Jovana Tomić o Nagradi ‘Bojan Stupica’: Rizik se uvijek isplati

Presudna je važnost rizika i izlaska iz zone komfora – autora, izvođača i institucija – da bi se brisale granice koje pozorište i dalje drže hermetičnim, smatra najmlađa dobitnica Nagrade ‘Bojan Stupica’.

Jovana Tomić je najmlađa dobitnica jednog od najznačajnijih priznanja za pozorišnu režiju u Srbiji (Tanjug)

Jovana Tomić je perspektivna rediteljica mlađe generacije iza koje su već sada deseci zapaženih i nagrađivanih profesionalnih pozorišnih predstava. No, sva pažnja ovih dana je na nagrađivanoj predstavi Kretanje, koju je prema tekstu Dimitrija Kokanova režirala u produkciji Bitef teatra, a za koju joj je, nakon trijumfa na 65. Sterijinom pozorju gdje je nagrađena u šest kategorija, Udruženje dramskih umetnika Srbije (UDUS) dodijelilo Nagradu “Bojan Stupica”.

Najznačajnije priznanje UDUS-a za pozorišnu režiju osvojila je jednoglasnom odlukom, u konkurenciji deset rediteljskih ostvarenja.

“Svaka nagrada je vid podrške i prepoznavanja uloženog truda, pogotovo u pozorištu gde je predstava rezultat rada kolektiva. Kretanje je višestruko nagrađivana predstava tako da je svako priznanje proslava pre svega grupnog učinka”, kaže u razgovoru za Al Jazeeru Jovana Tomić, najmlađa dobitnica Nagrade “Bojan Stupica”.

Nagrada Bojan Stupica ustanovljena je 1971. godine, a Jovana Tomić je 34. dobitnica ovog staleškog priznanja koje se sastoji od bronzane plakete sa likom čuvenog reditelja, rad akademskog vajara Stevana Bodnarova, unikatne diplome na pergamentu, rad akademskog slikara i scenografa Geroslava Zarića, te novčanog iznosa.

  • Predstavu Kretanje radili ste neposredno pred početak pandemije. Kako je izgledao rad na ovoj predstavi i zbog čega ste odabrali ovaj Kokanov tekst, zbog čega vam je bilo važno da ga predstavite publici?

– Dimitrije Kokanov i ja smo počeli saradnju na mojoj diplomskoj predstavi, na kojoj je on bio dramaturg. Zajedno smo se razvijali kroz dalje projekte u toj relaciji, ali je oduvek postojala želja da režiram i njegove autorske tekstove. Sa Bitefom se otvorila mogućnost za Kretanje, gde je uprava prepoznala potencijal zahtevnog produkcionog modela izvedbe (predstava se izvodi u pet različitih prostora unutar zgrade pozorišta, za pet grupa gledalaca, sve scene se simultano odigravaju pet puta za redom), kao i važnost, aktuelnost Dimitrijevog teksta.

Praizvedba teksta domaćeg dramskog pisca, u kombinaciji sa gore pomenutim konceptom, je redak iskorak za institucionalno pozorište, tako da sam srećna što sa protokom vremena, i različitim vidovima afirmacije i podrške, Kretanje postaje dokaz da se rizik isplati. Smatram da je to presudno za vitalnost, relevantnost pozorišta, više rizika, hrabriji, smeliji repertoarski potezi institucija, i samih autora, i naravno, davanje prostora mladim, neafirmisanim autorima.

  • Sa Dimitrijem Kokanovim sarađujete od svoje diplomske predstave. Šta je to što Vas intrigira u njegovim tekstovima i šta Vas je spojilo kao umjetnike?

