Aja Jung: Kako su nam veliki festivali i svjetske pozornice iskreno zavidjeli

Balerina i koreografkinja govori o značaju Beogradskog festivala igre, programu koji predstoji i neophodnosti njegovanja mladih baletskih igrača.

Aja Jung: Pandemija nas je naučila da budemo hrabri, brzi, fleksibilni (Miša Obradović/Ustupljeno Al Jazeeri)

Ljubitelji savremenog plesa svake godine sa radošću iščekuju Beogradski festival igre. Zbog nepovoljne epidemiološke situacije njegovo održavanje je bilo upitno.

Ipak, teatri su otvorili vrata i pojedine kompanije su stigle u prestonicu Srbije. Publika će sve do jeseni moći da uživa u impozantnim koreografijama savremenog plesa i vidi neke od najznačajnijih igrača današnjice.

Na čelu Beogradskog festivala igre je balerina i koreografkinja Aja Jung. U svet plesa je kročila u Baletskoj školi ”Lujo Davičo”, a potom se usavršavala u Americi. Kao igračica zabeležila je uspešne nastupe širom sveta. Član je mnogih žirija međunarodnih takmičenja. Za umetnički doprinos odlikovana je Ordenom umetnosti i književnosti u rangu Viteza u Francuskoj i Ordenom italijanske zvezde.

Aja Jung govori o značaju Beogradskog festivala igre, programu koji predstoji i neophodnosti negovanja mladih baletskih igrača.

  • Epidemija je uticala na rad mnogih institucija kulture, odgođeni su značajni festivali. Kako se Beogradski festival igre prilagodio ovoj situaciji?

– Prošlog marta virus je gotovo istovremeno spustio sve pozorišne zavese. Do danas taj isti surovi režiser rukovodi našim životima i teatrom. Prethodnu festivalsku ediciju zaustavilo je vanredno stanje, otkazajući sve nastupe koje smo brižljivo pripremali i najavili. Deo programa smo tada odložili za jesen i zimu prošle, ali i za ovu kalendarsku godinu. U međuvremenu, nismo odustali ni od selekcije 18. Beogradskog festivala igre, koja je takođe ponela teret izmena i odlaganja. Danas smo umorni, ali zadovoljni. Publika je ovog proleća u Beogradu, Novom Sadu i Gornjem Milanovcu, verovatno jedinim gradovima na planeti, uspela da prisustvuje živom međunarodnom festivalu umetničke igre i predstavama vrhunskih trupa.

Videli smo NewYork city balet, trupe Alias iz Ženeve i Zappala Danza iz Katanije, Kompaniju Adija Butrusa iz Tel Aviva, čuveni Malpaso iz Havane, Peeping Tom iz Brisela, Kompaniju Alesandra Šaronija iz Ankone, pa čak i novu produkciju Dimitrisa Papajoanua iz Atine. Bio je to pravi mali mirakl zbog koga su nam veliki festivali i svetske pozornice iskreno zavidele…

Sada pripremamo jesenji deo festivala, koji dugujemo publici, ali i sasvim novi program za naredno proleće. Verujemo da će 2022. godina biti baš onakva kakvu je ovih dana zamišljamo, iako više ništa nije sigurno. Pandemija nas je naučila da budemo ozbiljno hrabri, brzi, fleksibilni… Takođe smo shvatili da samo sa hrabrim i brzim partnerima možemo odigrati ovaj čin. Ako imate nekog njanjavog sa druge strane, nekoga ko je naučio da radi u savršenim ili zaštićenim uslovima i okolnostima, onda je sasvim sigurno da takav neće umeti da pliva u ovom nevremenu. Primera je bezbroj.

  • Ovogodišnji festival će, zapravo, najduže trajati, sve do jeseni. Koje kompanije će publika imati priliku da vidi u narednim mesecima?

