Sjećanje na Milana Mladenovića: Prva gitara Druge Srbije

‘Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko; Ova je borba bila ispod časti, protiv razuma’.

Milan je koncert otkazao rečima: 'Neću da sviram u gradu u kojem se ruše džamije', rekao je Mladenović i otkazao koncert u Banjoj Luci 1993. godine (Facebook / Ekatarina Velika - EKV)

Rođendan Milana Mladenovića (1958-1994), muzičara i pesnika, frontmena grupe Ekatarina velika, obeležen je 21. septembra u Beogradu dodelom nagrade za najbolju pesmu izabranu na ovogodišnjem regionalnom konkursu. Nagradu “Milan Mladenović” dobila je grupa Ana&The Changes iz Beograda, za pesmu Tu. Na ovogodišnji, treći po redu konkurs “Prijavi svoju stvar” stiglo je 197 pesama iz svih republika bivše Jugoslavije.

Zadužbina Milana Mladenovića prikazala je na svečanosti povodom uručenja priznanja neobjavljeni video snimak izvođenja pesme Mi menjamo dan za noć Ekatarine velike, kao i brojne neobjavljene fotografije koje će se, zajedno sa brojnim artefaktima i drugim predmetima naći u arhivu. Očekuje se i realizacija prošlogodišnje odluke da se u Narodnoj biblioteci Srbije otvori Spomen soba Milana Mladenovića, četvrta u ovoj instituciji (dosad su spomen sobe dobili Miloš Crnjanski, slikarka Ljubica Cuca Sokić i Milan Rakić).

Sećanje na Milana Mladenovića je sećanje na pobunu. Pobunio se Milan u svoje ime, u ime onih koji nisu imali snagu, svojatali su ga i oni koji nisu imali hrabrost; svaka državna počast njegovom delu suštinski je incident, jer se suprotstavio svemu što današnji srbijanski režim predstavlja. A predstavlja nastavak rata protiv kojeg je pevao, govorio, protiv kojeg je ćutao, kad je to bilo najrečitije.

Na samom početku rata nije imao dilemu, na albumu “Dum-dum” našla se pesma Idemo.

Nismo znali da je kocka bačena
Nismo da je srušen most
Reka blista ispod čizama
Čista voda, malo krvava

Nastup na koncertu “Yutel za mir” u Sarajevu 1991. Ekatarina je počela pesmom Ovo je zemlja za nas.

Zagrmele su haubice, snažnije i moćnije.

‘Mir, brate, mir’

Odgovorio je aprila 1992. sa Giletom, Švabom, Canetom, Antonom, (Električni orgazam, Partibrejkers), projektom “Rimtutituki”, pesmom Slušaj ‘vamo i refrenom “Mir, brate, mir!” Krajem te godine, na festivalu Beogradsko proleće, grupa Ekatarina velika izašla je na scenu da primi nagradu kao grupa godine. Scenario je narušen, progovorio je Milan. “Ovo je nagrada za grupu godine. Nama je bilo olakšano da je osvojimo, pošto su mnogi naši drugovi, naši prijatelji, morali da napuste ovu zemlju (ja ih pozdravljam ovom prilikom), a neki od njih, ovog trenutka, možda su živi, možda i nisu. U Zagrebu, Sarajevu, Dubrovniku, Rijeci… Molim vas, možemo li jedan minut ćutanja za one koji su poginuli u ratu koji za nas nema smisla”. Progovorio i zaćutao. Prošao je minut, grupa je sišla sa scene.

U okviru projekta “Rimtutituki”, bend je trebalo da nastupi u Banjaluci. Dan nakon rušenja Ferhadije (7. maj 1993.) Milan je koncert otkazao rečima: “Neću da sviram u gradu u kojem se ruše džamije!”

Albume EKV “Samo par godina za nas” (1989), “Dum-dum” (1991) i “Neko nas posmatra” (1994), prepune svakodnevnih slika užasa, nazvao je “Ratna trilogija”. Bilo je to vreme kada su gradovima harale skupine moćnih, razularenih bandita, vlasnici isflekanih maskirnih uniformi i vaučera za pljačku, silovanja, ubistva, moćni pozivari i njihovi naredbodavci. Vreme bekstva časnih dezertera, rizičnih demonstracija antiratnih aktivistkinja i aktivista. “Ivan i Bojan, Mitar, Saša, Orhan, Nenad i Zoran/ Dušan, Vojkan, Ljuba”, peva rezignirano Milan u pesmi Ponos (album “Neko nas posmatra” iz 1993.). Izgovara imena prijatelja otišlih u inostranstvo, imenujući vlastitu ratnu štetu. Verovao je da će se vratiti.