– U startu su nas spojili slični afiniteti i zajednička interesovanja, to i jeste preduslov za dugoročnu saradnju. U njegovom dramskom pismu bila sam privučena mnoštvom kontrapunktova sa kojima se poigrava, stilskih i značenjskih, istraživanjem forme samog teksta, (i dan danas je, na žalost, u pozorištu tabu tema nazvati dramskim tekstom nešto što nije pisano u dijalogu ili tekst koji je pisan za scenu, a odstupa od tradicionalnih formi), pop kulturnim referencama koje me uvek beskrajno zabavljaju, ali pre svega suptilnom nežnošću koja izbija da bi nam osvetlila detalj, događaj, karakter koji tako dobro prepoznajemo, a Dimitrije nam ga daje iz neočekivanog ugla, drugačije vizure.

Predstava ‘Kretanje je trijumfovala na 65. Sterijinom pozorju gdje je nagrađena u šest kategorija (Nenad Šugić / Ustupljeno Al Jazeeri)

Kretanje, kroz pet monologa ispovednog karaktera, a zahvaljujući ukidanju granice između publike i izvođača, otvara prostor za ispitivanje stepena učešća u nečijem tuđem prostoru patnje. Moj primarni osećaj kojim sam se vodila kada sam definisala tematski okvir predstave, bio je da danas nemamo vremena da bilo šta prebolimo; setila sam se sebe kako planiram kada ću moći da procesuiram neki bolni događaj, pa sam izračunala da ću za mesec ili dva, kada prođu sve obaveze, imati vremena da budem tužna. Patnja je postala neadekvatan, nepoželjan osećaj, jer smo odmah okarakterisani kao slabi, nekorisni i samim tim suvišni u kapitalističkom ustrojstvu brze zamene “kvarne” robe. U tom smislu, Kretanje je otvorilo prostor za razmenu, ravnopravno kreiranje dinamike između gledalaca i izvođača, pričanje priča, slušanje, katarzu i proživljavanje, što nam je mahom oduzeto.

  • Kretanje je upečatljivo i nesvakidašnje upravo zbog Vašeg nestandardnog rediteljskog pristupa. Da li je i koliko bilo teško napraviti imerzivnu predstavu u sklopu koje gledaoci, krećući se kroz različite prostore Bitef teatra, uranjaju u različite svjetove?

– Produkciono i logistički je bilo ekstremno izazovno, a samim tim i uzbudljivo. Tim koji učestvuje u izvedbi broji najmanje 15 ljudi, celokupna zgrada pozorišta je “u upotrebi” tokom predstave, publika je podeljena u pet grupa pa se različitim rutama kreću kroz pozorište, kako bi svi sve videli. To znači da glumci, za pet grupa gledalaca, u strogo definisanom vremenskom trajanju, pet puta za redom izvode svoju scenu. Oni su apsolutni heroji ovog procesa, jer je taj specifičan glumački zadatak po sebi zahtevan, kompleksan, iscrpljujući, a tu je zatim i prisustvo publike koja neminovno diktira atmosferu izvedbe. Svako izvođenje je drugačije, nepredvidljivo.

Tokom procesa stvaranja, svi smo se zajedno suočavali sa brojnim izazovima i preprekama, a neke nismo ni mogli da predvidimo, zbog svih navedenih specifičnosti, a glumci su po prirodi zadatka prvi na udaru, svaki segment predstave se reflektuje direktno na njih. Zato su Ana Mandić, Jelena Ilić, Aleksandar Đinđić, Milica Stefanović, Marta Bjelica i Aleksandar Petković heroji ove predstave, kreativni i borbeni, uvek vraćaju nadu u pozorište, ne samo meni.

  • Da li su i koliko ovakve pozorišne forme izazovnije za Vas kao rediteljicu?

– Svaki proces je po sebi izazov, i svaki donese neko novo iskustvo. Imerzivno pozorište me je interesovalo i pre realizacije Kretanja, i nastaviću da istražujem u tom polju.

  • Kako publika reagira na to nerobovanje institucionalnim formama na kakve smo navikli u našim pozorištima? Koliko je, u konačnici, važno izaći iz tih standardnih okvira, izaći iz zone komfora?