– Još od prošle godine publici dugujemo svetsku premijeru koreografa Jakopa Godanija za Dresden Frankfurt kompaniju igre. Iz Sava Centra, koji je u međuvremenu prestao da postoji, preselili smo taj događaj u Madlenianum, pa će se umesto jedne, izvesti dve predstave. Naravno, koreograf će morati da se prilagodi novoj sceni i napravi izmene. Ali, koreograf je Italijan, kao i većina igrača u toj trupi, pa ne postoji bojazan da neće umeti da se snađu u novom prostoru. Više strepimo zbog nemačkog menadžmenta kompanije koji sledi ili čak inicira kruta pravila stručnjaka, pa su njihov dolazak i sve ranije termine odlagali upravo epidemiološki protokoli i permanentna traženja mišljena i dozvola za rad, kretanje, osiguranje, putovanje, disanje…

Nedavno su nam iz Los Angelesa javili da su igrači trupe Bodytraffic vakcinisani i da je njihov nastup u salama u Beogradu i Novom Sadu sasvim izvesan u septembru. Bodytraffic je sjajna mala trupa iz grada filma i iluzija, za koju su se ubrzo nakon prvih najava rasprodale ulaznice!  U Ateljeu 212 ćemo otkriti i sjajan komad Kompanije Magi Maren iz Liona, a u Jugoslovenskom dramskom pozorištu nastupa trupa TanzMainz sa fantastičnom postavkom slavne Sharon Eyal. Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu biće scena za Kompaniju Akrama Kana iz Londona. U pitanju je produkcija Nadmudrivanje đavola koju sa nestrpljenjem očekuju mnoge svetske scene i festivali. Virus je hteo, kao i u slučaju Dimirisa Papajoanua i njegovog Mastila da se među prvim izvođenjima, neplanirano upišu baš ona u Novom Sadu!

  • Šta je sve potrebno da bi se odškolovao baletski igrač?

– Upornost, ljubav, hrabrost, posvećenost, disciplina, inteligencija, strpljenje… Sve one osobine koje bi roditelji voleli da usade svojoj deci. U zemljama sa baletskom i operskom, odnosno muzičkom i pozorišnom tradicijom, postoji poštovanje prema talentima. Podrška i divljenje šire zajednice i prosvetnog sistema za njihov poseban trud, za rad, za uspeh. Kod nas je sve to mnogo drugačije. Talenti se kažnjavaju, uspešni se ne vole, maštoviti se utišavaju, vredni i pošteni čekaju u ćošku…

Pre nekoliko nedelja Nacionalna fondacija za umetničku igru je uz podršku Delegacije EU u Srbiji i švajcarske Fondacije Art Mentor, pokrenula kampanju „Talenti rastu u Srbiji“. Želimo da skrenemo pažnju na svu decu koja se u vremenu pandemije i u društvu u kome gotovo da nema drugih vesti osim krađa, malverzacija i silovanja, bore za svoje snove i za svoju umetnost. Ti mali Spartanci su zaslužili podršku i poštovanje nas starijih. Svakako, nije reč samo o dvadesetak devojčica i dečaka koje je fotografisao Miša Obradović, već o svima koji danas u Srbiji sviraju Bacha i Beethovena ili znaju da odigraju sve varijacije iz poznatih klasičnih baleta. Reč je o budućnosti koju želimo, a koja se neće dogoditi ukoliko ne usmerimo sve reflektore ka njima.

  • Kakav je pristup u edukaciji igrača u svetu i kod nas?

– Ogromna razlika u pristupu, jeste razlog zbog koga sam otvorila svoju Baletsku školu. Danas je to institucija koja nosi akreditaciju dve države, sa učenicima i pedagozima na koje sam ponosna. Htela sam da deca dobiju priliku da u Beogradu rade sa kvalitetnim nastavnicima i umetnicima iz zemlje i inostranstva, da postoji stalna cirkulacija, otvorenost, razgovor…

Međutim, postoji jedna suštinska razlika. U svetu se deca pripremaju za profesiju umetnika, dok se kod nas umetničke škole tretiraju kao usputna stanica u odrastanju, kao hobi. Ako slučajno neko pretekne i poraste, uz malo sreće otićiće u inostranstvo. Oni koji ostanu ovde, ulaze u neki začarani krug po kome se kreću do penzije. Bez rizika, bez napora, ali i bez istinskih rezultata… Žao mi je da je tako. Ceo sistem ne valja. Zapravo, taj sistem razumevanja umetnosti, tužno kapsuliran u nekom prohujalom vremenu, čini školovanje svakog igrača beznadežnim. Pa i onih najtalentovanijih i najupornijih…. Dobre nacionalne baletske kompanije su inspiracija za roditelje i decu. Mi ih nemamo.

