Filmove ne treba samo gledati, važno je da se o njima raspravlja

Zoran Janković i Đorđe Bajić su filmski kritičari koji tekstovima sagledavaju savremena domaća i svjetska ostvarenja, posebnu pažnju posvećuju mladim autorima i rado su viđeni na festivalima, premijerama i filmskim setovima.

Uticaj filmskih kritičara možda danas nije veliki, ali njihovo mišljenje se itekako cijeni (EPA)

Od prvobitne ideje za film do potonjeg sklapanja svih kockica koje čine taj magični mozaik prelazi se veliki i ne tako lak put. Život filma počinje pred bioskopskom ili televizijskom publikom među kojima nisu samo filmofili i čije se mišljenje ne svodi na stav “dopada mi se” ili “ne dopada mi se”, već temeljnije zadiru u strukturu dela, glumačku izvedbu, scenario, režiju.

Na ovim prostorima uloga filmskog kritičara nekada je bila na zavidnoj poziciji. Na njihove osvrte u štampi posle svake premijere se čekalo nestrpljivo. U tim ispisanim rečenicama bila je moć kojom su bitno uticali na stvaranje glumačkih ili rediteljskih zvezda. Danas, uticaj filmskih kritičara možda nije veliki, ali njihovo mišljenje se itekako ceni.

Zoran Janković i Đorđe Bajić su filmski kritičari koji svojim tekstovima sagledavaju savremena domaća i svetska ostvarenja. Posebnu pažnju posvećuju mladim autorima čija karijera tek počinje. Rado su viđeni na festivalima, premijerama i na filmskim setovima.

Janković i Bajić su zajedno sa Ivanom Velisavljevićem autori knjiga Kritički vodič kroz srpski film 2000-2017 i Najbolji srpski filmovi 21. veka. A ljubitelji književnosti dobro su upoznati i sa krimi romanima Ostrvo prokletih, Žuta kabanica i Smrt u ružičastom Đorđa Bajića.

  • Koliko je filmska kritika danas relevantna i uticajna kako na gledaoce, tako i na filmske radnike?

Janković: U duhu stoicizma i fatalizma, kojima sam na sve češće mahove poprilično sklon, rekao bih da filmske kritike kod nas ima taman onoliko koliko je i potrebno da je ima, i da je, samim tim, i relevantna onoliko koliko i treba da bude – ovde i sada. Filmska kritika danas ima neznatnog uticaja na publiku, jer, naprosto, živimo u eri lako dostupnih, ishitrenih i instant-zaključaka, a što se filmskih stvaralaca i radnika tiče, mislim da je oni barem podsvesno doživljaju kao nužni deo sveopšteg folklora na kinematografske teme. Naše, Đorđevo i moje, jeste da i kritikom pratimo ono što se zbiva u srpskom filmu, sa adresa i medija koji su nam dostupni, a svima će nam suditi istorija i možda naknadna pamet – nas i nekih drugih.

Bajić: Zanimljivo pitanje, ali nezahvalno za odgovor. Najiskrenije: ne znam ni sam. Danas, u vreme “razbokorelih” društvenih mreža, svi imaju mišljenje o svemu i ne libe se da ga iznesu. Što je u redu. Ali u tom sveopštem pluralizmu mišljenja, pojedinačni stavovi gube na važnosti. Tako je i kad je filmska umetnost u pitanju. U zvaničnim medijima ima sve manje mesta za kritiku, pa i filmsku. Srećom, Zoran i ja pišemo već dugo za Vreme i City Magazine, što nam omogućava kontinuitet i vidljivost. Znam pouzdano da struka prati šta pišemo, te da su naši tekstovi čitani. Koliko to sve utiče na nekoga… možda, do izvesne mere. Moja, a ni Zoranova namera nije da moja/naša reč bude konačna kada je neki film u pitanju, već da tekstovi koji napišemo pokrenu dijalog. Filmove ne treba samo gledati, važno je da se o njima diskutuje i da se sve ne ogoli na ono najosnovnije “dopada mi se” i “ne dopada mi se”. A to je možda od svega najteže.