– Glavna odluka koju smo kao tim doneli tokom rada na Kretanju je bila priroda uključivanja publike. Želeli smo neinvazivan pristup, mogućnost različitih stepena uključenosti publike, kao i dozvoljenu poziciju posmatrača, ukoliko se neko ne oseća spremno za interakciju, a sve sa ciljem empatije kao nekog primarnog ishoda. U tome smo uspeli, neverovatno su dragocene i dirljive reakcije gledalaca tokom i nakon izvedbe; neretko se dešava da publika oseća potrebu da nakon predstave razmeni utiske i emocije sa glumcima, zaista se desi neka magija, katarza.

Nastaviću da istražujem u polju imerzivnog pozorišta, kaže Tomić (Tanjug)

Presudna je važnost rizika i izlaska iz zone komfora, autora, izvođača i institucija (moj rad je režija u institucionalnim pozorištima, zato ne govorim o drugim oblicima izvođačkih umetnosti) da bi se brisale granice koje pozorište i dalje drže hermetičnim. Bila je, na primer, interesantna odrednica novinarskog pregleda festivala Sterijino pozorje, najvećeg pozorišnog festivala u Srbiji, gde je Kretanje okarakterisano kao predstava “novih formi”, pa se postavilo pitanje da li joj je uopšte mesto u selekciji dramskog stvaralaštva.

Imerzivno pozorište, naravno, nije nikakva nova forma, niti je Kretanje jedina predstava ovakvog karaktera u našim pozorištima. Burne reakcije se takođe dešavaju ne samo u pogledu formalnih iskoraka, već i na nivou sadržaja. Uzbudljivo je posmatrati kako neka tema može da stvori neočekivano subverzivni odjek u određenoj sredini. Lokalni kontekst sam iznedri tabu temu koja pokrene pitanja, pa čak i revolt.

Pozorište i dalje ima moć da pritisne neuralgične tačke (malo)građana, i to je stvarno važno i lepo u našem radu. Ipak, problem je malo tržište, izolovanost pa samim tim i konzervativno promišljanje teatra. Govorim o široj slici institucionalnog pozorišta u Srbiji. Naravno da izuzeci postoje, ali naša dijagnoza jeste nedovoljno prisustvo drugih i drugačijih sadržaja koji bi pružili nove, sveže perspektive. Jednostavno, treba nam u drastično većoj meri da vidimo kakve sve forme i pozorišni sadržaji postoje mimo nas u Srbiji.

  • Iako ste jako mladi, iza Vas su deseci profesionalnih pozorišnih predstava. Šta je to što Vas je privuklo pozorišnoj režiji?

– Upisala sam fakultet odmah nakon srednje škole, tako da to što me je tad privuklo su bile neke romantizovane predstave o pozorištu, koje su se brzo raspršile. U poslednje vreme puno razmišljam o tome šta me zadržava i dalje u pozorištu, i to je definitivno moj autorski tim sa kojim realizujem projekte, ali i pojedinci sa kojima imam čast da se upoznam i da zajedno budemo kreativni. Kreativnost je zapravo redak dragulj, kada se desi, a spolja gledano se smatra preduslovom za bavljenje pozorištem.

  • Koliko se na Vaš rad uticao protekli period obilježen pandemijom koja se najviše odrazila na performativne umjetnosti? Šta kultura i umjetnost znače u takvim vremenima?

– Period pandemije je, paradoksalno, bio najdinamičniji period u mom radu, realizovala sam sve započete projekte, što je u datim okolnostima bilo i pitanje sreće. Sa druge strane rezultiralo je gotovo potpunim odsustvom pauze između projekata, zbog otežanog planiranja, i svih nepredviđenih okolnosti.

Puno se pričalo o značaju umetnosti i njenoj poziciji u trenutnom društveno-političkom kontekstu, ali promena statusa umetnika i generalnog tretmana na bolje zahteva korenite, sistemske, ideološke promene. Naivno je verovati da će pandemija to pokrenuti.

Izvor: Al Jazeera