  • Ipak imamo pojedince koji su deo svetskih trupa?

– Imamo sjajne pojedince koji su odavno otišli u svet i tamo izgradili uspešne karijere. Oni su priznati u Torontu, Beču, Budimpešti, New Yorku, Mainzu, Seulu… Čak i moja škola, koja je relativno mlada, može se pohvaliti sa učenicima koji su otišli u Austriju, Nemačku, Rusiju ili Mađarsku, i tamo se usavršavali i započeli svoje karijere. Tokom prethodnih edicija Beogradskog festivala igre, trudili smo se da velike zvezde, predstavnike savremene srpske baletske emigracije, vratimo u Srbiju i da ih predstavimo našoj publici. Bili su to posebni događaji…

I ovde ima divnih umetnika, koje smo festivalskim priznanjima i mogućnošću nastupanja u okviru šire festivalske platforme, pokušavali da ohrabrimo. Sigurna sam da bih umela da nabrojim bar dvadeset uspešnih pojedinaca koji bi mogli da predvode kompanije koje imamo. Pitanje je samo da li žele da se posvete tom poslu, i da li bi ih pustili da rade beskompromisno, kao što se radi u svetu ka kome (tobože) toliko stremimo.

  • Kako je tekao proces pozicioniranja BFI na svetskoj mapi i ima li država sluha za ovakve poduhvate?

– Bilo bi pretenciozno govoriti o procesu. To ostavljamo teoretičarima kulture. Istina je da je iza svega samo ogroman rad i velika strast. Sve što se dogodilo u međuvremenu je rezultat tog ulaganja, uz prsohvat sreće. Region je bio uspavan, pa je događaj u Beogradu poneo solističku rolu. Onu koja na tren obasja celu avliju. Tako je do danas. Aktuelnost programa i relevantnost autora stavlja Beogradski festival igre u red onih događaja o kojima se govori u međunarodnim okvirima. Jer, da se razumemo, nismo mi važni, već je važan program koji stvaramo i realizujemo. Isto važi za sve festivale. Što se vlasti tiče, Beogradski festival igre broji desetog ministra kulture, sedmog sekretara u Beogradu, petog u Pokrajini… Neki su bili bolji, neki gori, a neki najgori. Međutim, Festival je trajao. I onda kada ga nisu primećivali ovde, stizale bi čestitke iz Pariza, Rima, Atine, Monte Carla, Chicaga, Sidneya, New Yorka… Taman toliko da nas poguraju da idemo dalje.

Ipak, ove godine bih posebno želela da se zahvalim Vladi Srbije, odnosno predsedniku i premijerki na otvorenim teatrima. To je bila hrabra i sjajna odluka. U trenutku kada ni jedna druga zemlja u Evropi ne može da se pohvali otvorenim pozorištima, u Srbiji je moguće živo izvođenje dramskih, muzičkih i baletskih komada. I to nas čini posebnim. Brojne smo čestitke dobili od inostranih producenata, kritičara, umetnika, direktora festivala ili pozorišta, koji su ovog proleća sa nevericom i oduševljem stigli u Beograd. Među njima su bili direktori pariskog Theatra  de la Ville, Joyce teatra iz New Yorka, Avinjonskog festivala, lionskog Bijenala igre, igrači čuvenog New York City baleta…

Osim testiranja koje smo bili u obavezi da sprovodimo, nekoliko umetnika je zamolilo da se vakciniše u Srbiji. Dimitris Papajoanu je jedan od onih koji su Beograd napustili uz ogromnu zahvalnost našoj Vladi i narodu, jer u Grčkoj ne bi stigao na red za vakcinaciju do jeseni… Sve su to važne stvari za kulturu i diplomatiju, i moramo ih primetiti onda kada se dešavaju. Kako će ko shvatiti ili iskoristiti priliku, to je već druga priča. Virus svakako može poslužiti i kao vrhunski izgovor za neuspeh.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Poznat ‘po smjelosti, hrabrosti do stvaralačke drskosti’, baletni igrač i koreograf kaže da je u zemlji s toliko nepismenih i jedan balet previše.

03 Jun 2012
Više iz rubrike KULTURA
POPULARNO