  • Da li je bilo negativnih reakcija reditelja ili producenata na vaš tekst koji nije pohvalan za njihovo delo?

Janković: Jeste, i nadam se da će ih biti još. Time dobijamo barem nekakav privid odjeka onoga što radimo, premda je u ogromnom delu tih i takvih slučajeva, ponajpre bilo reč o posve nepotrebnoj autodrami. Iz žanra koja je, da stvar bude paradoksalna – a to bi filmski stvaraoci sami i pre nas ostalih trebalo da znaju ili prepoznaju – filmična u dovoljnoj meri.

Namjera nije da naša riječ bude konačna kada je neki film u pitanju, već da tekstovi koji napišemo pokrenu dijalog, kaže Đorđe Bajić (Ustupljeno Al Jazeeri)

Bajić: Bilo je negativnih reakcija, još kako. Neke naše kritike su dovele do nekih mrkih pogleda eminentnih filmskih stvaralaca i mi smo ih junački istrpeli. Bilo je i nekih saplitanja, pa čak i pretnji. Postoje ljudi koji ne trpe kritiku i koji postaju veoma nepovoljni kada čuju ili pročitaju nešto što im ne odgovara. Ali takvi su u manjini. Srećom.

  • U kakvoj je poziciji srpska kinematografija?

Janković: Srpska kinematografija je, po mom mišljenju, u stanju stalnog pregrupisavanja, redefinisanja i traženja smisla, i to je dobra stvar, jednostavno, na uzorku velikog broja (pokušaja) mogući su i srećni ishodi, pa i da srpska kinematografija povrati makar osetniji deo nekadašnjeg značaja u ovdašnjoj kulturi i doživljaju potencijalnog joj gledateljstva. I dalje vlada taj raskorak – kako, sa jedne strane, dobaciti do velike gledanosti, a sa druge, udovoljiti vazda varljivim preferencama selektora viđenih svetskih festivala, mada ta dva pravca ne bi nužno morala da budu toliko oprečna i međusobno isključiva. Prvenstveno nam nedostaje više zdravog glavnog toka, u odnosu na koji bi onda bilo i lakše i smislenije tražiti i praviti otklon i kosinu u pravcu osobenijeg autorskog pristupa i izraza.

Bajić: Borba je stalna. Razapet između istoka i zapada, autorskog i komercijalnog, naš film već dugo tavori. Ali, rekao bih da dolaze bolji dani. Pogledajte samo ovu godinu, imamo Kelte, Nečistu krv, Nebesa, Južni vetar 2: Ubrzanje, Lihvara, Strahinja Banović je trijumfovao u Karlovim Varima. Očekuju se premijere Leta kada sam naučila da letim, Mraka, Zlatnog dečka… Ključ je u raznovrsnosti, u različitim glasovima, balansu iskustva i mladosti, a čini mi se da idemo u tom smeru. To je dobro.

  • A filmska scena u regionu?

Janković: Čini mi se da se isto može izreći i u slučaju regionalnog stanja stvara, naravno, uz uzimanje u obzir mikrolokalnih posebnosti i specifičnog produkcionog konteksta, s tim da Srbija, sasvim prirodno, i dalje nekim čudom ima najzamašniju filmsku proizvodnju, iz koje onda može da se “razbokori” dovoljno toga raznorodnog.

Nema konzistentnije zainteresovanosti za filmska djela koja stižu iz našeg kutka Evrope i planete, smatra Zoran Janković (Maja Medić – Ustupljeno Al Jazeeri)

Bajić: Slični problemi more i naše susede. S tim što mi se čini da se Srbija tu najbolje snašla. Imamo sjajne autore svih generacija. To treba negovati i podržati. Pored igranog filma, tu je i dokumentarni koji sve više jača, pogotovo kod nas u Srbiji.

  • Kako kritičari u svetu ocenjuju postjugoslovensku produkciju?

