočiti svoje najteže misli i osećaje u pesmu/sliku/muziku, pa se tokom rada još više zadubljuju u užas koji se događa. I to je jedna od najvažnijih funkcija umetnika – da “dokumentuje”, na jedan ili drugi način, ono što se događa oko njega. Ali, moguće je i obrnuto: da čovek u umetnosti traži utočište i da se distancira tokom rada od crne svakodnevice. Neko u ovo vreme uopšte ne može raditi, jer svaka umetnost zahteva energiju i snagu. Često snage preostaje samo na najosnovnije životne potrebe i na gledanje vesti. Kako god bilo, u ova dva meseca rata svako, pa i umetnici, se pokušava prilagoditi novoj realnosti kako mogu i znaju najbolje.

  • Da li ste u kontaktu sa nekim od umetnika iz ratom zahvaćenih gradova i imate li informaciju na koji način se brinu da sačuvaju kulturno dobro?

– U ratu koji imamo sreća je sačuvati život. Na primer, dosta mojih prijatelja i poznanika su iz Buče, grada odmah pored Kijiva. Buča je bila gotovo cela uništena, a ruski vojnici, kada su imali grad pod svojom kontrolom, napravili su masakr nad civilnim stanovništvom. Ljudi nisu samo bili ubijeni, već dugo mučeni pre smrti. Jedno od takvih mučenja je bilo silovanje. Silovali su ne samo žene, već i decu od samo nekoliko godina nakon čega su ubijali svoje žrtve. Slika hrpe leševa silovanih žena na ulicama Buče prekrivenih platnom su samo jedan od strašnih prizora koje nikada nećemo i ne smemo zaboraviti. U tim okolnostima mi je drago da su se moji prijatelji, nekim čudom, mogli spasiti. Većina njih je ostala bez svojih stanova, kuća, bez svojih stvari i nemaju se gde vratiti za sada. Zato ne možemo očekivati da ljudi u tim uslovima razmišljaju o očuvanju kulturnog dobra. Ali zato imamo državu i kulturne ustanove, koje rade sve u gradovima u kojima je to moguće, da se istorijske građevine, spomenici, kolekcije muzeja sačuvaju što bolje. Tako, na primer, spomenici u gradskom prostoru su zaštićeni vrećama sa peskom, a vitraži u crkvi daskama, u slučaju da blizu padne bomba ili raketa. Neke kolekcije muzeja se privremeno premeštaju na sigurno u druge evropske države. U okupiranim gradovima Rusi uništavaju sve što je vezano uz ukrajinsku umetnost, varvarski pale biblioteke, uništavaju zgrade pozorišta, muzeje. Što je zanimljivo, uništavaju i crkve Moskovskog patrijarhata. Osim toga, puno umetnina se krade i nosi u Rusiju. Na primer, znamo da su iz muzeja u Mariupolu ukrali slike Arhipa Kujindžija i Ivana Ajvazovskoga.

  • Kako su se umetnici i radnici u kulturi organizovali da pomognu svom narodu i državi?

– Puno ljudi, među njima i umetnici, sada su postali vojnici ili volonteri i svakodnevno rade na tome da nama približe dan pobede. Osim toga, umetnici rade i kao glasnici našeg naroda, jer imaju mogućnost preko svog rada ispričati više o Ukrajini. I ne samo o ratu. Jer danas je zanimanje za ukrajinsku umetnost i kulturu uopšte veće nego ikada do sada. Pre toga smo bili gledani više kao kolonija Rusije bez svoje kulture. Danas svet sa zanimanjem upoznaje Ukrajince u čitavoj našoj raznolikosti: od naše istorije, koja je počela još od osnivanja Kijivske Rusji do narodnih jela, nošnji, ukrajinske književnosti i umetnosti.

Izvor: Al Jazeera