U prošlim danima osvojili smo ponos
U prošlim danima izgubili smo sve
Ostajem sam, ostajem sam
U ovom gradu strahom zatrpan
Ovaj grad je nekad bacao svetla daleko
Ovaj grad bi mogao bolje
Mi to možemo zajedno

Milan 1994. odlazi u Brazil sa jasnom idejom, zapisanom u jednoj od beležnica: “Ovaj projekat je nastavak mog rada na borbi protiv primitivizma u današnjoj kulturi, u svim jugoslovenskim republikama – koji je uzeo maha uglavnom zbog političkih igara moći koje su prouzrokovale sveopšte udaljavanje od spiritualnog”. Nastaje kapitalni vrisak kreativnosti, emocija, pobune – “Angel's Breath”. Sa pesmom Crv, jednom od Milanovih poslednjih, sa istinskim svedočanstvom – zdravi bili oni koji u njoj čuju tek dobru rokačinu – o dve Srbije.

‘O, ljudi bez pameti’

Pesma ima svoju predistoriju koja nas smešta na sarajevske Markale tog 5. februara 1994. godine, masakr u kojem je život izgubilo 68 ljudi. U dedinjskoj vili književnik i bivši predsednik namah je – neki su i poverovali – duboko dirnut: “Došli gladni mučenici da kupe neki krompir, luk, neku glavicu rotkve i cvekle. Moram da proverim ovu užasavajuću vest. Zovem prijatelja Gojka Đoga da čujem njegovo mišljenje, jer je on prilično obavešten o zbivanjima u Bosni. ‘Ni govora o srpskom zločinu. Razgovarao sam sa [Zdravkom] Tolimirom (doživotna za genocid, prim. aut.). To je muslimanska nameštaljka, kao i ona pred pekarom, spremaju nam nešto opasno’. Zovem Milorada Ekmečića jer on svaki događaj tumači znanjem i istorijom: ‘To varvarstvo nikako ne može biti srpsko. To je džihadsko. Samo se u islamskom ‘svetom ratu’ tako svirepo za Alaha ubijaju Alahovi vernici’. To mi potvrđuje Nikola Koljević koga sam pozvao telefonom i on mi je rekao, čvrsto uveren, da je to muslimanski zločin. General Mladić i svi sarajevski komandanti tvrde da ne mogu da dobace do Markala. ‘To je Alijin i Silajdžićev uvod u nastavak ženevskih pregovora. Pred svaki pregovor oni serviraju poneki ‘srpski zločin’ i idu u Ženevu na pregovore kao ‘srpske žrtve'” (Dobrica Ćosić, Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012).

Milan Mladenović video je u Sao Paolu slike masakra na Markalama. Nije nikog zvao, nikog nije ništa pitao. Maja Maričić, Milanova devojka, danas predsednica Zadužbine Milan Mladenović, rekla je autoru ovog teksta: “Bili smo u Brazilu i na vestima videli snimke sa Markala. Milan je osećao bes, ja sam bila zabrinuta zbog toga što je polovina moje porodice živela u Sarajevu. Na početku rata Milan se upinjao da kaže istinu, da ljudi znaju o čemu je reč, a kasnije to nije imalo smisla, jer su oko Sarajeva već bili ukopani tenkovi”. Tako je nastao Crv.

Vi nemi igrači obrednog svog plesa
Vi srećni u transu u svetu što postoji
Samo u glavama ljudi bez skrupula
Ljudi bez milosti
Ljudi bez sećanja
Vi što ne znate pljuskove zvuka
Boje i mirisa
Vi ljudi bez pameti

Još jedno svedočanstvo o dve Srbije. O Drugoj Srbiji koja se, rečima Radomira Konstatinovića, “ne miri sa zločinom”.

Respektabilni dokaz koji je svojim životom ispostavio Milan Mladenović, prva gitara Druge Srbije. Danas autor koga s pažnjom slušaju hiljade poštovalaca različitih generacija.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Frontmen Partibrejkersa govori o atmosferi u Srbiji na početku rata u Hrvatskoj i BiH i antiratnom projektu ‘Rimtutituki’.

16 Nov 2015
Više iz rubrike KULTURA
POPULARNO