Janković: Nisam dovoljno i dovoljno postojano pratio zbivanja u toj sferi, ali neki opšti utisak da i dalje nema konzistentnije zainteresovanosti za filmska dela koja stižu iz ovog kutka Evrope i planete, te smo i u tom domenu u toj neprolaznoj senci tzv. novog rumunskog filma, odnosno, da se pominje interesovanje inostranih filmskih kritičara koji pišu za te prominentnije medije po tom pitanju iscrpljuje na praćenju onoga što se zbiva u Rumuniji, uz povremene izuzetke od te matrice, a što onda ponovo potcrtava dominantno stanje stvari. I sa tim se, srećom, može i mora živeti, a ta svakodnevna igra i dalje traje, i još nismo, da se tako izrazim, stigli, do odjavne špice. Srećan kraj je i po tom pitanju i dalje jedna od mogućnosti.

Bajić: Uglavnom je i ne ocenjuju, ignorišu i ne prate ono što se kod nas snima. A kada pišu o srpskim filmovima, sve naše autore guraju u isti zabran. Naravno, ne rade to svi strani kritičari, ali ovaj pristup preovlađuje.

  • Postoje li teme koje su aktuelne u jednom trenutku i služe kao proveren šablon kojem pribegavaju autori radi uspeha filma?

Janković: Naravno da postoje, kao što, uostalom, postoje i uvek zgodni šabloni za pisanje filmskih kritika. Vremena je ionako premalo, svi smo mi manje ili više sužnji iznuđenog multitaskinga, a i nadahnuća neretko ume da manjka. Pitanje je koliko smo lično svesni takvog stanja – i filmski stvaraoci i filmski kritičari kao hroničari filma, njegovih pojedinačnih dometa i filmskog duha jednog vremena. Što se prvopomenutih tiče, mnogi su i dalje odani veri u sugestivnost i učinkovitost tzv. balkanske egzotike, proistekle iz pukog folklorizma, a nesrećno združene sa onim što bi se dalo označiti sintagmom “balkanski misery porn“, odnosno, balkanski filmovi koji eksploatišu ovdašnju sirotinju i egzistencijalni jad, naravno, pod pretpostavkom da filmski svet nekako baš to očekuje sa ovdašnjih adresa.

Bajić: To se dešava i to treba izbegavati koliko god je moguće. Postoji ponekad ta autorska kalkulacija u smislu da li će neka tema imati ili neće prođu na stranim festivalima. Ljudi žele da im filmovi budu uspešni i svesno posežu za određenim šablonima. Rat i njegove posledice, socijalna beda i nepravda, tranzicija… Ponekad to može biti sjajno, ali češće omane. Filmovi se u Srbiji retko snimaju, pauze su ogromne, pa je moj savet da se ulazi samo u one projekte u kojima čovek može da pruži celog sebe. To je najpoštenije, a i obično rezultat ne izostane.

Sa Ivanom Velisavljevićem ste napisali značajnu knjigu Kritički vodič kroz srpski film 2000-2017. Sa kakvim poteškoćama ste se suočavali prilikom odabira i da li neki filmovi nisu zastupljeni, a bili su dobro primljeni od strane publike?

Janković: Zastupljeni su svi filmovi koji su u bilo kom vidu (u redovnoj bioskopskoj distribuciji ili, pak, samo na filmskim festivalima), a poteškoće su se mahom ogledale u nemogućnosti da se izvesni filmovi ponovo pogledaju, a nevolju je predstavljala i neuredna faktografija u slučajevima nekoliko filmova. Ta knjiga je bila projekat čiju ambicioznost, odnosno, ambicioznost njene polazne postavke, a koju smo sami, dragovoljno i združenim snagama osmislili, nismo u potpunosti ni spoznali ni osvestili u trenutku kada smo krenuli sa konkretnim radom na njoj, ali smo se, u to sam siguran, dosta dobro snašli i i stigli na kraj tog samozacrtanog cilja sa jednom ozbiljnom, sveobuhvatnom, dobronamernom, rečitom i dostojanstvenom knjigom sa našim imenima na koricama u svojstvu autora.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike KULTURA
POPULARNO